Милић Марковић Бељина1882. – Бељина 8.11.1974.

Причу о прадеди Милићу Марковићу послала нам је песникиња и естетичарка Санда Ристић Стојановић (1974), члан Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и Естетичког друштва Србије.

Ово је прича о мом прадеди Милићу Марковићу, Солунском ратнику који је заједно са својим саборцима прешао преко Албаније у Првом светском рату. У рату су учествовала и његова два брата Миленко Марковић и Милорад Марковић. Миленко је погинуо у борбама српске војске 1915 године и не зна му се гроб. Милорад је учествовао у преласку српске војске преко Албаније и пробоју Солунског фронта. Милорад није имао наследнике па су детаљи о његовом учешћу у Првом светском рату заувек изгубљени. Мој деда по мајци Миленко Марковић је рођен 1920. године, после Првог светског рата и добио је име по погинулом рођеном брату мог прадеде.

О мом прадеди остала су сведочанства пре свега захваљујући мојој мајци Нади рођеној Марковић. Она ми је причала да је њен деда Милић учествовао у пробоју Солунског фронта и повлачењу српске војске преко Албаније. Мој прадеда Милић је у борбама на Солунском фронту тешко рањен и пребачен је у болницу у Марсеју на лечење. У болници у Марсеју је провео неколико месеци, а због последица рањавања ампутирана му је рука. Милић је као и његова браћа рођен у селу Бељина. То је данас село у општини Барајево. После Првог светског рата живео је од инвалидске пензије коју је добијао до краја свог живота. Сахрањен је на сеоском гробљу у Бељини. По информацијама које имам део ордења које је Милић добио у Првом светском рату је највероватније после његове смрти дато неким мушким члановима фамилије Марковић.

Највероватније је Милићево ордење дато потомцима његовог најстаријег сина Живка који је у Другом светском рату погинуо док је преносио као курир поруку од једне до друге јединице Југословенске краљевске војске у отаџбини.