БАЛКАНСКИ РАТОВИ

Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање, Београд 1970

Први рат водиле су Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора против Турске.
Други је изазвала Бугарска нападом на Србију и Грчку,
којима се одмах придружила Црна Гора,
а касније Румунија и Турска.

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ
(октобар 1912—мај 1913)

Узроци и савези
Ослободивши се турског ропства у XIX в., балканске државе Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора ослободиле су се и феудалних окова.

Продирање капиталистичких друштвених односа и јачање националне свести испољавало се у тежњи за ослобођењем поробљених крајева и националним уједињењем, али и у тенденцији младе буржоазије за територијалним проширењем преко етничких граница. Отуда и сукоби интереса који су се сводили на питање како треба поделити оне територије које ће се тек ослободити од Турака. Наслањајући се на велике силе ради остварења својих територијалних циљева, балканске државе постају експоненти њихове империјалистичке политике.

Велике силе желеле су да младотурски устанак 1908. искористе за своје циљеве, и да поставе питање поделе Турске на штету балканских држава. Најопаснији противник интереса балканских држава била је Аустро-Угарска, која је подржана од Немачке, настојала да из окупиране Босне и Херцеговине, преко Санџака и Косова, продре ка Солуну. То је и убрзало међусобно зближавање балканских држава. Русија као чланица Тројног споразума, подржавала је то зближавање, сматрајући да ће тиме спречити аустро-немачко надирање на Балканско полуострво. Рад на стварању Балканског савеза почео је у јесен 1911. На основу уговора и тајног додатка, закључена је 2. јула Војна конвенција којом су предвиђене војне обавезе обеју страна у случају дефанзивног и офанзивног рата, као и детаљи заједничког командовања, снабдевања и поделе ратног плена. После регулисања Војне конвенције закључени су војни споразуми између генералштабова српске и бугарске војске. Рад на склапању уговора о савезу између Бугарске и Грчке започет је, такође, 1911. Питање војне сарадње било је регулисано бугарско-грчком Војном конвенцијом, потписаном 5. X 1912. Између Бугарске и Грчке није била предвиђена подела турске територије. Савез између Црне Горе и Бугарске за рат против Турске потписан је у јулу, а између Србије и Црне Горе 27. IX 1912. Последњи је предвиђао правце дејства српске и црногорске војске, начин сарадње и командовања у случају заједничких операција на истој територији. Што се тиче ослобођене територије, свака страна задржаће оно што заузме, уз резерву каснијих корекција.

После тога савезници су почели интензивне припреме за рат против Турске. Догађаји који су се одиграли у лето 1912. још су их више убрзали: албански устанак, побуна гарнизона у Једрену и Битољу, као и пад младотурске владе, појачали су анархију у Турској. Велике силе искористиле су те догађаје, нарочито Аустроугарска и Русија. Оне су желеле да одрже постојеће стање на Балкану, уз ограничене реформе које нису могле имати дубље и трајније резултате. Због тога су савезници одлучили да питање Турске реше оружјем, и 29. септембра упутили су ултимативне ноте Турској са захтевом да се изврше реформе, да се спроведе административна аутономија, уведу локалне скупштине, дозволи слобода наставе, успостави локална милиција и др. На то је Турска 23. септембра наредила делимичну мобилизацију у европским провинцијама, запленила грчке бродове у цариградској луци и ратни материјал који је пристизао у Србију из иностранства преко Солуна. Савезници су на то 30. IX 1912. одговорили општом мобилизацијом, што су и Турци учинили сутрадан. Црна Гора објавила је рат Турској већ 8. октобра, Србија и Бугарска 17. октобра, а Грчка 19. X 1912.

Ратни и почетни операцијски планови

Савезници нису имали заједнички план за рат против Турске, дејствовали су по својим плановима на посебним војиштима без чврсте оперативне везе.

Србија — Основна идеја ратног плана је била: концентричним дејством главних снага (1, 2. и 3. армија) косовским, јужноморавским и криворечким правцем обухватити и тући турске главне снаге, за које се претпостављало да ће бити на Овчем пољу. Помоћне снаге (Ибарска војска и Јаворска бригада) имале су да обезбеде бок главних снага.

Црна Гора — Основна идеја била је да главне снаге (Зетски и Приморски одред) дејствују западно и источно од Скадарског језера, и да брзим налетом заузму Скадар, а помоћне снаге (Источни одред) да дејствују у правцу Санџака и Метохије.

Бугарска — Основна идеја је била: предузети офанзиву с 1, 2. и 3. армијом на маричком војишту, с тим да 2. армија блокира утврђено Једрене, а 1. и 3. армија да нападну десни бок и позадину турских снага, пре него што се прикупе, између Једрена и Киркларелија (Крк Килисе). Једна дивизија остављена је у рејону Кјустендила у саставу 2. српске армије, са задатком да дејствује на македонском војишту; у резерви, у рејону Батака и Фотинова, био је Родопски одред.

Грчка — Основна идеја била је: предузети офанзиву главним снагама (7 дивизија) из северне Тесалије, разбити турске снаге на граничном фронту и продужити надирање ради заузимања Солуна; 1 дивизија код Флорине (Флорина — Лерин), штитила је леви бок главних снага од евентуалног турског дејства из рејона Битоља, а 1 дивизија, прикупљена око р. Арте, имала је да заузме Јањину.

Турска — Пред сам рат рат усвојен је план по којем је предвиђена офанзива на вардарском војишту против Србије и на тракијском против Бугарске.

Мобилизација и концентрација

SСРБИЈА — Мобилизација је изведена уредно и по плану: пешадије за 4, а коњице и артиљерије за 6 дана. Пријавило се око 20 000 планом непредвиђених обвезника, од којих су формирани прекобројни пукови. Укупно је мобилисано 356 000 људи, од чега је 286 000 припадало оперативној војсци (И и ИИ позив). Концентрација је почела 7. октобра увече и завршена је по плану за 12 дана. Истовремено с концентрацијом, извршен је и стратегијски развој.

Врховни командант био је краљ Петар I Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде ген. Радомир Путник;

  • 1. армија (кдт престолонаследник Александар, начелник Штаба пук. Петар Бојовић) састава: Моравска I (кдт пук. Илија Гојковић), Дринска I (пук. Павле Јуришић Штурм), Дунавска I (пук. Милош Божановић), Тимочка II (пук. Драгутин Милутиновић), Дунавска II (пук. Михаило Рашић) и Коњичка дивизија (кнез Арсен Карађорђевић); у свему 126 000 људи, груписано је у рејону Врања са задатком да наступа правцем Врање—Куманово—Овче поље и туче главне турске снаге на вардарском војишту, које су се очекивале на том правцу;
  • 2. армија (кдт ген. Степан Степановић, начелник Штаба ппук. Војислав Живановић) састава: Тимочка И (пук. Владимир Кондић) и бугарска 7. рилска дивизија (ген. Георги Тодоров) — 60000 људи, груписана је у рејону: Кјустендил—Дупница (Марек) са задатком да наступа правцем Крива Паланка—Кратово—Овче поље и дејствује на десни бок главних турских снага;
  • 3. армија (кдт ген. Божидар Јанковић, начелник Штаба ппук. Душан Пешић) подељена је у две групе: Топличка група коју је образовала Шумадијска И (пук. ђорђе Михаиловић) и Моравска ИИ (пук. Милован Недић) груписана је према Преполцу и Мердарима, а Медвеђска група коју је чинила Дринска ИИ (пук. Павле Пауновић) и Моравска бригада (ппук. Стеван Миловановић) у рејону Медведе и Тупалског виса у свему 63 000 људи имала је задатак да наступа преко Косова и дејствује на леви бок турских снага;
  • Ибарска војска (кдт ген. Михаило Живковић), у ствари,
  • Шумадијска III, 23 000 људи, прикупљена је у рејону Рашке, са задатком да надире према Новом Пазару и Косовској Митровици, и обезбедује десни бок српских снага;
  • Јаворска бригада (кдт ппук. Миливоје Анделковић), 12 000 људи, прикупљена је на Јавору, северноисточно од Нове Вароши, са задатком продирања у Санџак.

ЦРНА ГОРА — Мобилизација и концентрација извршене су веома брзо. Већ 8. октобра црногорска војска била је спремна за операције.

Врховни командант био је краљ Никола И Петровић Његош са укупно 33 000 људи у саставу:

Зетски одред (кдт престолонаследник Данило, начелник Штаба командир Јово Бећир) састава: 2. дивизија (кдт бригадир Блажо Бошковић) и 3. дивизија (кдт бригадир Милутин Николић), 15 000 људи, у рејону Подгорице (Титоград), са задатком да освоји истакнуту утврђену групу код с. Тузи, а потом да продире источном обалом Скадарског језера и заузме Скадар; Приморски одред (кдт бригадир Митар Мартиновић, начелник Штаба командир Лука Гојнић), у ствари, 1. дивизија (кдт бригадир Иво ђуровић) са 8000 људи, у рејону Бара и Вир-Пазара, са задатком да дејством преко Тарабоша садејствује Зетском одреду у заузимању Скадра; Источни одред (кдт бригадир сердар Јанко Вукотић, начелник Штаба командир Мило Матановић), 4. дивизија са 10 000 људи, прикупљен је у 3 групе, код Андријевице, Колашина и Жабљака, и припремао се за офанзиву у Санџаку. У његов састав улазила је и Доњовасојевићка бригада чије је формирање имало да се изврши после ослобођења Берана (Иванград)

БУГАРСКА — Мобилизација и концентрација извршене су по плану укупно 294 000 људи.

Врховни командант краљ Фердинанд И Кобуршки, његов помоћник генерал Михаил Савов, начелник Штаба генерал Иван Фичев; војска је 18. октобра била груписана:

  • 1. армија (кдт ген. Васил Кутинчев), састава 1, 6. и 10. д са 100 000 људи, у ширем рејону Елхова са задатком да нападне турске снаге између Једрена и Киркларелија у садејству са 3. армијом;
  • 2. армија (кдт ген. Никола Иванов), састава 1. бр 2. дивизије и 2. бр 3. дивизије, 8, 9. и Коњичка дивизија, 65000 људи, у рејону Хасково—Кавакли (Тополовград), са задатком да заузме Једрене;
  • 3. армија (кдт ген. Радко Димитријев), састава 3, 4. и 5. дивизија, 74 500 људи, у рејону Јамбола са задатком да нападне на Киркларели и обухвати десно крило турске Источне армије;
  • Родопски одред (2 бригаде) у простору Фотиново, Батак и чепеларе, са задатком да овлада централним Родопима и садејствује 7. рилској дивизији у овладивању Кресненском клисуром (Кпемеуцку нпојиоАт), а делом снага да пресече железничку пругу Солун— Дедеагач (Дедеагаг)—Александруполис (yАлеxандроуполис) ;
  • 7. рилска дивизија била је у саставу српске 2. армије, а
  • 11. дивизија била је у формирању

ГРЧКА — Врховни командант био је престолонаследник Константин, начелник штаба ген. П. Даглис. После завршене мобилизације, која је извршена по предвиђеном плану, грчка војска је концентрисана:

  • Тесалијска армија (кдт престолонаследник Константин), састава 1, 2, 3, 4, 5, 6. и 7. д, у свему 93 000 људи, у простору Лариса (Лдриса)—Трикала (Трикала)—Каламбака (Калампдка), са задатком да заузме Солун;
  • Епирска војска (кдт ген. К. Сапунцакис Сапоунтсдкис, Константинос), 8. дивизија, 15 000 људи, око р. Арте за напад на Јањину. Укупно 108 000 људи.

ТУРСКА — Мобилизација је трајала скоро месец дана. На то су утицали Албанци који нису хтели да се удаљују од својих кућа, а и припадници других националности (хришћани) који су се нерадо одазивали мобилизацији. Због тога је Турска успела да мобилише само половину од предвиђених 600 000 војника. Концентрација је почела с непотпуно мобилисаним јединицама. Турска војска, пред почетак операција, била је у овом распореду: врховни командант министар војни Назим-паша, а начелник Штаба Пертев-паша (Пертезв-паса) ;

  • Источна армија (кдт Абдулах-паша, Абдуллах-паса) састава 1. корпус (Јавер-паша, Yавер-паса), 2. корпус (Шефкет Торгут-паша, Сефкет Торгхнд-паса), 3. корпус (Махмуд Мухтар-паша, Махмуд Мукхтар-паса), 4. корпус (Абдул-паша), и Коњичка дивизија (Салих-паша, Салих-паса), укупно 74 000 људи, груписана на просторији: Киркларели—Једрене-Бабаески, са задатком дејства против бугарске војске. У Цариграду су били у формирању 17. и 18. корпус. Под командом Источне армије била је и посада Једрена (кдт Шукри-паша, Сукри-паса) са 10. и 11. д 15. корпуса, 3 редифске дивизије и тврђавске трупе, укупно 60 000 људи.
  • Западна армија (кдт Али Риза-паша) састављена од раздвојених група које су имале да дејствују против српске, црногорске и грчке војске: Вардарска армија (кдт Зеки-паша), састава 5. корпус (кдт Кара Саид-паша, Кара Са’ид-паса) са 13. и 15. низамском и Штипском редифском дивизијом, 6. корпус (кдт Џавид-паша, Газвад-паса) са 16, 17. и 18. низамском и Битољском редифском дивизијом, 7. корпус (кдт Фети-паша) са 19. низамском, Скопском редифском дивизијом и Коњичком дивизијом — концентрисана је на просторији: Велес—Штип—Скопље. Од непотпуно мобилисаних дивизија формирани су одреди код Приштине, Новог Пазара и Сјенице — свега 104 000 људи, са задатком дејства против српске војске.
  • Струмски корпус (кдт Али Надир-паша) са 14. низамском, Серском, Драмском и Солунском редифском дивизијом, 28 000 људи, у рејону Струмице са задатком да затвори путеве из долине-Струме ка Солуну, Серу и Кавали (Кавдлла);
  • Северно албанска група (кдт Хасан Риза-паша Хасан Ризд-паса) са 24. низамском Елбасанском и Скадарском редифском дивизијом и Албанским добровољачким одредом, свега 24 000 људи, имао је задатак да заштити северну Албанију од упада црногорских и српских трупа и брани утврђени Скадар;
  • Јужномакедонска група (кдт Хасан Таксим-паша, Хасан Таксим-паса) са 22. и 23. низамском, Јањинском и Населичком редифском дивизијом, у свему 27 000 људи, подељена је у два дела: код Козана (Коздни — Кожане) било је 14 000 под командом Хасан Таксим-паше, а код Јањине (13000) под командом Есад-паше (Езад-паса), са задатком да спрече надирање грчке војске према Солуну, односно у Епир. Дивизија код Крџалија, у долини р. Арде (10 000) имала је задатак да заштити железничку пругу Димотика—Сер и да одржава везе између Источне армије и Струмског корпуса. Укупно 307 000 људи.

Ток рата

Операције у првом балканском рату деле се у два периода: од почетка рата до примирја (4. XII 1912) и од примирја до краја рата.

I ПЕРИОД – ОПЕРАЦИЈЕ ДО ПРИМИРЈА (4. XII 1912.)

Црногорско војиште — Користећи се брзом мобилизацијом и концентрацијом, Црна Гора је тежила да брзим дејствима заузме Скадар пре него што Турци прикупе јаче снаге за његову одбрану.

Зетски одред 8. октобра заузео је полазне положаје и сутрадан изјутра, после кратке артиљеријске припреме, почео је напад. До 15. октобра савладан је отпор и заузети су положаји 5 турских низамских батаљона код Тузи. Заробљено је 3400 низама и редифа, 2000 башибозука, 20 топова, 4 митраљеза и 7500 пушака. Остаци турских јединица одступили су у нереду у Скадар, уносећи панику у позадину. Пут за Скадар био је отворен, али је због замора и великих губитака трупама дат одмор од 4 дана, после чега је продужен спор покрет ка Скадру. Напад на Скадар почео је 28. октобра, али због спорости и неумешности није заузет Велики Бардањолт, тада слабо утврђен.

Приморски одред је 9. октобра прешао турску границу и успео, без већих тешкоћа, да подиђе турским положајима на Тарабошу на 1000—1500 м и почне припреме за напад. У подилажењу сукобио се с једним турским пуком, разбио га у оштрој борби и приморао га да се у паници повуче преко Тарабоша у Скадар, повукавши собом и његову посаду. Ноћу 10/11. октобра на Тарабошу није било Турака. Али, ни команданти колона, ни командант одреда нису били свесни постигнутог успеха, па су Турци 11. октобра поновно посели Тарабош. Приморски одред почео је припрему за напад на Тарабош. Али, уочи напада, планираног за ноц 24/25. октобра, краљ Никола наредио је да се он обустави пошто је рачунао да ће се Скадар брзо предати и да се не би губили људи без потребе. После тога настављено је само повремено дејство артиљеријском ватром.

Источни одред је 8. октобра почео покрет из рејона Колашина и Андријевице, сутрадан прешао границу и заузео Мојковац, а 10. октобра Бијело Поље, продужујући наступање. Источни одред ушао је 14. октобра у Беране где је од тамошњег становништва формирана Доњовасојевићка бригада. Главнина Одреда продужила је покрет из Берана и заузела положаје на чакору и Мокрој планини где се 22. октобра сукобила са ђаковичком дивизијом, коју је сутрадан разбио и одбацио према Пећи. Црногорске трупе ушле су 30. октобра у Пећ, а 4. новембра у Даковицу, једновремено са деловима српске Дринске дивизије II. У тим операцијама Источни одред имао је 256 мртвих и 1042 рањена. После ослобођења Пећи и ђаковице, по наређењу Врховне команде, Источни одред упућен је с Колашинском и Дурмиторском бригадом 10. новембра ка Скадру, где је са 6000 људи стигао 20. новембра и ушао у састав Зетског одреда. Сердар Јанко Вукотић постављен је за начелника Штаба Врховне команде.

Српско војиште — Како је по плану требало обухватити и тући главне турске снаге на Овчем пољу концентричним дејством 1, 2. и 3. армије, начелник Штаба српске Врховне команде Радомир Путник наредио је да 3. армија, чији је пут био дужи, крене дан раније да би се унеколико изравнала с осталим двема армијама и могла учествовати у заједничкој бици. Међутим, због борби на граничном фронту од 15. до 19. октобра, изазваних турским препадима код Мердара, 3. армија кренула је са концентрацијске просторије тек 21. октобра, тј. истог дана кад и остале армије.

а) Операције до кумановске битке — Пошто је код Мердара разбила турске снаге, 3. армија предузела је концентрично наступање ка Приштини и, пошто је протерала слабије турске снаге, ослободила је Приштину 22. октобра.

Прва армија наступала је у два ешелона: у првом Моравска I, Дринска I и Дунавска I; у другом Тимочка II за Моравском И, Дунавска ИИ за Дринском И, а Коњичка дивизија налазила се позади пешадијских дивизија — са задатком да извиђа у правцу Овчег поља тек пошто Армија избије на кумановске положаје на јужним падинама Рујен планине. У покрету претходнице дивизије 1. армије протерале су турске граничне делове и истурене одреде на Рујен планини и Козјаку, па је 22. октобра армија избила на кумановске положаје где се, по наређењу Врховне команде, задржала да би сачекала 3. армију да избије у њену висину. Због задржавања Коњичке дивизије позади пешадијских дивизија, подаци о турским снагама били су врло оскудни.

Друга армија је наступала са Тимочком И у две колоне, десном (главнина) правцем Кјустендил—Крива Паланка—Страцин, а левом (14. пук) преко Осоговске планине према Кратову. Пошто је протерала слабије турске делове, десна колона избила је 22. октобра на Страцин, а лева је заузела Кратово. Бугарска 7. д. наступала је једном бригадом према Кочанима, а осталим снагама низ реку Струму по директивама своје врховне команде. После доласка на Страцин, 2. армија дошла је у везу с 1. армијом и известила Врховну команду да 23. октобра продужава покрет према Кратову. Увече 22. октобра српске армије заноћиле су доста удаљене једна од друге (Приштина—Куманово и Страцин—Кратово) и без чвршће међусобне везе. Због слабо организоване извиђачке и обавештајне службе, у штабовима армија и даље је владало уверење да ће се судар са главним турским снагама одиграти на Овчем пољу. Међутим, турска Вардарска армија је, увече 22. октобра била пред 1. српском армијом у овом распореду: 7. к на положајима 2 км северно од Куманова, 5. и 6. к јужно од р. Пчиње. Зеки-паша имао је готово тачне податке о јачини и правцима дејстава српских армија. На основу тога створио је план за кумановску битку да би потукао усамљену 1. армију. У тешким борбама 23. и 24. октобра, Вардарска армија је потучена (Кумановска битка). Штаб 1. армије није био свестан постигнутог успеха, па је 25. октобра наредио да се опрезно продужи надирање. Тек 28. октобра, пошто су трупе 1. армије избиле на Овче поље и пред Велес (Титов Велес) без отпора Турака, постало је јасно шта се одиграло на Куманову.

Трећа армија кренула је 24. октобра, и после напорних маршева и борби са слабијим турским снагама, 28. октобра избила је у рејон Скопља. Друга армија (стварно Тимочка И) продужила је 23. октобра од Страцина према Кратову, где је увече стигла, пропустивши прилику да заузме Црни врх, који је био непоседнут, и пресече турски одступни правац преко Овчег поља. Када је 25. октобра предвече овладала Црним врхом, било је касно, јер су турске снаге са Куманова већ одступиле преко Овчег поља. И поред тога што 2. и 3. армија нису учествовале у кумановској бици, њиховим дејством убрзано је одступање и растројство турских снага.

Ибарска војска овладала је граничним фронтом 18. октобра, и продужила покрет према Новом Пазару, испред којег је разбила турске делове 22. октобра и, сутрадан, ушла у град, из којег је кренула за Косовску Митровицу 26. октобра.

Јаворска бригада прешла је границу 21. октобра и после јачих борби на положајима испред Сјенице, ушла сутрадан у варош, одакле је 25. октобра продужила преко Пријепоља и ушла у Пљевља 28. октобра где су и завршене њене операције. Код Кокиног Брода налазио се 4. пук III позива који је 23. октобра прешао границу и истог дана заузео без отпора Нову Варош, а 25. октобра Прибој.

б) Операције после кумановске битке — Кад су српске снаге избиле у рејон Скопља и Овчег поља, настао је застој у операцијама да би се извршило прегруписавање снага и створио план о даљем вођењу операција. Постављени су задаци:

1. армија, ојачана Моравском ИИ, упућена је против турских снага које су одступале ка Битољу;

3. армија (Шумадијска И и Дринска ИИ) према Призрену и ђаковици ради овладивања Метохије, одакле је требало да избије на Јадранско море кроз северну Албанију; Ибарска војска упућена је од Косовске Митровице за Пећ да тамо остане као посада. На молбу бугарске владе,

2. армија је још 26. октобра упућена преко Криве Паланке у Кјустендил и даље возом под Једрене као помоћ бугарској војсци. Поред Тимочке И у њен састав ушла је и Дунавска ИИ, а касније је под Једрене упућена и српска тешка артиљерија.

После кумановске битке Вардарска армија одступила је према Битољу ради његове одбране. Да би добио време за прикупљање снага и организацију положаја, Зеки-паша је са 5. корпусом затворио правац Велес—Прилеп на превоју Присад као и правац Градско— Прилеп на превоју Плетвар, а са 7. корпусом, који је одступао од Скопља, затворио је правац Кичево—Битољ.

Према новим задацима 1. армија кренула је 30. октобра, тако да су Коњичка дивизија, Моравска И и Дринска И наступале од Велеса ка Прилепу, а Дунавска И од Штипа до Криволака. Тимочка ИИ остала је у Велесу као армијска резерва. У надирању ка Прилепу на Присаду развиле су се 3. и 4. новембра борбе у којима су Турци протерани и овладано је превојима на Бабуни. Да би добили у времену, Турци су се задржали 5. новембра увече на положајима код с. Алинаца, одакле их је протерала 1. армија, и избила на леву обалу Црне реке где се задржала да би сачекала Дунавску I и Тимочку II, и припремила се за битку.

Дотле, надирући за 7. к, Моравска II заузела је Тетово 30. октобра, Гости вар 1. новембра, а после краће борбе 5. новембра и Кичево, где се задржала и дошла у везу са 1. армијом. После завршеног прикупљања и извиђања турских положаја, 1. армија је 16. новембра почела напад на положаје код Битољ а. У тродневној бици она је поновно потукла Вардарску армију и принудила је на повлачење делом ка Флорини, а делом ка Ресену (Битољска битка). Гонећи разбијене турске делове, претходница Коњичке дивизије ушла је 20. новембра у Флорину, где је дошла у везу са грчком војском; Моравска ИИ заузела је Ресен, Охрид и Дебар, а један њен одред 29. новембра и Елбасан. Остале дивизије 1. армије остале су у рејону Битоља. Операције су прекинуте 4. децембра због закљученог примирја.

Поход 3. армије на Јадранско море — Покрет 3. армије почео је 31. октобра. Тога дана Шумадијска I кренула је из рејона Скопља за Призрен, а сутрадан Дринска II из Приштине за Даковицу где је стигла 4. новембра, кад и трупе црногорског Источног одреда. Истог дана стигла је у Призрен Шумадијска I. У то време већ је почела дипломатска активност великих сила, нарочито Аустро-Угарске и Италије, које су се одлучно противиле да Србија изађе на Јадранско море, а Црна Гора да заузме Скадар.

Због тога је српска Врховна команда, по налогу владе, наредила 3. армији да се што пре припреми ради избијања на јадранску обалу да би се велике силе ставиле пред свршен чин. Пошто је покрет имао да се изврши преко планинског беспутног земљишта, одмах се приступило преформирању јединица за брдски транспорт. Из Шумадијске I формиран је Шумадијско-албански одред (6 батаљона, 1 брдска батерија и 1 ескадрон) од 6500 људи, а преформирана Дринска II сведена је на 9200 људи. Због журбе јединице су биле слабо снабдевене. Покрет је почео 9. октобра и трајао је 10 дана. Шумадијско-албански одред наступао је долином реке Бели Дрим (Дрини и Бардхе)—Љум Кула (Кулат е Лумес), долином реке Мати-Љеш, а Дринска II правцем: ђаковица—ћафа е Прушит (Qафа е Прусхит) — Пука—Љеш. Слабо опремљене трупе, праћене кишом и снегом, имале су великих тешкоћа у савлађивању планинског земљишта и набујалих планинских река. После неколико дана почела се осећати и глад. Дневни маршеви трајали су 15—20 часова, због чега је у људству наступио замор и исцрпљеност, а многи су на путу и помрли. Јединице су 18. новембра избиле пред Љеш, који је бранио један турски пук. Један одред од 2 батаљона из Дринске ИИ и претходнички батаљон Шумадијско-албанског одреда извршили су напад заједно с једним црногорским одредом, и после двочасовне борбе протерали Турке из Љеша. Том приликом заробљено је 43 официра, 103 подофицира, 854 војника, 2 топа, 2500 пушака и 1 застава. После тога Дринска ИИ преузела је посаду области северно од реке Мати, а Шумадијско-албански одред заузео је Крују (Крује), Тирану и Драч, и остао као посада тих области, Дринска II и Шумадијско-албански одред 24. новембра обједињени су под једном командом, под називом Приморске трупе.

Бугарско војиште — Бугарска војска почела је операције 18. октобра. Друга армија прешла је турску границу између Љубимеца ( ЈИw6иЛуеу) и Каваклија и кренула на Једрене; 1. армија наступала је источно од Тунџе на фронту Једрене—Киркларели, а 3. армија преко планине Истранџе (Истранца даглари). Дотле се турска Источна армија тек прикупљала. Турци су очекивали бугарске главне снаге између Тунџе и Марице, а слабије источно од Тунџе. За 19. и 20. октобар они су имали податке о наступању бугарске 1. армије и десне колоне 3. армије, али о покрету осталих колона 3. армије, које су преко Истранџе вршиле обухват Киркларелија, нису знали ништа. Због тога је Назим-паша дошао до закључка да Бугари наступају са севера у правцу Једрена, па је 21. октобра одлучио да с прикупљеном Источном армијом пређе у напад. Посада Једрена имала је задатак да са 3 дивизије дејствује на десни боки позадину бугарске 2. армије. Наступање Источне армије почело је 22. октобра, кад је дошло до низа сусретних бојева са бугарским колонама које су наступале. Пред мрак Турци су били сузбијени на ћелом фронту и принуђени да пређу у одбрану. Пошто су продужили напад, Бугари су 23. октобра разбили турске снаге и принудили их на повлачење које се делимично претворило у бекство. Киркларели је напуштен без борбе. Бугари су се задржали 24. и 25. октобра на линији Киркларели—Јениџе (Yенице)—пут за Једрене, што је Источној армији омогућило да преброди кризу и да се 26. октобра прикупи на левој обали Караагача (Караагац) са 1, 2. и 4. корпусом, а 3. корпусом код Виза. Новоформирани корпуси, 17. и 18, прикупљени су код Јувалија, односно Сараја (Сараy). После извесног колебања одлучено је да се нова битка прими иза Караагача, на линији Пинархисар—Лилебургаз.

Прва и 3. армија продужиле су 27. октобра наступање на линију Бабаески— Пинархисар, и 29. октобра почеле напад. У тродневној бици (29. октобар—1. новембар) Бугари су поновно потукли и одбацили Источну армију, а затим се утврдили на заузетим положајима. Источна армија деморалисана и захваћена епидемијом колере, одступала је у нереду. Назим-паша преузео је команду над њом, па је посео линију језеро Теркос—језеро Бијик чекмеџе, да ту дочека бугарски напад. У међувремену, бугарска л и 3. армија наставиле су 6. новембра наступање са Караагача ка Чаталџи, где су 13. новембра подишле турским утврђеним положајима. После претрпелог неуспеха Бугари су затражили примирје, које је 4. децембра закључено, јер је и турска војска била у врло тешком положају.

За то време су бугарска 2. и српска 2. армија држале Једрене под опсадом. На македонском војишту, после кумановске битке, кренула је 7. рилска дивизија (раније у саставу српске 2. армије) једном бригадом према Штипу, а главнином снага низ Струму, и 3. новембра, без отпора, заузела Петрич и Рупелску клисуру, одакле је наставила према Серу и Солуну. Њена 2. бригада са српским 14. пуком И позива заузела је Струмицу 4. децембра; пук је остао, а бригада је преко Дојрана продужила за Солун.

Грчко војиште — Тесалијска армија прешла је границу 18. октобра у две колоне, десном преко Мелунског превоја (Мелоуна), а левом долином Титаресиоса (Титаресиос). Мањи одреди упућени су планинским стазама ради одржавања везе и обезбеђења бокова колона. Одбрану планинских превоја поверио је Хасан Таксим-паша слабијим одредима, док је главнину снага задржао у рејону Сервије (Сервиа). Десна грчка колона 19. октобра заузела је Еласон (Елас-сон). У даљем надирању Тесалијска армија је 22. октобра стигла до Сервије, где је Хасан Таксим-паша прикупио око 18 000 људи. Нападнути са фронта 1, 2. и 3. дивизијом, а с крила 4. дивизијом и бригадом Константинопоулос, Турци су одбачени делом ка Птолемаису (Птолемаис), а делом ка Верији, Верроиа. Настављено је надирање главним снагама долином Алиакмона (Алидкмон) ка Солуну, а 5. дивизијом и делом Коњичке дивизије према Битољу. Једна дивизија упућена је од Еласона за Катерини, а део снага укрцан је у бродове и пребачен у залив Касандра (Кассдндрас) да би заузео Халкидичко полуострво и оданде дејствовао према Солуну. Наступајући широким фронтом, Тесалијска армија заузела је Наусу (Ндоусса — Негуш) и Катерини, а 29. октобра и Верију. За одбрану Солуна Хасан Таксим-паша прикупио је остатке 22. низамске и Насличке редифске дивизије и делове Струмског корпуса, око 19 000 људи, и посео положаје код Јанице (Гидннитса), наслањајући лево крило на Јаничко језеро (химни Гианнитсон). Тесалијска армија груписала је своје снаге према Науси, заузела Едесу (‘Едесса — Воден), а затим се окренула према турским снагама, концентрисаним код Јанице. Битка је почела 2. новембра. Турци су пружали јак отпор. Грци нису успели да тог дана овладају турским положајима. Наредног дана напад је настављен чим се осетило дејство дивизије која је од Катерини ја наставила надирање преко Гидаса (Гиддс), и која је, да би се дочепала мостова код Платија (Платy)} одсекла турско лево крило. Турци су били принуђени на повлачење, па су оставили на бојишту велики број погинулих и рањених и доста ратног материјала. Грци су продужили надирање и наредних дана овладали прелазима на Вардару. Искрцани делови у Касандри (Кассдндра) кренули су ка Солуну, а са североистока наилазила је бугарска 7. дивизија и Коњички пук Дунавске И. У таквој ситуацији, а под притиском страних конзула, кад је грчка Коњичка дивизија 8. новембра већ стигла до предграђа Солуна, Хасан Таксим-паша пристао је на капитулацију. Грчке трупе ушле су у Солун 9. новембра; истога дана увече стигла је и бугарска 7. рилска дивизија, а 10. новембра и српски Дунавски коњички пук. У моменту капитулације у Солуну било је око 25 000 турских војника. Падом Солуна била је пресечена веза између Источне и Западне турске армије. Грчки делови искрцани у Касандри, заузели су Халкидичко полуострво. — После заузимања Солуна, Грци су 3, 4. и 6. и Коњичку дивизију упутили према Флорини да у заједници са 5. дивизијом дејствују у позадину Вардарске армије у рејону Битоља. Оне су 15. новембра почеле наступање на широком фронту, 19. новембра заузеле Верију, а 20. Флорину, где су дошле у додир са деловима српске Коњичке дивизије. Остаци Вардарске армије повукли су се у Албанију, а грчке снаге после заузимања Флорине продужиле су надирање и, пошто су савладале турски отпор на више узастопних положаја 16. децембра заузеле Корчу (Корга), чиме су завршиле операције у Македонији. Тежећи да што пре заузме Епир и Јањину, Грчка је продужила операције. Почетком децембра она је прегруписала снаге, па су 1, 2, 4. и 6. дивизија пребачене морем из Солуна у Превезу (Превеза); 5. дивизија задржана је у Корчи, 3. у рејону Флорине и Едесе, а 7. у Солуну.

За то време Епирска војска (8. дивизија ојачана добровољцима) прешла је 18. октобра границу код Арте и протерала турске делове ка Јањини. Пошто је била слаба да овлада утврђеном Јањином, оставила је према њој осматрачке органе, а главнином напала 1. новембра на Превезу. После јаких борби уз подршку Ескадре Јонског мора, Грци су је коначно заузели 3. новембра. Потом су снаге поновно упућене ка Јањини, коју су опселе 25. новембра.

Примирје између Турске и савезника (сем Грчке) ступило је на снагу 4. децембра изјутра. Предвиђало се да војске зараћених држава остану на својим положајима, а да се опседнуте тврђаве (Једрене, Скадар и Јањина) не могу снабдевати споља. Преговори за закључење мира почели су у Лондону 13. XII 1912.

Делегати савезника захтевали су од Турске да уступи све земље западно од линије Родосто (Текирдаг, Текирдаг)—Мидје (Мидyе) и сва острва у Егејском мору с Критом. Турци на то нису пристали и нудили су само аутономију Македоније и Албаније, па су због тога прекинути преговори.

Преговори су вођени под утицајем великих сила. Али оне, изненађене великим и брзим успесима савезника, биле су принуђене да, у основи признају њихова територијална освајања. Још 4. децембра Конференција амбасадора (великих сила) одлучила је да се образује аутономна Албанија, под гаранцијом и контролом великих сила. По савету великих сила, Порта је 22. И 1913. прихватила савезничке захтеве. Али, сутрадан, група официра Младотурака, на челу са Енвер-бејом, извршила је државни удар, убила Назим-пашу и оборила владу. Младотурци су се одлучно притивили да се савезницима уступи Једрене и егејска острва.

Због тога су савезници 29. I 1913. објавили прекид примирја, а 3. фебруара непријатељства су поновно почела.

II ПЕРИОД — ОПЕРАЦИЈЕ ПОСЛЕ ПРИМИРЈА (4. XII 1912.)

Време примирја искористили су Турци и Бугари да побољшају стање својих трупа и да се припреме за нове операције. Деморалисане и захваћене епидемијом колере, турске трупе биле су у врло тешком положају. Због тога су Турци пристали на захтев Бугара да кроз тврђаву Једрене могу пролазити бугарски возови с оружјем, муницијом и храном за снабдевање бугарских армија код чаталџе. Турци су прикупили нове снаге из Мале Азије и донекле попунили губитке. Предузете су мере за учвршћење дисциплине и стварање расположења за даље вођење рата. Бугарска 1. и 3. армија повучене су на линију: Подима—Синекли—Силиври, остављајући на чаталџанским положајима по 1 дивизију ради обезбеђења. Новоформирана 4. армија генерала Стилијана Ковачева (3 дивизије 50 000 људи) — налазила се у рејону Димотике и Узункеприја за заштиту од евентуалног дејства са Галипоља. Бугарска врховна команда одлучила је да остане у одбрани на утврђеним положајима, а да пређе у офанзиву тек кад одбије евентуални турски напад и да продужи с опсадом Једрена. Своје главне снаге, сад под командом Ахмет Абук-паше, Турци су повукли на линију Тарснукеј—Хадимкеј—језеро Теркос, а за њихово обезбедење истурили су 3 дивизије. Новоформирана Болајирска армија под Фахри-пашом (50 000 људи) имала је да брани добро утврђен фронт на Галипољском полуострву. Општа резерва: 10. корпус (3 дивизије — 35 000 људи) концентрисана је на обали Мраморног мора (Картал, Измит, Бандирма). Изет-паша, нови врховни командант, одлучио је да Источна армија остане у одбрани на чаталџанским положајима, а Болајирска армија да предузме офанзиву, разбије бугарску 4. армију, а затим да наступа према Једрену, у позадину бугарских армија под Једреном на чаталџи. Скадар и Јањина имали су да наставе отпор да би послужили као залога у будућим мировним преговорима за изнуђивање што већих уступака у Тракији.

Турска офанзива од 5. до 9. фебруара — После прекида примирја Турци су на фронту Источне армије почели демонстративне нападе ради привезивања бугарске 1. и 3. армије и од 5. до 9. фебруара успели да потисну бугарске предстраже, поврате неколико порушених села и чаталџу. Напад Болајирске армије на бугарску 4. армију почео је 8. фебруара. Истовремено је и турски 10. корпус, уз подршку флоте, почео да се искрцава код Шаркеја (§аркдy). Тај десант изненадио је Бугаре, али и поред тога што се почео повољно развијати, Турци нису могли да га искористе, јер је бугарска 4. армија одбила напад Болајирске армије и потисла је на полазне положаје. Због тога се 10. корпус 9. фебруара после подне морао повући. Тиме је коначно сломљен последњи турски покушај да деблокира Једрене. Касније су на томе делу фронта продужене локалне борбе које су трајале све до прекида непријатељстава 17. IV 1913.

Пад Јањине — После завршених припрема Грци су 4. марта почели напад на Јањину. После тешких борби, у којима је са грчке стране учествовало 45 000, а са турске 30 000 људи, Грци су заузели град 6. марта.

Пад Једрена — Бугарска Врховна команда почела је напад на Једрене 25, а већ 26. марта Шукри-паша био је принуђен да га преда. Падом Једрена положај бугарске војске знатно је побољшан. Ослобођена је железничка пруга Свиленграђ— Једрене—Цаталџа за снабдевање 1. и 3. армије, а 2. армија могла је бити пребачена на чаталџу. Због тога су Турци предложили примирје, које је закључено 16. априла, с тим да одмах почну мировни преговори.

Пад Скадра — За време примирја било је код Скадра мањих борби. После истека примирја црногорска војска заједно са српским Приморским трупама извршила је 7, 8. и 9. фебруара неуспешан напад на Скадар. Тежећи да што пре заузме Скадар и да велике силе стави пред свршен чин, краљ Никола обратио се за помоћ српској влади. Према том захтеву српска Врховна команда формирала је 21. III 1913. Приморски корпус под командом ген. П. Бојовићем, у чији је састав ушла и Дринска И, тешка артиљерија, одељење од 4 авиона и друга опсадна средства. Српске трупе су из Солуна превезене грчким бродовима у Медову. Напад на Скадар требало је да почне 13. априла, али, у међувремену, велике силе ресиле су да Скадар припадне Албанији, па су захтевале обуставу операција. Због те интервенције, српска влада била је принуђена да 11. априла нареди повратак трупа у Србију. Краљ Никола није хтео да се одрекне Скадра, па је црногорска војска сама продужила опсаду и њој је Есад-паша 23. априла предао Скадар. Под претњом великих сила црногорска војска морала се 14. маја повући из Скадра пошто је предала град одреду међународних трупа.

Турска је коначно 30. V 1913. потписала мировни уговор у Лондону, по којем се одрекла територија западно од линије Енез— Мидје у корист савезника, с тим што се имала створити албанска држава, чије је границе требало накнадно одредити.

Губици (погинули, рањени, заробљени):

  • Турска 153000;
  • Бугарска 73000;
  • Србија 30000;
  • Грчка 28671 и
  • Црна Гора 10 000.

Први балкански рат, вођен за ослобођење потлачених народа испод турског ропства, и поред извесних завојевачких тенденција нарочито према Албанији и Македонији, имао је, у суштини, ослободилачки карактер, јер се њиме рушио заостали турски феудални поредак и утирао пут новом друштвеном уређењу. Он је представљао једну од карика у ланцу светских догађаја који означавају крах средњовековља у Азији и источној Европи.

Дејства на поморском ратишту — Поморске снаге зараћених страна и њихов развој. — Балкански савез је за вођење рата на мору располагао ратним морнарицама Грчке и Бугарске. Грчке поморске снаге бројале су: 1 оклопни крсташ — Георгиос Авероф, депласмана 10 000 т, наоружан са 4 топа 234 мм и 4 топа 190 мм, брзина 24 чв; 3 старе мале оклопњаче; 4 разарача најновијег типа брзине до 32 чв; 16 торпиљарки, 8 топовњача и 1 подморницу. У рату је за потребе РМ мобилисано и 100 бродова трговачке морнарице; 4 су наоружана и опремљена као помоћне крстарице, а остали су коришћени у флотном трену и за транспорт трупа. Активни састав РМ бројао је 200 официра и око 5000 морнара. Бугарска је располагала само са 1 авизо (извиђачким) бродом и 6 торпиљарки од по 100 т.

Турске поморске снаге састојале су се од 3 стара бојна брода (казаматског типа), депласмана од по 10 000 т, 2 крстарице, 7 старих обалских оклопњача и 20 разарача и торпиљарки. Активни састав бројао је 900 официра и 30 000 морнара. Турски ратни бродови били су, претежно, застарели и запуштени, а командни кадар слаб. Неактивност и пораз турске флоте у италијанско-турском рату 1911—12. негативно су утицали на њено морално стање.

Грци су своје основне поморске снаге објединили у Егејску ескадру, са базом у Саламини (Саламис). Њен основни задатак био је да избори превласт на Егејском мору. Од старијих торпиљарки и топовњача образовали су Јонску ескадра, са задатком да дејствује на приморском крилу КоВ у Епиру. Турци су главнину своје флоте задржали у Мраморном мору, а у Егејском и Јонском мору оставили су слабије снаге ради одбране појединих лука и подршке КоВ. Такав развој поморских снага и чињеница да је главнина турске флоте остала у Мраморном мору ишао је у прилог савезницима, тако да је њихова главна снага на мору — грчка флота — преузела иницијативу од првог дана рата.

Егејско море — Непосредно после објаве рата (19. X 1912) грчка Егејска ескадра, под командом адм. П. Кундуриотиса, испловила је на море са задатком да блокира Дарданеле. Ради тога Грци су 21. октобра заузели десантом о. Лимнос и у пространом Мудроском заливу (Колпос Моудроу) уредили операцијску базу, удаљену свега око 40 М од улаза у Дарданеле. Ослањајући се на Мудрос, грчки разарачи и торпиљарке могли су непрекидно да патролирају у блокадној зони пред Дарданелима, док се главнина налазила у бази, спремна да их у сваком тренутку подржи. Блокадом Дарданела грчка флота изборила је превласт у Егејском мору и, уједно, пресекла главну турску поморску комуникацију Дарданели—Измир—Бејрут, онемогућивши превожење морем турске КоВ из Сирије и јужне Анадолије на Балкан. То је знатно омело ток турске мобилизације и концентрације.

Део Егејске ескадре успешно је садејствовао са КоВ; десантом у заливу Касандра, омогућено је делу грчке Тесалијске армије да учествује у нападу на Солун, где је 9. новембра капитулирао турски гарнизон. Ноћу 1. новембра, 1 грчка торпиљарка продрла је у солунску луку и са 2 торпеда потопила турску оклопњачу од 2500 т, која је бранила западне прилазе Солуна. За то време мањи грчки флотни одреди овладали су свим важнијим острвима у северном делу Егејског мора, пресекавши тако и попречне поморске комуникације из Мале Азије за Балканско полуострво. Потом је флота помогла да се заузме полуострво Халкидик и, на крају, обезбедила превожење 13 000 Бугара и 3000 коња на 18 пароброда из Солуна у Дедеагач, у састав новоформиране бугарске 4. армије.

За време двомесечног примирја (4. XII 1912—3. II 1913) дејства на поморском ратишту су настављена, јер су Грци желели да оптимално искористе повољну оперативно-стратегијску ситуацију. Међутим, и турска флота, под новим предузимљивим командантом капетаном бојног брода Рамзибејом, покушава да угрози грчку превласт у водама Егеја. Тако је 16. децембра, први пут у рату, турска флота напустила утврђење Дарданела и испловила у Егејско море, али јој се, код рта Хелиса (‘Еллис — Теке бурну) супротставила комплетна грчка Егејска ескадра. После двочасовног арт. боја Турци су се повукли. Половином јануара 1913. у вези с упућивањем крстарице Хамидиyyех за вођење крстаричког рата по Средоземном мору, напустила је турска флота по други пут Дарданеле. Очекујући да ће најјачи грчки бродови гонити Хамидиyyех, Рамзибеј је са 2 стара бојна брода, 2 крстарице и 13 разарача и торпиљарки напао 18. јануара Лимнос, али му је и овај пут испловила у сусрет Егејска ескадра. Трочасовни артиљеријски бој источно од Лимноса вођен је под сличним околностима, као и месец дана раније код Хеласа. Обе стране претрпеле су тежа оштећења и знатне губитке у људству, али се турска флота коначно повукла под заштитом обалских батерија у Дарданелима. Грци су потом завладали преосталим острвима у Егејском мору, сем оним које су посели Италијани у рату 1911—12.

Јонско и Јадранско море — Грчка Јонска ескадра дејствовала је на приморском крилу Епирске војске, чији су делови наступали правцем Арта—Превеза. Флотни одред, састављен од топовњача и торпиљарки, продро је одмах после избијања непријатељстава у Амвракијски залив, надомак утврђењу Пре вези, потопио 1 турски разарач и 2 топовњаче који су лежали на сидру под заштитом обалских батерија, и помогао Епирској војсци да заузме Превезу 3. новембра. Тиме је обезбеђено снабдевање и попуна грчких трупа морем. Блокада целе епирске и албанске обале, коју је одржавала Јонска ескадра, јако је погодила турску војску и олакшала освајање Епира. Децембра 1912. грчка флота превезла је из Солуна у Превезу 4 пешадијске дивизије за напад на утврђену Јањину.

Фебруара 1913, после истека примирја, грчка флота добила је задатак да обезбеди превожење новоформираног српског Приморског кора ген. П. Бојовића из Солуна у Медову, на албанској обали. Транспорт Приморског кора вршен је по ешелонима. Први ешелон искрцан је у Медови почетком марта без икаквих сметњи, али се приликом искрцавања другог ешелона (12. марта) изненада појавила турска крстарица Хамидиyyех (3800 т, 22 чв) и довела у критичан положај и грчке транспортне бродове и српске трупе које су се управо искрцавале. Хамидиyyех је отворила ватру са 2—3000 м на транспорте (укупно 9 бродова) и на незаштићене трупе. Веома критичну ситуацију спасла је самоиницијатива двојице српских артиљеријских подофицира, који су из два бродска топа са палубе пароброда Трифимиа отворили прецизну ватру и приморали турску крстарицу на повлачење. Изгубљена су 2 транспортна брода и 130 српских војника. Стога је 3. ешелон Кора, укрцан на 16 транспортних бродова, имао осигурање од 1 крстарице, 1 разарача и 1 торпиљарке, а за посредно осигурање 1 оклопњачу и 3 торпиљарке. Трећи ешелон искрцан је у Медови 31. марта. Био је то уједно и последњи ешелон Приморског кора, јер је због затегнуте међународне ситуације транспорт четвртог ешелона обустављен.

Непосредно пред одлучни напад српских и црногорских снага на Скадар, који је требало да почне 13. априла, организована је демонстрација међународне флоте у јужном Јадрану (7 аустроугарских, 5 британских, 3 италијанска, 1 француски, 1 немачки ратни брод) која је од 8 часова 10. априла прерасла у блокаду црногорске обале од Бара до ушћа Дрима. Командант међународне флоте британски адм. С. Берни (Цецил Бурнеy) наредио је да сви бродови, без обзира на заставу, напусте блокирано подручје. У таквој ситуацији српска влада наредила је обуставу операција и повлачење Приморског кора. До 22. априла Кор је прикупљен у Медови и Љешу. Сутрадан је почела евакуација српских трупа у Солун, а 25. априла Приморски кор је расформиран.

Црно и Мраморно море — чим су избила непријатељства, главнина турске флоте упловила је у Црно море и блокирала бугарску обалу на дужини од око 100 М. Том блокадом Турци су остварили превласт на Црном мору и обезбедили своју веома важну поморску комуникацију Трабзон—Зонгулдак—Босфор. Истовремено, велики турски бродови бомбардовали су у неколико наврата бугарске луке Варну и Бургас. Бугари су се бранили ватром обалске артиљерије и повременим испадима торпиљарки.

Новембра 1912, кад се турска Источна армија повукла на положаје на чаталџи, флота је дејствовала на њеним приморским крилима: бојни бродови у Мраморном мору према језеру Бијик чекмеџе, на левом крилу, а крстарице, разарачи и торпиљарке у Црном мору код рта Карабуруна, на десном крилу. Ватра тешких топова с турских бојних бродова имала је важну улогу у одбијању одлучног бугарског напада код чаталџе 17. и 18. новембра. Покушај бугарског продора превлаком између језера Теркоса и Црног мора осујећен је уз подршку бродске артиљерије с крстарица и разарача.

У блокадној служби пред бугарском обалом, турски флотни одред налетео је 21. новембра испред Варне на заседу бугарских торпиљарки. Том приликом су 4 бугарске торпиљарке лансирале 11 торпеда с удаљености од 200 м и тешко оштетиле крстарицу Хамидиyyех.

У вези с офанзивом турских снага на галипољској превлаци (Болајирска армија) против бугарске 4. армије, турска флота је у садејству са снагама 10. корпуса извршила 8. фебруара оперативни десант код Шаркеја, у позадину 4. армије. Међутим, Бугари су 9. априла одбили напад Болајирске армије, па је и 10. корпус евакуисан. Тиме је пропао последњи покушај деблокаде Једрена.

Дејства на поморском ратишту знатно су утицала на ток рата. Изборивши превласт на Егејском, Јонском и Јадранском мору, грчка флота је одсекла турске армије од извора снабдевања у Малој Азији и, истовремено, била у стању да маневрише својим и савезничким снагама КоВ на свим војиштима. Турска флота пренела је тежиште својих дејстава на другостепено војиште у Мраморном и Црном мору, па је, фактички, без борбе, изгубила превласт на егејском војишту.

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ (јун—јул 1913)

После протеривања Турака из Македоније у првом балканском рату, Србија, Бугарска и Грчка настојале су да задрже заузете области у својој власти. Између Србије и Бугарске то питање је решено Тајним додатком уз Уговор о пријатељству и савезу, а између Бугарске и Грчке остало је отворено. О правима македонског народа није се водило рачуна, мада је и он узео активног учешћа у рату. Већи број одељења и одреда Македонаца отежавали су мобилизацију и концентрацију турске војске и уносили неред у позадини, а било је и одреда који су се борили у саставу српске и бугарске војске. Наде македонског народа да ће заједничком борбом против Турске добити слободу, биле су изневерене. У рату против Турске постојеће супротности меду балканским земљама дошле су до јачег изражаја, нарочито између Србије и Бугарске. После кумановске битке Србија је, на молбу Бугарске, упутила 2. армију под Једрене као помоћ бугарској војсци. Пошто то није било предвиђено споразумима између генералштабова, Србија је у јануару 1913. поставила питање бугарској влади о ревизији уговора. Касније је тај захтев детаљније образложила у нотама од 22. фебруара и 25. V 1913, у којима је, као разлоге за ревизију, навела:

  • 1) При склапању савеза Србија је нарочито рачунала на добијање слободног излаза на море ради независног економског развоја, али интервенцијом великих сила била је принуђена да повуче војску из Албаније;
  • 2) Бугарска није дала уговором предвиђени контингент трупа за вардарско војиште, јер је на бугарску интервенцију, пред сам рат, уговор измењен;
  • 3) Србија је упутила у помоћ Бугарској једну армију са тешком артиљеријом, што по уговору није била обавезна, а то је захтевало ширу мобилизацију и јаче напрезање Србије, која је сама водила рат на вардарском војишту.
Почетни операцијски планови

Тако измењени услови, по мишљењу српске владе, захтевали су ревизију уговора. При томе је она рачунала на компензације у Македонији да би добила непосредну границу са Грчком ради увоза и извоза преко Солуна. Бугарска влада се није сложила са српским тумачењем уговорених обавеза, и у нотама од 18. марта и 19. априла одбила је захтев за ревизијом. Због повлачења српске војске с Албанског приморја, она се није сматрала обавезном да учини територијалне уступке у Македонији, јер је Србија прихватила одлуку великих сила без споразума са Бугарском. По бугарском тумачењу уговорених обавеза, Србија је била дужна да упути помоћ под Једрене. Том приликом дошло је и до различитог тумачења тзв. спорне зоне. За Бугаре, она је обухватала део Македоније који је по уговору требало уступити Србији, а за Србе целу Македонију. Између Бугарске и Грчке дошло је до спора одмах у почетку рата, а нарочито откад је грчка војска заузела Солун. Грчка је нотама од 3. и 18. XI 1912. и 22. IV 1913. предлагала да се реши питање будућих граница, али је Бугарска одбацила све предлоге као претеране, док сама није давала своје противпредлоге као основу за разговор. Кад је у Лондону 30. V 1913. потписан мировни уговор са Турском, супротности три балканске краљевине испољиле су се још оштрије. У то време савезници су држали оне територије које су у рату освојили од Турске: Бугарска Тракију до линије Енез—Мидје и источну Македонију; Грчка јужну Македонију са Солуном и део Епира; Србија централну и западну Македонију, Санџак, Косово и Метохију, а Црна Гора део Санџака и Метохије. Између српских и бугарских трупа у Македонији, још за време рата, повучена је привремена демаркациона линија: Патарица— Рујан—гребен Осоговске планине—Злетовска река—Брегалница до ушћа Криве лакавице—гребен Плавуша—Дојранско језеро. На ту линију, где су се већ од раније налазиле српске снаге, Бугарска је 16. маја почела пребацивати своје трупе из Тракије да их концентрише против Србије. Истовремено, груписала је и снаге према Грчкој. Због тога је 1. VI 1913. између Србије и Грчке закључен Уговор о пријатељству и одбрамбеном савезу против Бугарске, којим је решено упоредо и питање њихових међусобних граница у Македонији, а Србија је уз то добила право слободног коришћења пристаништа у Солуну у трајању од 50 година. Истог дана потписана је и Војна конвенција којом су регулисане међусобне војне обавезе и сарадња у случају напада Бугарске или неке друге државе. Србија и Грчка покушале су да укључе у савез и Румунију, јер је и она имала територијалне захтеве у Добруџи од увећане Бугарске. Румунија није ступила у савез, али је нотом упућеном 10. јуна великим силама изјавила да неће остати неутрална у случају ратног сукоба између савезника. Велике силе, с обзиром на своје интересе на Балкану, развиле су живу дипломатску активност. Русија је желела да очува Балкански савез, као препреку аустро-немачком надирању на Балкан, а Аустро-Угарска, идући за његовим разбијањем, подржавала је Бугарску да не попусти у својим захтевима. У преговорима обе стране развиле су, преко штампе, живу шовинистичку кампању, којом су широке масе увлачене у сукоб. Дуж демаркационе линије настали су инциденти и мањи сукоби. Да би спречила избијање рата, Русија је позвала савезнике да реше спор мирним путем и опоменула Србију и Бугарску на уговором предвиђену арбитражу. На тај апел обе стране одговориле су условно: српска влада да прихвата арбитражу Русије, ако се прихвати њен захтев за ревизијом уговора, а Бугарска, ако се прихвати стриктна примена уговора, односно члана о подели територије. Црна Гора била је солидарна са Србијом. Она је 8. јуна наредила мобилизацију једне дивизије од 12 000 људи, намењене као помоћ српској војсци у случају напада. Најзад је у Бугарској преовладала војна клика на челу с краљем Фердинандом, која је одлучила да спор реши оружаним путем и да Русију, као арбитра, стави пред свршен чин. Генерал С. Ковачев, војни министар у кабинету Данева, издао је 20. јуна војсци наредбу да се припреми за напад, а 28. јуна бугарска Врховна команда наредила је команданту 4. армије да ноћу 29/30. јуна нападне српске трупе на Брегалници, а команданту 2. армије да 30. јуна нападне грчке трупе у рејону Солуна. Тиме је почео други балкански рат, у који су касније ступиле Румунија и Турска.

Оружане снаге у другом балканском рату

Бугарска: 12 д (од 4 и 6 пукова) 1 кд и 1 самостална бригада. Укупно 440 000 људи и 720 топова разног калибра. Врховни командант краљ Фердинанд, а његов помоћник, прво генерал М. Савов, а касније генерал Р. Димитријев;

Србија: 10 д (од 3 и 4 пука), 1 црногорска дивизија и 1 кд. Укупно 384 000 људи и 500 топова разног калибра. Врховни командант краљ Петар, начелник Штаба војвода Р. Путник;

Грчка: 8 д, а при крају рата 9. Укупно 101 000 људи и 180 топова. Врховни командант краљ Константин, а његов начелник генерал В. Дусманис (Виктор Доусманис).

Концентрација и стратегијски развој

Бугарска војска — Започета концентрација за време преговора за решење спора, настављена је убрзаним темпом после закључења мировног уговора са Турском. После завршене концентрације бугарска војска била је развијена у 5 армија (4 против Србије и 1 против Грчке):

  • 1. армија (кдт ген. В. Кутинчев), састава 5. и 9. д, 1 бр и посада Видина у рејону Видина, Белоградчика и чупрена, према Зајечару и Књажевцу;
  • 3. армија (кдт ген. Р. Димитријев), састава 1. и 13. д и 1 кд у рејону Драгомана и Трна (Тпху) према Пироту и Власини;
  • 5. армија (кдт ген. Стефан Тошев), састава 4. и 12. д и 1 бр у рејону Кјустендила и Радомира према Кривој Паланци;
  • 4. армија (кдт ген. С. Ковачев), састава 2, 7. и 8. д, Македонско-једренско ополчење од 3 бригаде и по једна бригада из 3, 4. и 6. д, у рејону Кочана, Штипа, Радовиша и Струмице према Злетовској реци, Брегалници и Кривој лакавици;
  • 2. армија (кдт ген. Никола Иванов), састава 3. и 11. д и 3 бригаде од којих 2 ополченске у рејону Дојрана, Килкиса, Сера, Кавале према Грцима; у стратегијској резерви 6. д на маршу од Сидирокастрона ка Струмици.

Српска војска — Пратећи развој догађаја Врховна команда је постепено груписала снаге, и пред почетак непријатељства војска је била развијена:

  • 3. армија (кдт ген. Б. Јанковић, начелник Штаба пук. Д. Пешић), Дринска И (кдт пук. Стеван Хаџић), Моравска И (кдт ген. И. Гојковић), Тимочка ИИ (кдт пук. Д. Милутиновић) у рејону Штипа и Криволака, на десној обали Брегалнице и левој Криве лакавице;
  • 1. армија (кдт престолонаследник Александар) начелник Штаба ген. П. Бојовић), састава Дунавска И (кдт пук. П. Јуришић Штурм), Шумадијска И (кдт пук. Божидар Терзић), Дунавска ИИ (кдт пук. М. Рашић), Моравска ИИ (кдт пук. М. Недић) и Коњичка дивизија (кдт кнез Арсен Карађорђевић) у рејону Криве Паланке, Страцина, Кратова и Осоговске планине;
  • 2. армија (кдт ген. С. Степановић, начелник Штаба пук. В. Живановић) састава Тимочка И (кдт пук. В. Кондић) и 5 пукова III позива у рејону Пирота, осигуравала је фронт од Дашчаног Кладенца до Св. Николе; трупе Тимочке дивизијске области (кдт пук. Вукоман Арачић) састава Шумадијска ИИ (кдт пук. Милутин Мариновић) и јединице ИИ и III позива, укупно 35 000 људи затварале су границу од Св. Николе до ушћа Тимока у Дунав.
  • За заштиту границе на Власини, поред граничних јединица, остављен је само 1 батаљон III позива; у стратегијској резерви Црногорска дивизија (кдт сердар Ј. Вукотић) и Добровољачка бригада у Скопљу. Границе према Албанији штитила је Дринска ИИ, груписана у рејону Призрена, и Моравска бригада (1. и 2. прекобројни пук) на линији Дебар—Охрид; за осматрање границе према Босни остављен је 3. прекобројни пук у Сјеници.

Грчка војска — Грчка је почела концентрацију трупа још за време дипломатских преговора, а убрзала је после бугарских напада 22. и 23. маја на грчки пук код Ангитиса (Аггитис). Концентрација је извршена северно од Солуна, на линији Орфански залив (Колпос Орфаноу)—Гуменица (Гоуменитса — Гуменџа):

  • 7. дивизија између Орфанског залива и језера Волви;
  • 1. дивизија између ј. Волви и језера Ланкада , а
  • 2, 3, 4. и 5. дивизија између језера Ланкада и Аматово,
  • 10. дивизија на десној обали Вардара, северно од Гуменице,
  • 1 дивизија у стратегијској резерви по код Солуна и Прохоме.

Ратни и почетни операцијски планови

Бугарски план — Изненада, без објаве рата, са 1. и 2. армијом истовремено напасти српску и грчку војску, нанети им одсудне ударце и одбацити Србе ка Скопљу, а Грке јз. од Солуна. Остале 3 армије требало је да садејствују 4. армији у погодном тренутку: 1. и 3. армија упадом у источну Србију, а затим надирањем на југ у бок српских снага на вардарском војишту где је требало одлучити рат, а 5. армија непосредно криворечким правцем. При томе рачунало се са неутралним држањем Румуније.

Српски план — У очекивању мирног решења спора, Србија је заузела став ишчекивања. Поред очекивања руске арбитраже, она је на то била принуђена непријатељским држањем Аустро-Угарске и изјавом Румуније да ће стати на страну нападнутог, што је било од пресудног значаја за израду српских планова. Због тога је стратегијска иницијатива препуштена Бугарској: план се састојао у одбрани територија заузетих у рату 1912. и старих граница Србије. Одбрамбени карактер српског плана био је у сагласности са грчким планом. Основна идеја плана била је одбити бугарски напад на брегалничком фронту. Потом је 3. армија у заједници са грчком војском требало да пређе у напад против бугарских снага у рејону Штипа, и да их опколи у долини Струмице. За то време је 1. армија имала десним крилом да помаже 3. армију у правцу Кочана, а левим крилом да обезбеди криворечки правац од евентуалног бугарског напада од Кјустендила; 2. армија и трупе тимочке дивизијске области штитиле су стару границу. Тако је на главном вардарском војишту обезбеђено 7, од укупно 10 дивизија, чиме је створена потребна надмоћност, али је власински правац поверен веома слабим снагама.

Грчки план — састојао се у одбрани територија заузетих у рату 1912. на положајима с. и си. од Солуна, а потом прећи у наступање у правцу Струмице и долином Струме, да би се у садејству са српском 3. армијом опколиле бугарске снаге у долини Струмице.

Ток рата

Операције на српском фронту у Македонији — Између 2 и 3 часа 30. јуна бугарска 4. армија извршила је изненадни напад на предстраже 1. и 3. српске армије. Борбе су се развиле на фронту од Китке (к. 1847) на Осоговској планини, па дуж Злетовске реке, Брегалнице, Криве лакавице до железничке станице Удово (Брегалничка битка). Пошто је претрпела неуспех, бугарска 4. армија морала се 7. јула повући делом преко Радовиша и Струмице, делом преко Штипа и Кочана, а делом преко Плачковице. Кад су српске трупе (3. и делови 1. армије) 8. јула извршиле општи напад, наишле су на празне бугарске положаје.

Операције на грчком фронту у Македонији — Ујутро 30. јуна и 2. бугарска армија напала је грчку војску на широком фронту од Дојрана до Орфанског залива: деснокрилном групом (3. бр 3. д) од Дојрана, централном (2. бр 3. д, 1. бр 10. д и Драмска бригада) с положаја јужно од Килкиса—с. Негована—с. Лаханаса (хахандс) и с. од Нигрите (Нигрита) и левокрилном групом (Серска бригада и 11. д) са линије Сер—Кавала. Деснокрилна група заузела је 30. јуна ђевђелију, и посела положај код с. Смола. Централна и левокрилна група 30. јуна и 1. јула протерале су грчке предње делове са демаркационе линије, али нису дошле у додир са главним снагама. Бугари су рачунали на брз успех 4. армије према Србима, а затим да њеним снагама ојачају 2. армију и заузму Солун. Међутим, 2. јула грчка војска прешла је у наступање. Она је протерујући бугарске снаге разбила 4. јула око подне код Килкиса бугарску 2. бр 3. д и пристиглу Серску бригаду, а потом и 1. бр 10. д код с. Лаханаса и принудили 2. армију да се повуче: на положаје код Дојрана, на јужни улаз Рупелске клисуре и на положај између Сидирокастрона и Сера, где су им пристигли у помоћ 6. и 11. д. Пошто су прегруписали своје снаге, Грци су 6. јула напали бугарску 3. бр 3. и 2. бр 6. д и протерали их на десну обалу Анске реке. Наредног дана Бугари су наставили с повлачењем у правцу Струмице. Али, како је наступањем Грка према Струмици био угрожен правац Струмица—Петрич, којим су се повлачили делови 4. армије после брегалничке битке, то су интервенцијом команданта 2. армије бугарске снаге враћене на напуштене положаје да задрже Грке јужно од Струмице до повлачења артиљерије и коморе 4. армије за Петрич. Нападнуте од Грка те снаге повукле су се.8. јула на гребен Беласице, одакле су их Грци 9. јула, пре подне, одбацили преко Струмице, запленивши им артиљерију. Али, због спорог даљег наступања, артиљерија и комора 4. армије су се извукле ка Петричу. Остале снаге 2. армије, груписане под командантом 3. дивизије (2. бр 3. и 1. бр 10. д, Серска и Драмска бригада и 1 пук из 11. д) прикупљене су на положајима јужно од Рупелске клисуре, а 11. дивизија одступила је од Сера преко Неврокопиона (Зрново) за Неврокоп. Грчка 1. и 6. д извршиле су 10. јула напад широким фронтом и, наткриљавајући бугарске снаге, принудили их да се повуку на северни излаз Рупелске клисуре, где су покушале да организују одбрану. Међутим, маневром грчке 2, 4. и 5. дивизије од Струмице према Петричу, биле су угрожене, због чега су се 11. јула повукле уз Струму. После тога Грци су се груписали са 3. и 10. д у рејону Струмице, 1, 2, 4, 5. и 6. д код Петрича, а 7. и 8. д између Сидирокастрона и Сера. Привремено су прекинули даље операције ради организације позадине.

Операције на старој српско-бугарској граници — После пораза на Брегалници, смењен је помоћник врховног команданта генерал М. Савов. Новопостављени генерал Р. Димитријев, да би олакшао ситуацију у Македонији, наредио је 4. јула увече 1. и 3. армији да предузму напад преко старе српско-бугарске границе и то: 1. армија да продре у долину Тимока, заузме Књажевац и нападне Пирот са севера, а 3. армија десним крилом да нападне Пирот, а левим да наступа правцем Власина—Врање, и да дејствује у позадину главних српских снага у Македонији.

Операције на старој српско-бугарској граници

Напад на Књажевац и Зајечар — Бугарска 5. д од Белоградчика, почела је 5. јула напад, и одбацила српски одред са Кадибогаза и 6. јула продужила двема колонама, према Књажевцу и Вратарници. Лева колона 7. јула у 13 часова ушла је у небрањени Књажевац, а десна је избила на положаје јужно од Грлишке реке. Ту је задржана снажним отпором трупа јужног сектора Зајечарске одбране. Даље операције Бугара биле су прекинуте због дејства румунске војске преко Дунава у позадину њихове 1. армије. У току 9. и 10. јула они су се повукли преко границе. За њима су надирале трупе Зајечарске одбране које су 21. јула заузеле Белоградчик, и опселе Видин.

Напад на Пирот — Изјутра 5. јула бугарска 9. д напала је преко превоја Св. Никола, с циљем да са 5. д, која је нападала Књажевац, угрозе Пирот са севера. После огорчених борби, 14. пук III позива који је бранио тај правац био је принуђен да се повуче према Балта Бериловцу. Тиме је било озбиљно угрожено српско лево армијско крило, па је 6. јула командант 2. армије, поред већ раније упућена два батаљона, упутио из Пирота у Калну и 14. п И позива, а Врховна команда је наредила да се и 6. прекобројни пук из Шумадијске ИИ, који је био на путу за Власину, упути, такође, према Кални. Све те снаге образовале су по наређењу Врховне команде Калнски одред, који је имао да спречи даљи бугарски продор према Пироту. Међутим, падом Калне и повлачењем Калнског одреда на положаје 10 км јужно од ње, леви бок и позадина 2. армије били су толико угрожени, да је Врховна команда наредила команданту 3. армије да Дринску И транспортује за Ниш, а Шумадијску И према Кривој Паланци. То се десило истога дана кад је бугарска 4. армија, после изгубљене битке на Брегалници, била у пуном повлачењу и када ју је требало енергично гонити. Показало се да је то рокирање снага било непотребно, јер су Бугари 8. јула увече, због прелаза Румуна преко Дунава, прекинули са нападима и почели повлачење преко границе.

На праву Дашчани Кладенац—Своде, 3. пук III позива на положају Тумба—Таламбас, одбио је 6. и 7. јула борбом прса у прса више бугарских јуриша, и приморао их да се у нереду, с осетним губицима, повуку у правцу Трна. Напад бугарске 3. армије (1. и 13. д) на пиротски утврђени рејон почео је 7. јула, истовремено, кад су вршени напади на положаје код Калне и на Тумби. Бугари су успели да освоје нешто земљишта, али је напад задржан. Мање борбе настављене су до краја рата.

Напад на Власини — Заштиту границе на Власини од Тумбе до планине Патарице вршио је само 2. б 1. пука III позива на одсеку Колунички риђ—Панчин гроб, због чега је на тај одсек 3. јула упућена возом Шумадијска ИИ из Зајечара преко Владичиног Хана која је, енергичним дејствима и маневрима, успела да сузбије све бугарске покушаје продора на том правцу. Кад се фронт у Македонији почео стабилизовати, обе стране почеле су да пребацују јаче снаге према Власини.

Напад на криворечком правцу — На том правцу Дунавска И и Дунавска II, на положајима Царев врх—Калин камен—Света вода и Крива Паланка—с. Мала Црцорија од 1. до 5. јула водиле су локалне борбе са деловима бугарске 5. армије. Али, овде су, због тешкоћа на фронту 4. армије на Брегалници, Бугари 6. јула са 4. д прешли у напад. Од 6. до 9. јула вођене су доста тешке борбе кад је 4. д успела да заузме чупино брдо и угрози лево крило 1. армије. Због тога је Врховна команда упутила са Власине 10. пук II позива према Босиљграду, а Шумадијску И са Овчег поља форсираним маршем према Кривој Паланци. Међутим, бугарска 4. д, због опште ситуације бугарске војске, повукла се 10. јула на гранични фронт.

Ступање Румуније у рат — После бугарског неуспеха на Брегалници и у рејону Солуна, Румунија је почела мобилизацију 3. јула. Њена коњица прешла је 13. јула границу према Добруџи, а 14. јула пребачени су слабији румунски делови на десну обалу Дунава код Гигена. Под њиховом заштитом подигнут је мост преко којег су 15. јула прешли 4. корпус и 1. кд, и образовали шири мостобран. За њима су 16. јула пребачени 1. и 2. корпус и 2. кд. Са мостобрана румунске снаге надирале су преко Берковице, Враце и Орханија (Опxаууе — Ботевград) у правцу Софије и не наилазећи на озбиљнији бугарски отпор, избиле су 25. јула код Етропола, Златице и Саранаца, а предњим деловима 5 км источно од Софије. Даље надирање Румуна заустављено је интервенцијом немачког цара.

Ступање Турске у рат — Турска је искористила борбу савезника из првог балканског рата и њене трупе су под командом Енвер-паше прешле 15. јула линију Енез—Мидја код Муратлија, испред којих се 2. бр 10. бугарске д повлачила без отпора. Три турска коњичка пука стигла су 21. јула пред Једрене, где су разбили неколико хиљада ополченаца и 22. јула заузели Једрене, а потом и места у Тракији, која су по мировном уговору у Лондону била припала Бугарској.

Операције у Македонији после брегалничке битке — После пораза на Брегалници и код Солуна, бугарска 4. и 2. армија предузеле су ужурбано повлачење: 2. армија према Пехчеву и долином Струме, а 4. долином Брегалнице и преко Плачковице према Царевом Селу. Одступање је извршено без већих тешкоћа, јер српска и грчка војска нису предузеле правовремено гоњење, па су бугарске армије 13. јула поселе нове положаје: 4. армија Рујен (к. 2252)— Сива кобила, с. Тодоровци—Тршћанска чука; 2. армија, Обозна— с. Владимирово—Џами тепе (к. 1393) и Русален-Куру, а 2 пука код Св. Врача (Сандански); 5. армија држала је положаје на криворечком фронту, наслањајући се левим крилом на 4. армију код Рујена. Њихов положај, због надирања румунске војске у правцу Софије, а турске кроз Тракију, био је јако угрожен. Међутим, нису ништа предузели да се спречи румунско надирање, јер се рачунало да ће се Румуни зауставити дипломатском интервенцијом. Мислило се да ће се, задржавањем армија према грчкој и српској војсци и спречавањем њиховог даљег надирања, умањити српски и грчки територијални захтеви на мировној конференцији. Српска Врховна команда после избијања грчке војске у рејон Струмице, наредила је припрему за прелаз у офанзиву 1. армије према Кјустендилу, а 3. армије правцем Кочани—Кадин мост. У састав 3. армије, поред Моравске И и Тимочке II, ушла је Моравска II и Коњичка дивизија. После завршеног прегруписавања армије су 10. јула биле спремне за напад; 3. армија: Моравска И на положају с. Липец, Моравска II наспрам с. Јакимова и с. Дулице; Тимочка ИИ код с. Бања у резерви; Коњичка дивизија заноћила је код Новог Села; 1. армија: Дунавска И на Осоговској планини на положају Китка— Царев врх—Калин камен—Света вода; Шумадијска И северно од Криве Паланке на линији с.w Киселица—Гарваница; Дунавска II на линији Ретки буки (1524)—чупино брдо; Дринска I западно од Криве Паланке на простору Калејница Мала, с. Габер, Дубочица. Простор између 3. и 1. армије посео је Осоговски одред (4. прекобројни пук и 2. бр црногорске д), на положају од Китке до Побијеног камена; Црногорска дивизија (3 бригаде) посела је положај Побијен камен—с. Пресека. Грчка војска у рејону Струмице и Петрича остала је у ранијем распореду.

Борбе на фронту 1. и 3. армије — Изјутра 17. јула 3. армија прешла је у наступање. Моравска I протерала је бугарске предстраже и заузела с. Пекљане; Моравска II заузела је Црни камен, где је задржана врло јаком ватром са Киселице; Црногорска дивизија избила је у долину р. Каменице, протерала бугарске предстраже и заузела њихове положаје на левој обали. Сутрадан (18. јула) Моравска И овладала је бугарским предњим положајем, Терзијска мала— Виничко гумно; Моравска II одбијена је противнападом и принуђена да се повуче на десну обалу Брегалнице. За то време Бугари су извршили снажан напад на Црногорску дивизију и, после краће борбе, принудили је на повлачење левим крилом ка Говедарнику, а десним ка с. Пресеци. Ради прихвата Црногорске дивизије упућена је из Осоговског одреда 2. црногорска бригада а 19. јула на тај правац упућена је и Тимочка II са задатком да са Црногорском дивизијом стабилизује фронт на линији с. Безиково—Побијени камен. Али, пре него што је командант Тимочке ИИ успео да поседне одређени положај, Бугари су продужили напад започет претходног дана, и око 15 часова заузели Говедарник.

ОПерације на фронту грчкевојске и српске 1. и 3. армије

За то време напади 1. армије на криворечком фронту су заустављени, и њено даље дејство свело се на низ локалних напада без резултата. Због пада Говедарника Штаб 1. армије упутио је 20. јула из Дринске И 2 б 17. п, 5. п. и пољски арт. дивизион ка Говедарнику. Покушај Дринске И да 21. и 22. јула преотме Говедарник није успео. У међувремену, 3. армија и поред максималног залагања трупа и честих јуриша, није имала успеха због јако утврђених положаја, испред којих се морала укопати. У нападима се нарочито истакао 2. пук И позива који је 29. јула вршио неколико пута јуриш, заузимао бугарске ровове и, бугарским противјуришима, враћен назад. Због тога је, спонтано, добио назив од свих трупа гвоздени.

Борбе на фронту грчке војске — После извршене попуне, грчка војска је 16. јула прешла у наступање. Деснокрилне 7. и 8. д разбиле су 18. јула бугарску 11. д, заузеле Неврокоп и продужиле надирање уз реку Месту; централна група (1, 2, 4, 5. и 6. д) наступале су долином Струме, а левокрилна група (3. и 10. д), пошто је 19. јула разбила предње делове бугарске 6. д код Берова, заузела је Бејаз тепе (к. 1346). Левокрилна дивизија централне групе заузела је 20. јула Џами тепе (Иљов врх к. 1801) и принудила бугарске снаге да се повуку на вододелницу Брегалнице и Струме. Због неуспеха код Џами тепеа и опште надмоћности Грка, Бугари су се повукли северно од Кресненске клисуре. Повлачењем 2. армије угрожено је лево крило и бок 4. армије, ангажоване према Србима. Грчке 3. и 10. д продужиле су 22. јула надирање са Џами тепеа вододелницом Брегалнице и Струме ка Рујену, принудивши бугарску 3. д на одступање. Упоредо, једна грчка дивизија дебушовала је из Кресненске клисуре и посела положај код Кумоле (к. 1082), а 7. и 8. д у наступању долином Месте поновно су разбиле бугарску 11. д код Разлога, а затим су се пребациле у састав централне групе.

Надирањем јаких грчких снага с југа према 2. армији, која је већ показивала знаке деморализације, а местимично и расула, бугарска ситуација нагло се погоршала. Напади српске и. и 3. армије нису допуштали да Бугари издвоје снаге којима би се ситуације код 2. армије поправила. Једина нада полагана је у снаге повучене са видинског и тракијског војишта (9. д и 2. бр и 10. д), које су 24. јула почеле пристизати у рејон 2. армије. Пристигла појачања код Горње Џумаје одмах су уведена у борбу ради преотимања Руена и положаја код Кумоле, али без успеха. Од пристиглих појачања код Самокова, формиран је Самоковски и Источнородопски одред, који су 29. и 30. јула успели да поврате Разлог, Бејаз тепе и Заногу, и да потисну Грке на југ. Даље операције прекинуте су због закљученог примирја.

Крај рата

Пред нападима српске и грчке војске, а угрожена са севера надирањем Румуна, Бугарска је била принуђена да затражи примирје. Она је преценила своје снаге и није рачунала да ће у рат ући Румунија и Турска. Операције су прекинуте 31. јула у подне, а уговор о миру потписан је у Букурешту 10. ВIII 1913. По том уговору Бугарска се одрекла свих спорних територија у корист Србије и Грчке. Од територија освојених од Турске, Грчка је добила 55 000, Србија 39 000, Црна Гора 11 000, Албанија 27 000, а. Бугарска 21 000 квадратних километара, али је морала уступити Румунији 800 квадратних километара.

Мировне уговоре са Турском закључиле су: Бугарска 24. IX у Цариграду, Грчка 14. XI 1913. у Атини и Србија 14. III 1913. у Цариграду.

Губици (погинули, рањени и нестали):

  • Бугарска — 83000,
  • Србија — 41 000,
  • Црна Гора — 1200,
  • Грчка — 21 864 човека.

Другим балканским ратом разбијен је Балкански савез и тиме је појачан утицај империјалистичких сила на балканске државе. Територију Македоније поделиле су балканске државе.