„ЛОНДОНСКИ УГОВОР“ – П. Лучић и М. Харамбашић

Поштовани потомци, да ли се сећамо да је тачно пре 105 година, пропуштена велика прилика да Србија буде баш оно што је некад неко говорио „Велика Србија. Да се подсетимо о чему се ради.

Савез је и до сада ранијих година обрађивао овај догађај са свог аспекта, а и тада имали смо  више различитих гледања на 26. април 1915. године када су у Лондону заседале три велике силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија).  Заправо састале су се у Лондону да би са Италијом, договориле услове за њено ступање у рат на страни савезника. Почетком Првог светског рата већина земаља је одабрала страну, али НЕ и све. Атанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за Италију, земљу која је тада имала 36 милиона становника, колико и Француска, и оно што је још важније изузетан стратешки значај. Она страна која би је придобила, директно је угрожавала епицентар противника. зато горе поменуте силе, средоземну краљевину „уводе“ у прву поставу Антанте.Међутим то је имало и своју другу страну поштовани потомци. Италија свесна свог значаја, тражила је много.  И неће те веровати и добила. Добила, много више од Аустроугарске и Немачке.А то вам изгледа овако: За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Терентино и област јужног Тирола до Бренера. Затим Трст, Горицу и Градишку. Део Јулијских Алпи, читаву Истру до Кварнера, укључујући и острва Волоско, Матуље, Кастав, Црес и Лошињ, са низом малих-ситних околних острва. Наравно и део северне и средње далмације све до рта Плоче, рачунајући и Задар и Шибеник, затим  Паг и Мљет. Оно што је занимљиво обећан јој је и део Албаније око Валоне са острвом Сасена. наравно били су ту и још неки уступци у Африци, али то сада за нас није од важности. Овај договор који ће у историји остати записан као ЛОНДОНСКИ УГОВОР, потписали су Маркиз Марчезе Империјали испред краљевине Италије, Сер Едвард Греј, главни државни секретар његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони Амбасадор Француске Републике и Гроф Де Бецкендорф Амбасадор његовог величанства Цара свих Руса.

Е овде сада почиње оно, поштовани потомци, што је за нас од пресудног значаја и чије далекосежне последице осећамо и данас итекако. Није се овај уговор односио само на Италију, већ оно врло ВАЖНО и на Србију и Црну Гору.  Нажалост први људи тадашње Србије нису имали слуха за далекосежност а имали су вишак тврдоглавости (Пашић), и недостатак разумевања прилика и последица (престолонаследник Александар Карађорђевић).Србији је тада понуђена територија јадранске обале од реке Крке до реке Дрим, укључујући Сплит и Дубровник, као и острва: Брач, Велики и Мали дрвеник, Чиово, Шолту, Јакљан и Колочеп. Није ни то све. Било је предвиђено да Србија добије: Босну и Херцеговину, Срем, Бачку и Славонију и део Баната.  Није било прецизирано али у начелу је постигнут договор да се добију и делови Албаније око Драча, значи и ту излаз на море. Овде су неки делови требали бити подељени између Србије и Црне Горе, али пошто су преговарачи сматрали да је то тако рећи једна земља, одлучено је да то ми сами и Црна Гора решимо међусобно.Иако је Италија била против тога да се Србија извести о донетим решенјима, преговарачи су одлучили другачије. 04. августа 1915. нотом су обавестили Србију о својим одлукама којима се гарантује територијално проширење Србије. Интересантно је напоменути да је Србија још 15. марта сазнала какав ће бити договор у Лондону.  чак је Никола Пашић знао и тачан датум када ће бити потписан лондонски уговор. Наравно Пашић је већ од тада почео лобирати за своју ствар и када је дошло до потписивања уговора одмах је сазвао народну Скупштину и готово у оштром тону се залагао да се ни за јоту не одступа од Нишке декларације, у којој је југословенско уједињење приоритетан циљ државне политике. Хроничари напомињу да његов оштар тон на Скупштини није био намењен сам посланицима већ и светским силама које су потписале тај уговор.  Тада је пашић громогласно „навијао“ за то да је одсдан тренутак да се ослободе неслободна браћа и да дође до свеопштрог уједињења срба, хрвата и словенаца.Да би сте лакше разумели ситуацију, подсетићу вас да су тада руси предлагали стварање две југославије. једну католичку на западу и једну хришћанску на југу и истоку. Тај предлог није долазио у обзир и одбачен је пре него што је дошло до коначне верзије лондонског уговора. Да, пашић је по завршетку Скупштине упутио протетно писмо великим потписницима лондонског уговора, а онда и сам отишао у Русију да добије подршку за своје идеје и предлоге.  ЗА СВЕ ЈЕ БИЛО КАСНО. Србија са својим челницима није схватила значај тренутне ситуације и гарантовану пружену могућност за „Велику Србију“, која се могућност пружа само једном док свет постоји у оваквим односима. Моћна Британија је стајала иза тога са жељом да Србија буде велика и моћна и да контролише средишни Балкан. словенце и Хрвате је пустила низ воду, а Аустроугарску задржала са далеко мањим могућностима, стављајући је у подређен утицај Немачке у Европи.Сада нећу погрешити ако кажем „мегаломан“ Пашић и недорастао Александар Карађорђевић, нису били ни приближно на висини задатка. Нуђен је и пролаз до Солуна и веза са Грчком, итд итд….!Суштина је да се овим решавало српско питање на балкану. На упорно погрешно инсистирање владе србије која је боравила у Нишу, прва је реаговала Русија. Представник русије Сазонов је у посланику краљевине Србије у петербургу  Мирославу Спалајковићу  рекао: „Па зашто не тражите и Рим и Москву…!? – Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широком луку, много више него што сте желели. Србија ће се тако моћи срећна и задовољна развијати“.Рус није добио одговор Изгледало је да је овим је запечаћена судбина Србије. Велике силе више нису мариле, шта ће рећи Србија. то више никог није било брига.Ипак 16. августа 1915. уследио је нов предлог, у форми званичног меморандума, где се гарантује Славонија, Срем, бачка, део јадранске обале од Плоча до 10 км јужно од Цафтата, северна Албанија Драч и Љеш.Нажалост Пашић и престолонаследник Александар су и то одбили, опет правдајући се да је то одударало од Нишке декларације и прокламованих ратних циљева Србије. И 23. августа 1915. године у званичном документу упућеном великим силама, још једном потврђују своје раније ставове. Последице ће ускоро бити страшне. Србија ником више нијхе била важна. сада је она остављена на цедилу. Бугаљрска ће прећи на аустријску страну и поред Немачке у наједликатнијем тренутку рата, удариће на Србију са бока.Сву трагику непоправљивих превида и мегаломанију челних људи, доживеће српска војска и хиљаде и хиљаде цивила у албанској голготи.
Да ли има места недоумицама или не подударним мишљењима по овим питањима унутар наших организација и појединаца, поштовани потомци закључите сами. Позитивне дисукусије су увек добро дошле. Ипак у дебати пре шест седам  година, више нас истаклнутих чланова у отвореном неформалној  дискусији у којој су учествовали покојни Ђорђе Пилчевић, покојна Станојла, ген. секретар Милена Харамбашић, моја маленкост Павле Лучић и неколицина чланова, сложили смо се да је ово била непромишљена и лоша одлука за Србију.Закључићемо ову тему и подсетити вас на један значајан догађај за неколико дана за све нас. Предлажем да се јавите телефоном што пре Милени или Мени са вашим предлогом како обележити нашу СЛАВУ у оваквим условима.До новог сусрета, поздрављају вас ГрОрг Београда, Павле Лучић и Реп. одбор кога у овим активностима представља Г. сек. Милена Харамбашић…“С вером у Бога за крст часни и слободу златну…!“