БИТКЕСРБИЈА 1912. – 1920.

СОЛУНСКИ ФРОНТ – октобар 1915—октобар 1918

СОЛУНСКИ ФРОНТ обухвата борбе војски сила Антанте (француске, британске, српске, грчке, италијанске и руске) противу војске Централних сила (немачке, аустроугарске и бугарске) у периоду октобар 1915—октобар 1918. у простору устаљеног фронта од Орфанског залива (Колпос Орфаноу — Стримоникос, Стрyмоникбс колпос) преко грчке и албанске територије, до Јонског мора.

Стварање фронта. — Идеја за стварање С. поникла је 1914. у Француза ради удара у леђа снагама Централних сила на Балканском полуострву; касније, за време дарданелске операције војни кругови у В. Британији и Француској разматрали су питање упућивања трупа на Балкан. Француска влада је 28. IX 1915. одлучила да искрца трупе у Солуну и пружи помоћ Србији; неуспех дарданелске операције појачао је у то време потребу стварања С. ради притиска на неутралне балканске државе — Румунију, Грчку и Бугарску — да ступе на страну савезника, или да се спречи њихов улазак у рат на страни Централних сила и продор долином Вардара према Солуну и даље на исток да се помогне Србији због сумњивог држања Бугарске, и да се сачува најкраћа веза са Русијом. Са Дарданела прво је упућена француска 156. дивизија која је 5. октобра искрцана у Солуну, а већ 12. октобра искрцани су делови француске 57. дивизије; до 10. новембра стизале су француска 122, и британске 10, 22, 26, 27. и 28. дивизија, укупно око 65 000 француских и 85 000 британских војника. Те снаге назване су Источном војском и стављене под команду француског генерала М. Сараја. Половином октобра Шарају је стављено у задатак да обезбеди саобраћај железничком пругом Солун—Скопље, да ступи у везу са српском Врховном командом и олакша њеним трупама излаз према Велесу (Титов Велес, в. Повлачење српске војске крајем 1915. и почетком 1916). По наређењу Сараја 156. и 10. дивизија на левој, а 57. и 122. дивизија на десној обали Вардара поселе су положај: јужни огранци пл. Беласице—с. Татарли—Демир-Капија—Кавадарци, са којег су 57. и 122. дивизија извршиле 5. новембра напад у правцу Велеса и пл. Бабуне али су се 21. новембра, наишавши на јак отпор јединица бугарске 2. армије код Градског и на пл. Бабуни, повукле на десну обалу Црне реке, и 23. новембра одступиле према Солуну. До половине марта 1916. савезници су изградили утврђени логор на линији Орфански залив језеро Волви —Ајванли—Даутли —Градеборион —Доганџи —Кајали (Врахија, Врахид). Бугарске и немачке снаге, пошто су избиле на грчку границу 12. XII 1915 (после окупације Србије и Македоније), одустале су од првобитне намере да упадну у Грчку и нападну француско-британске трупе, да не би компро-митовале положај грчког краља Константина (Константинос) наклоњеног Немцима. Прве искрцане савезничке трупе повећане су новим снагама на пет британских (60 б и 68 бтр) и четири француске дивизије (51 б, 18 еск. и 75 бтр). Од српских трупа на С. стигао је 22. маја с Крфа прво Добровољачки одред и упућен у Флорину (Видрина) да затвори правце од Битоља, а остале снаге формиране у три армије са 6 пешадијских и 1 коњичком дивизијом (7025 официра, 129 190 војника и подофицира, 25 457 коња и 9387 мазги) пристизале су од 21. јуна до 5. августа. У то време при­стигле су још француска 117. колонијална, италијанска 35. дивизија и француска Коњичка бригада. Тада су савезници располагали са око 16 ескадрила (3 британске, 7 француских, 5 француских дели-мично попуњених и са српским особљем, и придодатих 30. В 1916. српској Врховној команди, и 1 италијанска) са око 180 авиона застарелог типа. На С. је тада било укупно око 500 000 људи. Њихов задатак био је да активним дејствима привежу за себе јаче снаге Централних сила и олакшају предузимање савезничке офанзиве на Западном фронту, и обезбеде ступање Румуније у рат на страни савезника. Средином августа снаге су распоређене: британске трупе поселе су сектор од Орфанског залива р. Струмом до језера Керкинитиса (Лимни Керкинитис), па огранцима пл. Круше до р. Галикоса; сектор до Вардара француско–британско-италијанске трупе; сектор од Преспанског језера српске трупе; јужно од Островског језера до Костурског језера налазила се група генерала Е. Кордонијеа (француско-руске трупе); даље на запад кроз јужну Албанију, између Охридског језера и Јонског мора, распоређен је италијански 16. корпус, француска 57. дивизија и група Малих. Немачко-бугарске трупе (8 ојачаних бугарских и једна немачка дивизија) — 207 батаљона, 29 ескадрона и 209 батерија, држале су фронт: бугарска 1. армија у рејону Битоља и на масиву пл. Ниџе до Дудице, немачка 11. армија у долини Вардара, од Дудице до Дојранског језера, и бугарска 2. армија у долини Струме, од Дојранског језера до Орфанског залива. Немци, Бугари и Аустро-Мађари располагали су са око 7 ескадрила и балонском четом и са нешто хидроавиона, али су имали савремене ловце и бомбардере, а за бомбардовање употребљавали су и ваздушне бродове. Солунски фронт протезао се, углавном, планинским земљиштем, нарочито одсек српске војске на надморској висини око 2000 м.

Дејства у ширем простору Горничева. — Припреме за нападе савезничких трупа на С. почеле су у јулу 1916. Прве борбе почела је Шумадијска дивизија и 23. јула заузела на препад Ковил. По плану генерала Сараја општи напад био је везан за ступање Румуније у рат. Преговори са њом су се отегли, а када је она приступила савезу (17. августа), Шарај је наредио да се општи напад изврши 20. августа. На главном правцу напада, у долини Вардара, дејствовала је француска Источна војска, а српска војска дејствовала је на свом делу фронта. Међутим, због ступања Румуније на страну савезника, бугарске трупе су предухитриле савезничке снаге и 17. и 18. августа прешле у општи напад. Њихова 2. армија потиснула је 18. августа истурене делове британских снага на главну одбрамбену линију Струмички канал – Струма где се фронт стабилизовао и остао до краја рата; бугарска 1. армија прешла је ноћу 16/17. августа у напад са циљем да овлада западном обалом Островског језера, јужним падинама Кајмакчалана и масива Ниџе, и да отвори пут у Солунску равницу. Главни напад изведен је са 35 батаљона правцем Флорина—Веви —Арниса и са линије Кајмакчалан—Старков гроб против 3. српске армије распоређене лучно северно и западно од Островског језера. Северно од Флорине Добровољачки одред (1500 људи) затварао је правце између Црне реке и Преспанског језера, а западно од њега Одред Срба добровољаца на правцу Корче (Корга). На главном правцу Бугари су 17. августа увече заузели Флорину и наредног дана продужили наступање десним крилом ка Вевију и Аминдеону. Дринска дивизија на десном крилу 3. армије чврсто се држала у утврђеном положају према Кајмакчалану. На фронту 2. српске армије Шумадијска дивизија је одбила напад 3. балканске дивизије и приморала Бугаре на одбрану на гребену Добро поље—Ветреник, а затим се после огорчених борби учврстила на Ветренику и на Голом билу (к. 1408), док је Тимочка дивизија на Кожуфу одбила бугарске нападе. Обухватајући леви бок 3. српске армије, бугарска 1. армија приморала је 9. августа Дунавску дивизију да се повуче на главни положај Малка Ниџе (Ворас, Ворас), Горничево (Кели, Келли), Веви. Бугари су пред зору 22. августа заузели највиши врх Малка Ниџе и нашли се пред отвореном долином Островског језера. Интервенцијом Вардарске дивизије заустављено је наступање Бугара на положај северно од друма Веви—Арниса. На десној обали Вардара француска Источна војска прешла је 20. августа у напад, али због развоја ситуације у Срба генерал Шарај извршио је 28. августа ново груписање савезничких снага и пренео тежиште операције на лево крило Солунског фронта, а скратио фронт српској војсци. По плану генерала Сараја противнапад српске војске почео је 12. септембра под заштитом јаке артиљеријске ватре и већ наредног дана довео је до слабљења бугарског отпора. Српске трупе су до 13. септембра пробиле бугарски фронт и предузеле гоњење, нападајући левим крилом на север ка великој окуци Црне реке. Али, због спорог дејства француске маневарске групе, Бугари су успели да се задрже на раније утврђеној линији Кајмакчалан—Старков гроб—коса источно од с. Сович—пл. Вернон —северно од Флорине—пл. Трипотома —језеро Мала Преспа, што је имало за последицу да успех српске војске није дао оперативне резултате.

Борбе у луку Црне Реке. — Бугарска 1. армија бранила је напред наведену линију, углавном, у распореду као пред битку код Горничева, а пристигла јој појачања убачена су на центру, поред битољског друма, према левом крилу 1. српске армије. Тежиште бугарског фронта био је Кајмакчалан који је још од 12. септембра нападала Дринска дивизија, и 30. септембра га заузела. Бугари су одступили гребеном ка Соколу и Добром пољу, а затим, са Сиве стене и Старковог гроба повукли су се 8—14 км северније на нову утврђену линију Ники—с. Брод—лева обала Црне реке—с. Петалино—пл. Ниџе. Маневарска група ген. Кордонијеа и даље је изостајала позади левог крила 1. српске армије, уместо да енергично надире ка Битољу. Због тога су српске армије до 19. новембра морале да освајају три утврђене непријатељеве линије: 1. армија је од 4. до 19. октобра у луку Црне реке разбила бугарске пукове 2. тракијске дивизије, а 3. армија одбацила 8. тунџанску дивизију ка Пологу, али су Бугари, интервенцијом хитно доведене нем. 302. д, пребродили насталу кризу; Дринска дивизија је за то време наступала од Кајмакчалана ка Соколу (к. 1822), истовремено садејствовала нападима Шумадијске дивизије на Добром пољу и Ветернику, где се постепено прешло на позицијски рат ; од 20. октобра до 14. новембра дошло је до борби на тепавачким положајима (у простору с. Тепавци). Увиђајући да нови обухватни маневар ка Битољу неће довести до планираног резултата, Шарај је пренео тежиште на део српског фронта у луку Црне реке, ојачавајући 22. октобра 1. армију француском 17. дивизијом и једним зуавским пуком. Али, Немци су истога дана предузели 302. дивизијом противнапад на лево крило 1. армије и, пошто су одбијени, прешли су у одбрану, па су истовремено почели утврђивање линије у висини к. 1212 на гребену Селечке планине; 3. српска армија наставила је 10. новембра са нападом, пробила бугарски фронт и заузела Полог, заробила преко 2000 бугарских војника и 26 топова, а затим заузела и Крапу, и принудила Бугаре да се повуку на положаје к. 1212—с. Ивени; под нападом српске 1. армије и француске маневарске групе у битољској равници, немачка 302. дивизија повукла се ноћу 14/15. новембра ка к. 1212; део бугарских снага на десној обали Црне реке повукао се на положаје 3—4 км јужно од Битоља; 3. српска армија заузела је 17. новембра к. 1212 и озбиљно угрозила сав непријатељев положај, али немачка 11. армија прешла је у против­напад 18. новембра и поновно заузела к. 1212. Међутим, српске и француске трупе опет су прешле у напад и приморале Немце и Бугаре да напусте 19. новембра Битољ у који је ушао један српски коњички пук, а затим и руска пешадија. Немачка 11. армија задржала се на линији: Перистер—Киромарица (к. 1248)—с. Карамани—с. Добромир—к. 1050—северно од с. Рапеш. Тешке борбе продужиле су се и у новембру, нарочито око к. 1050, која је неколико пута прелазила из руку у руке и, на крају, остала у непријатељевим рукама. Српске и француске трупе покушале су 27. новембра да општим нападом разбију немачке и бугарске снаге код Битоља и у луку Црне реке, али нису успеле, пошто је у међувремену турски 20. корпус на фронту источно од Дојранског језера сменио бугарску 2. армију, која је потом на положај у простору Битоља пребацила око 40 батаљона; грчки 4. корпус код Драме Кавале положио је оружје пред Бугарима; 6. децембра на ћелом Солунском фронту обе стране прешле су на позицијско ратовање. За три и по месеца тешких борби српска војска продрла је око 40 км на север, заузела Битољ, заробила преко 170 официра и 7000 подофицира и војника и запленила 97 топова, 87 митраљеза, 87 бацача и око 15000 пушака, али је и сама имала велике губитке: 1209 официра и 31 432 подофицира и војника (погинулих, рањених и несталих).

Основна идеја плана за пробој Солунског фронта

Реорганизација српске војске, борбе 1917. и долазак добровољаца. — Пошто су крајем 1916. стигле на Солунски фронт још по једна француска, руска и италијанска бригада, скраћен је фронт српске војске и српске армије повучене су из лука Црне реке, а цела и. и највећи део 3. армије повучени су на дужи одмор иза фронта. Због великих губитака (пешадија изгубила просечно 60% људства) и слабе перспективе за попуну, расформирани су четврти дивизијски пукови и Добровољачки одред, а батаљони смањени са 4 на 3 чете, али је сваки батаљон добио митраљеско одељење (8 оруђа) а чете по 12 пушкомитраљеза, што је повећало њихову ватрену моћ. Најзад, да би се добило људство за попуну 28. III 1917. расформирана је 3. армија и њено људство распоређено у 1. и 2. армију. Прва армија (командант војвода Живојин Мишић) са Моравском, Дринском, Дунавском и Коњичком дивизијом држала је фронт дужине 20 км од Сокола до Црне реке, а 2. армија (командант војвода Степан Степановић) са Шума-дијском, Тимочком и Вардарском дивизијом, фронт дужине 35 км од Фуштана до Сокола. Преко зиме 1916/17. савезничке снаге ојачане су на 8 француских, 6 британских и 1/2 италијанске и 1 руску дивизију и са 2 пука грчких добровољаца. Пошто су због револуције у Русији, фебруара 1917, изостале планиране руска и румунска офанзива, усклађене с офанзивом на С., Шарај је, због помањкања снага за офанзиву на ћелом фронту, прихватио план српске Врховне команде за извршење пробоја непријатељевог фронта на делу фронта 2. српске армије, на планинском масиву Ветреник—Добро поље—Сокол, с тим да се преко Козјака и Кучковог камена продре ка Криволаку и Градском, пресеку непријатељеве везе у долини Вардара и расцепи бугарски фронт на два дела. Ради олакшања наступања на главном правцу, предвиђен је тим планом и низ локалних демонстративних напада на Струми, у долини Вардара, у луку Црне реке и код Битоља. Правац главног напада био је на левом крилу 2. армије, на фронту Шумадијске дивизије ојачане једним пуком Вардарске дивизије. После снажне артиљеријске припреме напад је почео 9. маја у 3 колоне — на Ветреник, Облу чуку и Добро поље — уз истовремени притисак на Сокол. Међутим, српске три дивизије са укупно 27 ослабљених батаљона нападале су на фронту од 35 км. И поред максималног залагања нису успеле да пробију бугарски фронт, али су заузеле Котку (к. 1850) и подишле бугарским рововима где су се задржале. Са Котке су се јасно виделе контуре земљишта и бугарских положаја, што је за доцнија дејства било од изванредног значаја. Напад је прекинут 23. маја. Настало је затишје које је прекинуто 30. августа дводневним демонстративним нападом Вардарске дивизије у правцу Доброг поља, а затим су се због близине ровова (30—150 м) свакодневно одигравале мање чарке, тако да су губици српске војске у 1917. износили 156 официра и 4075 подофицира и војника. Савезничка авијација је у току 1916—17. извиђала на фронту и у дубини, давала податке за коректуру артиљеријске ватре, штитила трупе на положајима и у рејонима концентрације (у почетку главни објект заштите био је Солун) и бомбардовала трупе у кантонманима, градове (Софија је бомбардована неколико пута) и трупе на положајима. Немачка авијација је, поред осталих задатака, тукла неколико пута Солун.

Битка код Горничева

У јуну је дошло до промене и у држању Грчке. Под притиском савезника, а нарочито Француске, абдицирао је грчки краљ Константин у корист млађег сина, а нова Венизелосова влада пришла је савезницима. Грци су до краја 1917. на Солунски фронт упутили три дивизије, а до јесени 1918. још шест дивизија.

Изградња пута за српску артиљерију

Стабилизацијом фронта и преласком на рововски (позицијски) начин ратовања, у српској војсци наступила је извесна криза. Вера у успех и брз повратак у земљу изазвала је максимално залагање и велике губитке. Али, после свих безуспешних покушаја, почело се губити поверење у брз завршетак рата. Велики број погинулих, рањених, болесних и престарелих бораца проредио је њене редове. Постојећу кризу још је више појачало међусобно обрачунавање српске буржоазије на челу са регентом Александром, око власти у будућој држави. У инсценираном Солунском процесу против организације Уједињење или смрт, осуђен је и стрељан пуковник Драгутин Димитријевић Апис са неколицином другова, а већи број официра, припадника те организације, осуђен је на робију или одстрањен из војске. Сем тога тежак живот у рововима у непрекидном додиру са непријатељем слабио је дух српске војске. Но, побољшањем опште ситуације у савезника (сту­пањем Сједињених Америчких Држава и Грчке у рат) стање се почело поправљати.

Битка у луку Црне реке

За српску војску, која се налазила ван земље, највећи проблем био је попуна људства. Тај проблем је донекле решен доласком добровољаца из Америке и Русије. Из Северне Америке су још 1916. стигла у Солун два транспорта добровољаца — Херцеговаца, Црногораца, Бокеља и Личана (око 2000 људи) и укључени су одмах у јединице. Крајем 1916. САД су одобриле прикупљање добровољаца на њеној територији за српску војску, али пошто ове нису још биле у рату, организован је у Сен Лују (Канада) транзитни логор, где су добровољци прикупљани и савезничким бродовима пребацивани у Бизерту. Ту је за њихов прихват и обуку био формиран 1. српско-хрватско-словеначки пук. После тромесечне обуке добровољци су пребацивани у Солун и укључивани у српске јединице. До краја рата кроз прихватни логор у Бизерти је прошло око 9000 добровољаца. У већини то су били радници, а многи од њих социјалисти и чланови радничких синдиката. Добровољци из Русије су на захтев српске владе и Југословенског одбора у Лондону упућивани на Солунски фронт.

Положаји Сива стена, Старков гроб и Старков зуб, заузети у борбама за Кајмакчалан

Штаб Југословенског добровољачког корпуса и делови 2. добровољачке дивизије, 158 официра, 2545 подофицира и војника (2395 Срба, 158 Хрвата, 77 Словенаца, 59 Чеха, 8 Словака и Пољака), стигли су преко Архангељска и Француске у Солун 7. XII 1917, а Штаб 1. добровољачке дивизије и 1. бригада после једномесечне обуке у Француској (Оранж) до краја јануара 1918 (181 официр и 4968 војника). Друга бригада 1. дивизије кренула је из Етулеје (3мyјиен) преко Сибира, Манџурије, Ја­пана, Сингапура, Суецког канала и у Солун стигла по транспортима од 29. марта до 1. маја (3934 официра, подофицира и војника). У Солуну су све добровољачке јединице расформиране. Дотадања Вардарска дивизија је преформирана и добила нови назив Југословенска дивизија. Људство Вардарске дивизије формирало је 2. вар дарску бригаду са 21. и 22. пп, а добровољци су формирали 1. југословенску бригаду са 1. и 2. пп. Преостали добровољци попунили су Вардарску бригаду и формирали још 16 чета од по 155 људи, које су распоређене по свим српским пуковима. Отада на С. у саставу српске војске борили су се припадници свих југословенских народа, доприневши знатно да се коначно поруче заједнички непријатељ. Отуда Солунски фронт има југословенски карактер.

Распоред снага пред пробој. — Питање офанзиве на Солунском фронту покретано је више пута. Српска Врховна команда је 20. X 1917. изложила меморандумом савезничкој команди фронта своју идеју за офанзиву у две варијанте. По првој, главни удар извршиле би британске снаге долином Вардара, а помоћни француске из рејона лука Црне реке и српске из рејона: Ветреник—Добро поље—Сокол, ка Кавадарцима и Демир-Капији. По другој,главни удар нанео би се преко Мариовско-Могленских планина,на којем се налазила српска војска. Али, генерал Шарај није усвојио предлог. У децембру 1917. Шарај је смењен, а на његово место дошао је генерал А. Гијома. Нови командант фронта био је присталица пробоја фронта са главним правцем долином Вардара па је захтевао да се фронт српске војске прошири. Због тога је дошао у оштар сукоб са српском Врховном командом, што је изазвало промене у српској Врховној команди; генерал П. Бојовић је смењен, а за начелника штаба дошао је војвода Ж. Мишић. Међутим, Гијому је у јуну 1918. сменио генерал Франше Д’Епере . Он је прихватио идеју српске Врховне команде о пробоју фронта који је пружао могућност стратегијског изненађења. По њој српска војска ојачана са две француске дивизије требало је да изврши пробој фронта добропољским правцем, избије у рејон Неготино и Кавадарци и раздвоји немачку 11. од бугарске 1. армије; затим, кад се оцрта успех пробоја и буде угрожена вардарска комуникација, да у напад пређу британске, француске и грчке снаге против бугарске 1. армије, па потом француске снаге из рејона Битоља у правцу Прилепа. — Пред пробој С., у септембру 1918, аустроугарски 19. корпус (47. и 81. дивизија и 220. пешадијска бригада, укупно 43 батаљона) који је био непосредно потчињен својој Врховној команди држао је фронт од Јадранског мора — северно од Валоне, преко Фијерија и Берата до к. 1728 западно од Охридског језера; немачка 11. армија (14 батаљона немачке 302, бугарска 1, 6, Охридска, 2, 3. и 4. дивизија, укупно 126 батаљона, 480 топова, 180 бацача, 1401 митраљез) од к. 1728 до Мале рупе (к. 2005); бугарска 1. армија (Планинска, 5, 9. и половина 11. дивизије, укупно 63 батаљона, 400 топова, 125 минобацача, 663 митраљеза) од Мале рупе до пл. Беласице; резерва 11. и 1. армије 7 батаљона, 6 топова и 56 митраљеза; бугарска 2. армија (7, 8. и остатак 11. дивизије са 42 батаљона, 11 ескадрона, 251 топом, 28 минобацача, 462 митраљеза) од Високе чуке на Беласици до р. Ангитиса ЦАггитис); бугарска 4. армија (10. дивизија, 2. коњичка дивизија и делови за одбрану морске обале, са 28 батаљона, 20 ескадрона, 273 топа, 300 митраљеза) од р. Ангитиса до р. Марице. Укупно око 600000 људи: 312 батаљона, 31 ескадрон, 1410 топова, 333 минобацача, 2872 митраљеза и 80 авиона. Све те снаге биле су под бугарском Врховном командом; немачком 11. армијом командовао је немачки генерал Ф. Шолц (Frederich Scholtz) са штабом у Скопљу, коме је била непосредно потчињена и бугарска 1. армија под генералом Д. Гешовим, 2. армијом генерал Иван Луков, а 4. армијом генерал Стефан Тошев. — Савезничке снаге: италијански 16. корпус (38. дивизија, три допунска пука, два територијална милицијска пука, три и по коњичка пука и артиљеријски пук) на фронту од Јадранског мора — ушће Вијосе (Viose) до пл. Кошнице, непосредно потчињен италијанској Врховној команди; француска Источна војска (5 француских, 1 грчка, 1 италијанска дивизија, француска коњичка бригада, српски Бабунски и Охридски одред и одред Есад-паше Топтанија) под француским генералом П. Анријем од пл. Кошнице до потока Лешнице; српска војска на положајима на јужним падинама Ветреника и Доброг поља са 1. и 2. армијом и Коњичком дивизијом од Лешнице до Сушице (Cerva, Tservd) с тим што је 2. армија ојачана француском 122. и 17. колонијалном дивизијом; Прва група дивизија (2. грчка и 1. француска дивизија) под генералом Ф. Анселмом (Philippe D’Anselme) од Сушице код Бахова до Фаноса (Fanos), и на исток до ушћа Струме британска армија, под генералом Џ. Милном, 12. корпус (три британске и једна грчка дивизија) и 16. корпус (британска и грчка дивизија) од Фаноса до Буткова (Керкини) и грчки корпус (три грчке дивизије) од Буткова до ушћа Струме. Укупно око 619 000 људи: 27 пешадијских и Коњичка дивизија са 289 батаљона, 47 1/2 ескадрона, 2069 топова и минобацача, 2989 митраљеза и 200 авиона под командом Франше Д’Епереа. По националном саставу трупа било је: 180000 Француза, 140000 Срба, 135000 Грка, 120000 Британаца, 42 000 Италијана и 2000 Албанаца. На правцу главног напада одсек од Мале рупе до потока Катунца држала је бугарска 3. дивизија (7 пеш. пукова), а одсек од потока Катунца до Старавине бугарска 2. дивизија (6 пеш. пукова). Према 1. и 2. српској армији оне су имале 26 батаљона, 245 митраљеза, 146 оруђа, 3 ескадрона и око 24 авиона; браниле су три утврђена положаја — главни, међуположај и резервни положај. Даље, према северу, пружало се планинско било са врло јаким узастопним положајима.

Српска војска: 2. армија (3 српске и 2 француске пешадијске дивизије (од Сушице до Сокола око 16 км) и 1. армија (3 пешадијске и 1 коњичка дивизија) од Сокола до Лешнице (око 17 км). Српско–француске снаге имале су 75 батаљона, 736 митраљеза, 2610 пушкомитраљеза, 580 топова и минобацача, 18 ескадрона и 81 авион. Прва армија располагала је једном ескадрилом, а српска Врховна команда и 2. армија имале су 5 ескадрила авиона од којих 2 борбене, углавном, најновијих типова (ловци Спад и бомбардери Breguet XII). У упуту о припремама за пробој (издат 14. јула) које су трајале 2 1/2 месеца, поправљани су стари и изграђивани нови путеви за извлачење тешке артиљерије на положаје преко 2200 м надморске висине (Флока, Кајмакчалан); изграђена је железничка пруга уског колосека од с. Драгоманци (Апсалос) до Бахова, нови аеродром у Јаници (Гидннитса), привучене су велике количине артиљеријске муниције и другог материјала; детаљно је разрађен план употребе артиљерије — затим материјална припрема офанзиве, евакуација и др. Српска Врховна команда наредила је 4. септембра 2. армији да са три дивизије у пр­вом и две у другом ешелону изврши главни удар на фронту: Камен—Сокол, а помоћни на фронту Сушица—Камен; после овладавања линијом: Борова чука—Кравички камен—Кравица да продужи надирање и што пре овлада линијом: Тополац—Козјак, а затим избије на Унију Демир-Капија — Неготино — Ка-вадарци и пресече непријатељу комуникације у долини Вардара. Прва армија са две дивизије у првом и једном у другом ешелону требало је да изврши напад главним снагама правцем: Градешнички превој—Полчиште — Витолиште — Чатена (к. 1349), овлада положајима Балтова чука (к. 1807)—Ђуров камен (к. 1569)—Чатена, и одбаци непријатеља преко Црне реке, а затим да развије операције у правцу Прилепа у садејству с француском Источном војском; Коњичка дивизија требало је да образује општу резерву на погодној просторији јужно од Моравске дивизије ради експлоатације пробоја.

Артиљеријска припрема почела је 14. септембра у 8 ч. из 580 артиљеријских оруђа. Бугарска артиљерија била је убрзо ућуткана, а њихова утврђења, препреке и осматрачнице, углавном, пору­шене. Упоредо је и авијација бомбардовала непријатељеве резерве. У ноћи 14/15. септембра продужена је артиљеријска припрема и пешадија је посела полазне положаје; 15. септембра у 5 ч. и 30 м. почео је напад пешадије на одсеку 2. српске армије; у првом ешелону нападале су француске 122. и 17. колонијална и Шумадијска дивизија, 1 км позади у другом ешелону наступале су Југословенска и Тимочка дивизија. Француска 122. дивизија заузела је Добро поље и Шумовити гребен (Шеиновац), док је 17. дивизија задржана испред Кравице и Кравичког камена; Шумадијска дивизија заузела је Ветреник и продужила напад на Слоново уво (к. 1745), а затим је помогла 17. колонијалној дивизији да заузме Кравички камен. Француска 122. дивизија је заузела Добро поље, а у току ноћи и Сокол. Дивизије првог ешелона прешле су око 14 ч. и 30 м. у одбрану, а у борбу је уведен други армијски ешелон. Југословенска дивизија је са 21. пуком надирала ка Козјаку (к. 1814), а 2. добровољачким пуком према Козјаковом камену; Тимочка дивизија је избила на положај Обла чука, и на Борову чуку, а са 15. пуком на к. 1345. До 21 час 2. српска армија пробила је бугарски главни положај ширине 11 км (к. 1343—Сокол) и дубине 3—4 км. Штаб 11. немачке армије око подне је наредио да се резерве упуте ка месту пробоја. На одсеку 1. српске армије пешадијски напад је почео у 15 ч. са Дринском и Дунавском у првом и Моравском дивизијом у другом ешелону, али је пешадија задржана на Каменом врху и Градешничком превоју (к. 1301). Српска 2. армија продужила је 16. септембра напад на другу непријатељеву утврђену линију Тополац—Козјак и Југословенска дивизија је око 16 часова заузела Козјаков камен, Козјак, а Тимочка дивизија избила је пред мрак испред бугарског резервног положаја: Камила—Тополац. Успеси 2. армије омогућили су тога дана и 1. армији да заузме бугарски главни положај и на резервном положају к. 1246 и вис Лабинку (к. 1334). Истог дана прешле су у напад снаге француске Источне војске у Пелагонији и француско-грчке дивизије на десној обали Вардара, а суседна грчка дивизија на десном крилу српске 2. армије померила се унапред према степену бугарског повлачења; у рејону Дојрана британска 22. и 28. и грчка Сереска дивизија, после артиљеријске припреме, прешле су увече 16. септембра у напад ради везивања непријатељевих снага у долини Вардара. Увече 16. септембра, бреша пробоја на С. протезала се више од 25 км по ширини, а просечно 7 км по дубини.

Продужујући надирање 17. септембра Југословенска дивизија је заузела Железна врата и Балтову чуку, Тимочка дивизија овладала је гребеном Тополац—Камила; Дунавска дивизија надирала је преко с. Мелнице ка Црној реци код Расим-бејовог моста, Дринска према Витолишту, док је Коњичка дивизија заузела Балтову чуку раздвојивши 2. и 3. бугарску дивизију. Пробој непријатељевог фронта повећан је на 12 км по целој тактичкој дубини и фронт је раздвојен на два дела. Јединице француске Источне војске заузеле су Старевину, Зович и код Чебрена, на Црној реци, почеле изградњу мостобрана. Непријатељеве снаге биле су разбијене, највећим делом деморалисане и одступиле ка Вардару и Црној реци. Друга српска армија надирала је ка долини Вардара и 18. септембра с Тимочком дивизијом заузела с. Конопиште, а са Југословенском с. Мрежичко; 1. армија надирала је у правцу Прилепа са Моравском ка с. Полошком, а Дринском ка с. Живову, док је Дунавска дивизија избила код Расим-бејовог моста. Група дивизија генерала Анселма, која је нападала источно од српских армија, заузела је Кожуф; на левој обали Вардара британско-грчке снаге нису имале успеха, а у Пелагонији је вршена артиљеријска припрема.

Гоњење после пробоја. — У таквој ситуацији генерал Г. Тодоров (Feopiu Cmomoe Todopoe) као помоћник главнокомандујућег предлагао је да се са 1. и 2. армијом изврши напад против британских и грчких дивизија на Струмском фронту, а центром и левим крилом немачке 11. армије у правцу Солуна. Међутим, Немци нису прихватили тај предлог, јер су сматрали да је практички неостварљив због слабог моралног стања бугарских трупа. Немци су предложили да се у погодном моменту 62. корпус повуче ка Кичеву а 61. корпус ка Велесу па тек после прегруписавања и када стигну појачања да се пређе у офанзиву.

После пробоја 1. и 2. српска армија наставиле су енергично надирање да би онемогућиле бугарско-немачким снагама успостављање нове линије одбране. И поред тешкопроходног земљишта, замора и неуредног снабдевања, елан трупа био је велики. Бугарско-немачке трупе покушавале су да дају узастопне отпоре, али су биле принуђене на брзо повлачење остављајући, при том, и велике количине материјала. Основни правац даљег надирања 2. српске армије био је ка североистоку тежећи да што пре избије у долину Вардара, док је 1. армија после прелаза Црне реке имала да дејствује ка северозападу у правцу Прилепа. Дивизије 2. српске армије продужиле су 19. септембра надирање према Демир-Капији и Градском, Коњичка дивизија заузела је с. Возарце-Југословенска с. Моклиште, а Тимочка је стигла до с. Боула и Радња, Сви бугарски противнапади извршени с појачањима пристиглим са Дојранског фронта и Струме, били су одбијени. Прва армија овладала је мостобранима на Црној реци и створила услове за надирање ка Прилепу, ради пресецања комуникација немачкој ри. армији. Делови 17. колонијалне дивизије прешли су Црну реку код Чебрена и успоставили мостобран, а дивизије генерала Анселма водиле су борбе на Дудици и Цени (Тзена). Због неповољне ситуације на дојранском фронту, где је 2. бугарска армија одбила напад британских и грчких снага, прешла у противнапад, нанела им тешке губитке и приморала их да се врате на полазне положаје, коначни успех операције био је условљен продужењем наступања српске војске. У противном морала би се офанзива обуставити и прећи у одбрану. Мада су бокови српске војске, због продора око 50 км у непријатељев распоред, били угрожени од Битоља и од Демир-Капије, српска Врховна команда продужила је наступање и са 2. армијом избила 21. септембра на Вардар и ушће Црне реке, а наредног дана прешла Вардар и пресекла железничку пругу Скопље —Ђевделија, док се 1. армија, после заузимања Дрен планине приближавала комуникацијама Прилеп—Градско и Прилеп—Велес. Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој немачко-бугарског фронта, при чему је српска војска имала: 681 погинулог, 132 нестала, 3206 рањених.

Бугарско-немачке снаге су одступиле: 61. корпус у правцу Велеса, а 62. корпус преко Гостиварака Скопљу; ово је омогућило да француска Источна војска пређе 22. септембра у напад. Она је наредног дана заузела Прилеп и продужила надирање десном обалом Вардара. Због повлачења немачко-бугарских снага из рејона Охрида и Битоља, прешао је у повлачење и аустроугарски 19. корпус у Албанији, што је омогућило италијанском 16. корпусу да пређе у наступање кроз Албанију; 2. српска армија, после преласка Вардара, продужила је гоњење разбијених бугарских јединица, заузела Штип, Кочане и Царево Село (Делчево) и 29. септембра избила на бугарски гранични фронт; 1. српска армија надирући преко планине Дрен и Бабуне заузела је Велес 27. сеп­тембра и продужила преко Овчег поља ка комуникацији Скопље—Куманово—Крива Паланка. Британске снаге су 26. септембра заузеле Струмицу, а у ноћи 26/27. септембра у британски штаб дошао је један бугарски официр и затражио примирје. Коњичка бригада француске Источне војске успела је да разбије један комбиновани одред од 5 до 6 немачко-бугарских батаљона и да заузме Скопље 29. септембра, пресекавши одступницу немачкој у. армији. Британско-грчке снаге су тек 29. септембра овладале Беласицом. Такав развој догађаја довео је Бугарску у врло тешку ситуацију. Изгледи да се ситуација поправи били су слаби, јер су трупе биле деморалисане и разбијене, а резерве утрошене. Да би добили у времену да извуку своје опкољене снаге, Бугари су још 26/27. септембра упутили у Солун парламентара с молбом да се прекину операције за 48 часова. Франше Д’Епере је одбио његов захтев и Бугарима препоручио да упуте парламентаре с понудама за мир. Бугари су то прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала. Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само с једним захтевом: да се српска војска не пушта у Бугарску. Када је 30. септембра наређен прекид операција, тад су већ у рејону Скопља из 11. немачке армије заробљене 4 дивизије, а 1. српска армија је разоружала 2. и 4. дивизију, којом приликом је заплењено 46 800 пушака и 80 топова. По уговору о примирју бугарске трупе западно од Скопља пале су у заробљеништво, а оне источно од Скопља само разоружане, а људство пуштено у Бугарску. Француска и В. Британија имале су да поседну извесне стратегијске положаје у Бугарској. Поразом Бугарске, немачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају. Остаци 11. немачке армије гоњени српско-француским снагама одступали су на север. Њихов је задатак био да пружају што дуже узастопне отпоре, како би се добило времена за пристизање појачања и организовање отпора јужно од Ниша, чиме би се сачувала комуникација Цариград—Софија—Ниш—Београд за извлачење снага и средстава из Турске и Бугарске. Немци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима. Они су имали намеру да појачањима која су им упућена обнове 11. немачку армију и на линији Приштина— Врање спрече надирање српско-француских трупа ка Нишу. До доласка појачања Немци су са остацима 61. корпуса покушали да затворе долину Јужне Мораве, а остацима 62. корпуса правце од Скопља према Косову, док су један одред упутили преко Косова у Албанију ради усаглашавања дејстава са аустроугарским 19. корпусом. Те планове поквариле су јединице српско-француске војске. Друга српска армија се задржала до 5. октобра на бугарској граници а тада је пребачена према Качаничкој клисури за операције према Приштини и долином Ибра. Прва српска армија упућена је 2. октобра из Куманова долином Јужне Мораве. Њена Дринска и Дунавска дивизија су разбиле сутрадан на положају Карадаг—Рујен северно од Прешева аустроугарску 9. дивизију довучену са Италијанског фронта и протерали је према Врању. У току одступања према Нишу Немцима и Аустро-Мађарима су пристизала појачања: делови 217. дивизије из Софије, 219. дивизије довучене са Источног фронта и Алпског корпуса са Западног фронта. Од тих и ранијих појачања обновили су 11. немачку армију која се постепено повлачила на север. Трећег октобра 1. српска армија оја­чана је Коњичком дивизијом, која је упућена долином р. Ветернице у обилазак Грделичке клисуре према Лесковцу, и Коњичком бригадом генерала Гамбете која је са Дринском дивизијом надирала десном, Дунавска дивизија је надирала левом обалом Јужне Мораве, док је Моравска дивизија била у II ешелону.

Избијањем у рејон Скопља командант савезничких снага генерал Франше Д’Епере извршио је прегруписавање снага, и у циљу заузимања целог Балканског полуострва формирао 6. октобра: за продирање у источни део полуострва, према Цариграду и мореузима Источну секцију савезничке војске (британске 22, 26. и 28. дивизија, француска 122. дивизија, грчке 1, 2. и 3. дивизија и италијанска бригада); за продирање дуж бугарског граничног фронта ка Пироту, Зајечару и Неготину 2. групу француских дивизија — 17. и 76. дивизија и Коњичка бригада (која је била привремено са српском 1. армијом на десној обали Јужне Мораве); за продирање кроз Бугарску формирана је Дунавска армија од две француске и једне британске дивизије; један здружени француско-грчки одред у правцу Косова (касније је на тај правац дошла 2. српска армија); а италијански 16. корпус кроз Албанију ради окупације Јадранског приморја. Прва српска армија заузела је 5. октобра Владичин Хан и под борбом се пробила кроз Грделичку клисуру, заузела Грделицу, а 7. октобра продрла у Лесковачку котлину у коју је из долине Ветернице избила Коњичка дивизија и истог дана заузела Лесковац. Из Грделице 9. октобра упућена је преко Вла-сотинаца и Свода према Пироту француска Коњичка бригада, која је 12. октобра заузела Белу Паланку, протерала делове немачке 217. дивизије према Књажевцу, и пресекла железничку пругу Со­фија—Ниш. Прва српска армија избила је 9. октобра пред Ниш. Подилазећи положајима 11. немачке армије код Ниша 1. српска армија избила је око 200 км испред главних савезничких снага и 2. армије, излажући се ризику, због чега је главнокомандујући Франше Д’Епере наредио да се обустави њено даље напредовање, док не пристигну остале снаге. Међутим, упркос томе, српска Врховна команда, на предлог команданта армије и без обзира на техничку надмоћност непријатеља, одобрила је да 1. српска армија нападне немачку 11. армију код Ниша. У борбама од 10. до 12. октобра она је разбила делове те немачке армије и 12. октобра ушла у Ниш. Немци су покушали да 1. српску армију задрже и на линији Бован—Делиград—Ђунис—Крушевац—Књажевац, и да на тој линији дочекају још нека појачања. На положајима код Ражња делови 11. армије су се средили за одбрану, али је, налазећи се у аустроугарској окупационој зони, потчињена аустроугарској Врховној команди, а командант свих снага на Балканском полуострву постао је аустроугарски фелдмаршал Херман Кевеш. Он је наредио постепено повлачење 11. армије према Сави и Дунаву. Потискујући заштитничке делове 11. армије 1. српска армија се задржала до 16. октобра код Ражња, њена Коњичка дивизија пребачена је на десну обалу Велике Мораве и пресекла је комуникацију Зајечар—Параћин и у рејону Параћина уништила Штаб немачке 217. дивизије, која се повлачила од Књажевца.

Француска група дивизија (17. и 76) са Коњичком бригадом, после заузимања Беле Паланке и Пирота, продужила је делом снага долином Тимока ка Дунаву, а делом према Софији. Формиран је из 1. српске армије један Здружени одред који је са француском Коњичком бригадом ослободио источну Србију и 21. октобра избио на Дунав. Друга српска армија продрла је 21. октобра у Косовску Митровицу у којој су од Југословенске дивизије формиране Јадранске трупе (2. југословенски пук и један брдски дивизион) и упућене преко Пећи и Гусиња у Црну Гору, кроз коју је одступао аустроугарски 19. корпус из Албаније, а 2. армија продужила је долином Ибра и Западне Мораве и избила 1. новембра у рејон Ужица. У борбама у Црној Гори узели су учешћа Црногорци, који су се листом дигли на оружје. Јадранске трупе и Црногорци заузели су Скадар 30. октобра, Подгорицу (Титоград) 31. октобра, Цетиње 4. новембра, а Котор 6. новембра. Франше Д’Епере је форсирао покрет Дунавске армије кроз Бугарску да би избила на Дунав код Никопоља (Хуноноји) и Ђурдева (Џурџу, Гиургиу) и прешла у Румунију.

У долини Велике Мораве, пред фронтом 1. српске армије 11. армија је под низом борби на узастопним положајима отпочела повлачење 22. октобра. Њене јединице су широким фронтом избиле на Дунав и Саву од Дубравице до Купинова и прешле од 25. октобра до 1. новембра у Срем и Банат. Наступајући и гонећи их јединице

1. српске армије избиле су 1. новембра на обе реке, а Дунавска дивизија ослободила је Београд. До 4. новембра била је ослобођена и западна Србија. После преласка Саве и Дунава четири аустроугарске и четири немачке дивизије су настојале да се у саставу 11. армије одрже. Међутим, аустроугарске дивизије почеле су нагло да се распадају, а Аустро-Угарска је, због избијана савезничких и српских снага на њене границе, и због снажних националних покрета сло­венских народа унутар граница, капитулирала 4. новембра. Немачке дивизије су ушле у састав Макензенове армије која се повлачила из Румуније, али је и она убрзо доживела крај, јер је Немачка 11. новембра капитулирала.

Савезничка авијација имала је надмоћност у ваздуху и интензивно извиђала на бојишту (аеро-фотографисање положаја) и у дубини, штитила сопствене трупе и бомбардовала и митраљирала трупе на бојишту, у рејонима концентрација и на комуникацијама, али је померањем трупа унапред њена активност опадала због тешкоћа у пребазирању. Нарочита активност била је изражена на сектору 2. српске армије. Немачка и бугарска авијација биле су врло активне, али због савезничке надмоћности убрзо су почеле да губе иницијативу. Српска војска имала је на С. укупно 42 725 погинулих и рањених.

Материјали преузети из
 „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970