ИСТОРИЈАТ САВЕЗА

ОД НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ДО
САВЕЗА УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920. године

(поводом 108. годишњице НО – Савеза. . . )

Трећи јануар је Дан Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. године,
који наставља традиције Народне одбране.

Оне Народне одбране, која је у Србији основана само два дана после анексије Босне и Херцеговине од Аустроугарске, 1908. године.

Народна одбрана је основана зато што је краљ Петар Први са сарадницима, оценио да војска Србије у то време, није била довољно јака да заштити суверенитет и интегритет Србије и спречи даљи продор Аустро-Угарске преко Дрине, на путу према истоку, вековној тежњи бечког двора и његових савезника, да овладају Балканом до обала Црног и Егејског мора.

Задатак да организује Народну одбрану добио је од Суверена, искусни војник и старешина, осведочени патриота и родољуб Божа Јанковић. Онај генерал Божа Јанковић, касније комадант Треће армије Српске војске, која је ослбодила Косово и Метохију у октобру 1912. године, и за то су га позвали Ослободиоц Косова, као што је краљ Петар прозван као Први ослободилац, јер је 1912. године, са своје три армије ослободио Косово и Метохију и Македонију од вековног ропства под Турцима.

Народна одбрана после оснивања 1908. Године оживела је ослободилачке тежње српског народа, мотивисала и мобилисала цео народ за ослободилачке ратове 1912. и 1913. године и дала значајан допринос ослобођењу Косова и Метохије од Отоманске царевине.

Једна од тачака ултиматума Бечког двора Србији 1914. године, била је забрана даљег рада и деловања патриотске организације Народне одбране, зато што је Нардона одбрана била снажна, утицајна и значајна друштвена организација, која је мотивисала и мобилисала цео народ за одбрану Отаџбине.

А припремљен, организован и мобилисан народ у одбрани Отаџбине је непобедив, када води ослободилачки, одбрамбени и праведни рат.

Краљ и Влада Србије, јула 1914. године, нису прихватили ову тачку ултиматума и нису распустили Народну одбрану, зато што би се то трагично одразило и на народ и на државу, јер би то била негација држав и увреда целог народа, који има право на одбрану своје слбоде и независности.

Била би то издаја сопственог народа и срамна предаје земље и народа, без одбране своје Отаџбине. На то никада нико и нигде није имао право. Зато је 1915. године, најтеже године у историји Србије, заузет став: „Не пристати на капитулацију. “

Током Првог светског рата, Народна одбрана је делила судбину са својом војском и народом. Како у земљи, тако и ван земље, како на фронту, тако и на окупираној територији, настављајући свој рад на ослобођењу Отаџбине.

1918. године заједно са војском и народом славила је ослобођење своје Отаџбине.

После завршетка Првог светског рата, само што у предахнули у децембру 1918. године, 3. јануара, већа група војника и старешина, учесника балканских ратова и Првог светског рата, састала се у Београду и покренула иницијативу да се настави са организованим радом Народне одбране и да се 15. децембра 1919. године, на годишњицу пробоја Солунског фронта, одржи конгрес Народне одбране на коме је реафирмисана Народна одбрана за чијег председника је изабран војвода Степа Степановић.

Од 1919 до 1929. године, одржано је више седница Средишне управе и Скупштина Народне одбране, којима је председавао њен председник војвода Степа Степановић. За тих 10 година основан је већи део подружница Народне одбране и реализовано много активности чији су носиоци били стари ратници, учесници Балканских ратова и Првог светског рата.

Као осведочени патриота и родољуб, на челу Народне одбране, војвода Срепа Степановић је битно дипринео ауторитету и улози Народне одбране. 1929. године стање у Краљевини Југославији је било доста сложено.

У условима у којима се земља налазила, краљ Александар је био приморан да се обрати старом војводи са молбом да се војвода Степа прими дужности председника Владе Крљевине Југославије. Војвода Степа је пажљиво саслушао молбу Краља а затим рекао: „ Ја сам војник био и остао. Моја је дужност била и остала да браним Отаџбину од непријатеља а не власт од сопственог народа. Не могу се примити дужности председника Владе Ваше Величанство. “ – рекао је стари Војвода непосредно пре смрти, јер је умро 27. априла 1929. године у Чачку где је и сахрањен у гробници коју је сам себи за живота урадио.

Овај став и принцип Војводе Степе остаје као завештање потомцима у Савезу данас, да буду у служби и одбрани Отаџбине, и да подржавају ону власт коју народ изабере. Јер је народ највећа и непогрешива порота. И народ увек има онакву владу какву заслужује. Ако је добра он ће је подржавати а ако није добра, он ће је мењати. Године 1931. на Скупштини Народне одбране, изнето је стање Народне одбране и константовано, да је Народна одбрана у зениту свога постојања имала око 14. 000 чланова, на читавом простору Краљевине Југославије.

Тада је поднет и веома педантан материјално-финансијски извештај, из кога се видео преглед прикупљених средстава за подизање и изградњу Ратничког дома, са подацима и о камати на орочена средства у Хипотекарној банци, после чега је и уследила изградња Ратничког дома, сада Централног дома Војске Србије, чији су правни наследници потомци ратника, који су добровољним прилозима и уз новчану помоћ краља Александра, подигли Ратнички дом који је после Другог светског рата национализован.

Од 1933. до 1936. године Народна одбрана се издиференцирала у пет удружења:

  1. Удружење носилаца Албанске споменице,

  2. Удружење носилаца Карађорђеве звезде,

  3. Удружење учесника пробоја Солунског фронта,

  4. Удружење добровољаца и

  5. Удружење 1300 каплара.

После Другог светског рата удружења су обновила и наставила рад и деловање у отежавајућим околностима, које је карактерисао административни период и диктатура пролетеријата.

Са моралним правом и храброшћу да очувају удружења стари ратници су се обратили традиционалним савезницима за посредовање и помоћ. Интервенција и помоћ нису изостали.

Донета је одлука да свих пет удружења уђу у Савез удружења ратника ослободилачких ратова 1912-1920. године, као асоцијајцију за балканске ратове и Први светски рат.

Требало је неколико покушаја и настојања да удружења уђу у Савез 1975. године, када је основан

Савез удружења ратника ослободилачких ратова 1912-1920. године за чијег председника је изабран Радослав Веснић.

Тако је овај Савез наставио традиције славне Народне одбране.

Зато што нису доживеле ову трансформацију, у Канади и САД и данас постоје и делују организације Народне одбране у Канади, чији је основач био Божидар Марковић и Народна одбрана у САД, чији је председник био Михаило Пупин са којима наш Савез сарађује.

Све до 1994. године у Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. године није било потомака. Пошто се број старих ратника нагло почео смањивати, на предлог угледних људи у земљи донета је одлука да се Статут Савеза иновира тако што ће се у Савез учлањавати и потомци ратника, учесника Балканских ратова и Првог светског рата. Тако се родио: „Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. године и потомака“, који је наставио традиције и Народне одбране и претходног Савеза удружења ратника.

Са масовним уласком потомака у Савез, масовним оснивањем општинских организација, општинских, окружних, градских и покрајинских одбора, дошло је до снажног јачања Савеза у периоду од 1994. до данас. Својим угледом и ауторитетом у народу, јачању и омасовљавању Савеза веома су допринели стари ратници: Василије Јакшић, Стојан Светозаревић, Предраг Секулић и Алекса Радовановић који су били и председници Савеза од 1994 до 2002. године.

Савез удружења ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. године и потомака подигао је и открио преко 40 споменика, много спомен-плоча и других спомен обележја. Организовао је одржао 5 међународних научних скупова, бројне округле столове и још бројније трибине широм земље.

Организовао је и одржао много комеморација у земљи и иностранству као и комеморативне походе, посете и обиласке у Грчкој, Македонији, Бугарској, Румунији, Мађарској, Аустрији, Чешкој, Словачкој, Немачкој, Француској, Швајцарској, Тунису и Алжиру.

Делегације Савеза примане су у највишим државним органима, амбасадама, конзулатима и седиштима организација ветерана земаља савезница.

Организовао је одржао бројне свечане академије, пригодне културно-уметничке програме, вечери родољубиве поезије, промоције књига и друге сличне активности у земљи и иностранству.

Са својим представницима и делегацијама узео је учешће на светским конференцијама Савеза ветерана света у Атини, Паризу, Никозији и другим местима. Био је иницијатор обележавања значајних историјских догађаја на државном нивоу.

Увео је у традиционално обележавање значајних историјских догађаја, као што је предаја градова и потпуно ослобођење Србије од Турака 1867. године, братимећи градове: Београд, Шабац, Ужице, Смедерево, Кладово и Љубовију.

Учинио је да 19. април постане Дан Града Београда. Обележавањем Дана ослобођења 1877. , 1878. и 1918. године учинио је да овај дан постане дан многих општина на простору Србије.

Обележавање заједничких седница Владе и Врховне команде Српске војске у Ваљеву, Крагујевцу и Рашкој, учинио је ове датуме традиционалним.

Поред Мишићевих дана, који су се раније обележавали само у Мионици и Струганику, Савез је проширио Мишићеве дане да се обележавају 21. јула у Београду и 22. јула у Мишићеву у Бачкој.

Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године је традиционалним учинио и обележавање Дана војводе Путника, 24. јануара у Крагујевцу, 25. У Београду и 26. У Путникову; Дане војводе Степе 13. марта у Београду, 14. у Чачку и 15. у Војводи Степи у Банату и Степановићеву у Бачкој, као и Дане војводе Петра Бојовића 16. јуна у Новој Вароши, 17. У Београду и 18. у Бојовићеву у Банату.

Тако славне војводе својим ликом и делом јачају сентимент патриотизма на простору где су се родили, где су живели и радили и на просторима места која носе њихова имена.

Достојанственим испраћајем старих ратника и чланова Савеза, етиком и пијететом,Савез служи осталим организацијама и структурама за пример.

Топлички устанак је извукао из анонимности и својим часним и достојанственим односом према непокореној Јужној Србији, показао како се треба односити према браниоцима Отаџбине и невиним жртвама освајача и агресора.

Са том истином и искреним намерама потомака, градили смо и градимо поверење и мир између нашег и суседних народа, и у томе успевамо.

Доктор Арчибалд Рајс и остали пријатељи наших предака служе Савезу за пример, да и потомци траже и налазе пријатеље у напредном свету. И налазе их. Сваке године их је све више.

Последњи ратници, последњи пут били су на Виду, Крфу, Зејтинлику, Поликастрону у Битољу, на Кајмакчалану и на поприштима на којима су се борили, захваљујући Савезу са којима су поживели стотине година свог дугог и часног живота. Сећате ли се старих ратника: Животе Станковића, Димитрија Дулкановића, Василија Жугића, Боже Бауцала, Стевана Дрљевића, Божине Лабана, Петра Јовића, Луке Војводића, Милентија Стојиљковића, Јеврема Ивановића, Димитрија Спрема, Мила Даутовића, Јована Вујовића, Божидара Ламса, Александра и Јагоша Марковића, Стојана Вељковића и Милоша Ивовића, Милисава Милошевића, Добронија Гајића, Косте Копривице, Илије Атанацковића, Љубомира Бабића, Јанка Шушовића и осталих?

Сећате ли се наших председника, старих ратника, Петра Паљића, Милорада Јевтића, Василија Јакшића, Стојана Светозаревића, Предрага Секулића и Алексе Радовановића? 22. јуна 2004. године, Србија је изгубила и последњег старог ратника. Савез је остао без свог председника, старог ратника Алексе Радовановића. Док је год постојао и дисао стари ратник био нам је председник, јер је то била жеља свих чланова Савеза.

На Скупштини Савеза удружења ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. године и потомака, одржаној 28. децембра 2004. године у Централном дому ВС у Београду, једногласно је донета одлука да се борачка, патриотска, друштвена и нестраначка организација потомака назове Савез потомака ратника Србије 1912-1920. године.

И тако потомци славних предака, још више подигоше заставе овенчане славом и наставише традиције славне генерације учесника Балканских ратова и Првог светског рата. Било нас је већ преко 50. 000 чланова.

На челу са једногласно изабраним председником Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. године, пуковником Љубомиром Марковићем, Републичким одбором, Судом части, Надзорним и Извршним одбором, потомци наставише омасовљавање и јачање свог Савеза, као покрета потомака, са циљем да чувају и сачувају оно што нам преци оставише у Завету, као неопозивом тестаменту славне генерације која оде у легенду, да би вечно живела у потомцима.

Кроз бројне књиге и друге публикације, кроз сарадњу са сродним организацијама и осталим структурама друштва, у земљи и иностранству, бројне седнице одбора, учлањавање почасних чланова, бројна признања и остале активности, иновираним програмима рада и новим и иновираним и верификованим Статутом, Савеза потомака, већ пуне две године, Савез даје свој неизмерни допринос земљи и народу, коме служи и припада.

На Видовдан 2005. године, развио је Савез заставе Србије на Косову и Метохији после девет година и ојачао улогу и утицај преко Покрајинског одбора Савеза Косова и Метохије, општинских организација и подружница Савеза у енклавама.

Свесни чињенице да су наши славни преци, у много тежим условима за само шест година, два пута ослобађали Косово и Метохију, 1912. године од вековног ропства под Турцима пет векова у 1918. године од Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске, Савезу удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године кроз све облике рада и деловања на тростору целе Отаџбине, остаје достојан према прецима и одговоран према потомцима да чува и сачува Косово и Метохију у сааставу Републике Србије коју су нам славни преци оставили у наслеђе са Косовом и Метохијом као колевком нације и државе.

Дани ослобођења од 2. октобра у Прешеву, до 20. новембра у Кикинди, су постали традиционални догађаји, који се часно, достојанствено и садржајно обележавају, пријемом делегација Савеза у Скупштинама општина, полагањем венаца-цвећа пред споменике из Балканских ратова и Првог светског рата, свечаним седницама одбора организација, изложбама и свечаним академијама са пригодним културно-уметничким програмима.

Хиландар, Крф, Кајмакчалан, Зејтинлик, Добуџа и српска војничка у земљи и иностранству постали су синоними похода и чувања традиција од стране потомака славних предака.

Комемомрацијама на српским војничким гробљима у Сегедину, Секешфехервару, Ђеру, Шопрону, Нежидеру, Фрауенкирехену, Бечу, Матџаузену, Ашаху, Олшавском гробљу, Оломуцу, Јендриховцима, Тренчину, Нађмеђеру, Сент Андреји, Улму, Вердену, Тијеу, Виду, Гувији, Агиос Матеосу, Зејтинлику, Поликстрону, Удову, Дојрану, Битољу, Кајмакчалану, Зебрањку, Бизерти, Мензел Бургиби, Алжиру, Темишвару, Араду, Букурешту, Међидији, Софији, и другим местима, где су наши славни преци оставили кости борећи се за Отаџбину, потомци сланвих предака су полагали венце, решени да остану достојни дела својих предака и нараштајима служе за пример.

После више година интезивног рада и деловања на простору целе Отаџбине, Савез потомака ратника Србије, ојачао је рад одбора и организација и оспособио градске и окружне одборе толико да су оспособљени да руководе са градским и окружним удружењима. На Скупштини Савеза потомака ратника 12. 12. 2014. године донета је Одлука да Савез потомака ратника Србије 1912-1920. године прерасте у Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године.

Тако да сада Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године чине 30 удружења (24 окружна, 5 градских и удружење Савеза у Француској које носи име Краља Петра Првог Ослободиоца).

Савез потомака ратника Србије 1912-1920. године данас је масовна, добро организована, мотивисана и јака борачка друштвена и патриотска организација са преко 100. 000 чланова у преко 1000 подружница Савеза у месним заједницама које се налазе у 162 општинске организације, чији рад координирају 24 окружна, 5 градских и 2 покрајинска одбора Савеза и један одбор Удружења у Француској на челу са Републичким одбором Савеза у Београду.

Интезивирањем рада и активности кроз посете делегације из Француске, Грчке, Русије, Бугарске Румуније и других, Савез даје допринос билатералним односима, уз сарадњу и помоћ наших амбасада и конзулата, током наших посета и боравака у другим земљама.

Саветовања, семинари, вечери родољубиве поезије, промоције и други облици рада, су начини и облици све израженијег образовања и васпитања чланства и посебно младих чланова Савеза, којих је све више у Савезу.

Организацијом и реализацијом вишебоја и Фестивала родољубиве поезије, на простору свих седам региона: Јужне, Источне, Западне и Централне Србије, Београда, Косова и Метохије и Војводине, Савез све више даје прилику и могућност младима да се покажу и докажу. Ови облици рада почињу бити традиционални.

Одлуке, упуства, програми и планови, иза којих стоје одбори, доносе се на темељу колективне одлуке и програма, које доноси Републички одобор Савез, правовремено и сврсисходно. Иновирани Статут и Програм рада Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године, у које су инкорпорирана позитивна искуства из вишегодишњег рада, највећи број активности учинили су традиционалним, да их народ прихвата као своје облике живота и рада.

Дан Савеза, 3. јануар, Слава Савеза Ђурђевдан, Дани војвода Путника, Степе, Мишића и Бојовића, постали су значајни догађаји, преко којих се потомци идентификују са својим прецима и њиховим ликовима и делима.

Ратне херојине као што су Надежда Петровић, Милунка Савић, Љубица Чакаревић Јелена Лозанић и друге, су ликови са којима кроз активности Савеза траже свој идентитет, бројне чланице Савеза као потомци.

Зато је Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. био и биће, најуниверзалнија, најбројнија и најмотивисанија друштвена организација у земљи. У њој су и стари и млади, потомци оба пола и све професије.

Из потенцијала од око 7 милиона потомака, Савез црпи своје чланство до броја од 700. 000 чланова, колико Савез треба да броји, јер је Србија од 4. 500. 000 становника мобилисала у Првом светском рату преко 700. 000 војника и старешина.

Ових година, када само 70. 000 израслијих чланова, учлани само по 10 нових чланова, Савез потомака ће имати остварени циљ, од 700. 000 чланова.

То ће бити реална материјална снага, способна да бди над слободом, независношћу и даљим јачањем Отаџбине, коју су нам славни преци оставили у наслеђе.

Даљим омасовљавањем, подмлађивањем и мотивисањем чланства, кроз оснивање поружница у месним заједницама, колективно учлањавање, бројне активности, уношењем традиција у народ, у сарадњи са државним органима, друштвеним организацијама и осталим структурама друштва и доследном реализацијом Програма рада, Савез удружења потомака ратника Србије од 1912-1920. године наставља свој историјски пут, под заставама славних предака које су овенчане славом.

На редпвној годишњој седници Скупштине Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године, 10. децембра 2015. године у Ратничком дому у Београду, донета је одлука да се оснује и активира седам регионалних одбора Савеза у следећим регионима: Београду, Централној, Источној, Западној и Јужној Србији, који са покрајинским одборима у АП Војводини и на Косову и Метохији, значајно побољшавају организацију, рад и деловање Савеза на простору целе Отаџбине.

Уз јачање постојећих општинских одбора Савеза на КиМ и подружница Савеза у месним заједницама-енклавама и оснивање окружних удружења Савеза Косовско-Митровачком, Пећком, Призренском, Косовском и Косовско-Поморавском округу, Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године до 2018. године ће чинити 35 удружења, која ће са свим осталим општинским-градским организацијама, бројним подружницама, регионалним одборима и органима Савеза, још достојније и доследније чувати и јачати светле традиције наше славне прошлости, кроз све облике рада и деловања, јачати љубав према Отаџини и давати још већи допинос одбрани Отаџбине у савременим условима, јер су друштвени рад и деловање, даље мотивисање и мобилисање бројног чланства и обележавање 100. годишњице значајних историјских догађаја у Балканским ратовима и Првом светском рату, Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године, објективно све више јача и постаје значајан Браниоц Отаџбине, која је изнад свега.

 

Београд, 3. јануар 2016. године

ПРЕДСЕДНИК САВЕЗА
Пуковник, Љубомир Марковић