ПОДСЕЋАЊЕ НА 110.ГОДИШЊИЦУ МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ
Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле
Данас је БАДЊИ ДАН као брат близанац везан за сутрашњи велики и радосни дан РОЂЕЊА нашег ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА СИНА БОЖИЈЕГ или једноставно речено БОЖИЋ. Сви одлично знамо колико је БАДЊИ ДАН дубоко укорењен у историји и култури српског народа.
Али на данашњи датум је и 110. годишњица почетка МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ која за историју Србије, српске војске и српског народа у целини има немерљиво већи значај него што јој се придаје.
На почетку желим да кажем, да оно што је ратне 1914.г. од 15. до 22. септембра био бој на МАЧКОВОМ КАМЕНУ, то је од 6.до 8. јануара 1916.г. био одсудни бој на МОЈКОВЦУ. Свакако су оба „СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ“ и као такви заувек ће остати на понос и дику сваког искреног патриоте и родољуба СРБИНА и ЦРНОГОРЦА. Места на којима се храбро и јуначки „Давид“ супростављао далеко надмоћнијем „Голијату“, а сваки метар бојишта остао прекривен лешевима и натопљен крвљу најбољих синова СРБИЈЕ и ЦРНЕ ГОРЕ и који НИКАДА, НИКАДА и НИКАДА, НЕ СМЕЈУ ДА СЕ ЗАБОРАВЕ!!!
Радује и податак, да се од 2023.г. МОЈКОВАЧКА БИТКА опет достојанствено ОБЕЛЕЖАВА на Мојковцу у Ц. Гори.
А шта рећи о бици?
Вођена је од 06.01. до 08.01.1916.год. у околини Мојковца и у њој је тзв. Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила офанзиву аустроугарске војске, чиме је омогућила повлачење СРПСКЕ војске преко дела Црне Горе на Јадранско приморје и каснију евекуацију на север Африке, Француску, Корзику и грчка острва Крф и Видо у Јонском мору.
Иначе ова битка је практично само завршна фаза веће војне операције у војној историограф. познатијој као „МОЈКОВАЧКА ОПЕРАЦИЈА“ коју је ЦРНОГОРСКО-САНЏАЧКА ВОЈСКА јачине око 30.000 војника водила (бранећи) фронт од БОКО-КОТОРСКОГ залива до ЗЛАТИБОРА и УЖИЦА, од октобра 1915.до 16.јануара 1916. г. када је и званично капитулирала.
У почетној фази није било већих и значајнијих окршаја, све до момента када команда аустроугарске војске увиђа намеру српске војске да се преко територије Црне Горе повуче на Јадранско приморје. Тада АУ војска све своје расположиве снаге усмерава на тај правац. Око 20.000 војника и 70 топова распоређено је на линији фронта Рожаје – Сјеница – Бјело Поље а други део је нападао из правца Пљеваља према Прибоју и Мојковцу. Трећа групација са врло јаким снагама и око 200 топова усмерена је из правца Боке према Ловћену.
Стање црногорске војске у целини било је врло тешко, пре свега имајући у виду чињеницу да нису имали зимске униформе, већ цивилну одећу у којој су дошли од својих кућа, а следовања хране су била нереодовна и минимална. Наоружани пушкама калибра 7,62 тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Цела Санџачка дивизија имала је само 39. тешких митраљеза „Максим“, што би значило по један на батаљон. Стање са муницијом било је још катастрофалније и кретало се од 200 до 400 метака по свакој пушци, а артиљеријом више него катастрофално, са малим бројем топова и свега 80 граната мањег и 35. већег калибра. Бројно стање људства око 6.500 наспрам 20.000 непријатељских војника (или однос 3:1 у корист непријатеља).
До главног окршаја дошло је (не случајно) баш на „БАДЊИ ДАН“ 6.јануара, када је главнокомандујући АУ војске генерал РАЈНЕР издао НАРЕДБУ за општи напад, очекујући да ће управо због прослављања БОЖИЋА наићи на неспремну црногорску војску? Међутим, испоставило се да је главнокомандујући црногорске војске сердар ЈАНКО ВУКОТИЋ био спреман и добро се организовао према тренутној ситуцији на бојишту, имајући у виду стање и услове своје војске. На централном бојишту у местима РАЗВИШТЕ и БОЈНА ЊИВА, распоредио је ДОЊОМОРАЧКИ батаљон КОЛАШИНСКЕ бригаде наспрам 6. (шестог) АУ пука.
Уз силне јурише и против-јурише које су пратили огромни губици, положаји су се наизменично губили и повраћали, али је ДОЊОМОРАЧКИ батаљон успео да до 14.часова задржи поседнуте положаје. Међутим након праве артиљеријске канонаде и страховитим јуришом АУ брдске пешадије, морали су да се повуку са Бојне њиве. Остатак КОЛАШИНСКЕ бригаде, а пре свега они на РАЗВИШТУ као главној стратегијској тачки у продору према Мојковцу, успели су да одбију све нападе непријатеља и задрже се на поседнутим положајима, иако је нападе АУ предводио лично генерал РАЈНЕР. Поред Бојне њиве, АУ војска успела је да овлада и врло значајним висом УЛОШЕВИНА и на тај начин озбиљно угрози тзв. „МОЈКОВАЧКА ВРАТА“ чиме би у крајњој линији решила битку у своју корист. Увиђајући да би следећи дан (БОЖИЋ) могао бити кључни за исход битке, сердар ЈАНКО ВУКОТИЋ напушта свој штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца где са бригадиром ПЕТРОМ МАРТИНОВИЋЕМ и члановима дивизијског штаба преузима руковођење даљим током битке. Тада доноси ОДЛУКУ, да се у рану зору изврши контранапад на изгубљене положаје са циљем да се исти без обзира на жртве поврате. Под окриљем ноћи и јутарње магле, УСКОЧКИ батаљон пребацује се из села РАКИТЕ у ГИЛОНОГЕ и у густој шуми директно се судара са АУ снагама које су такође раном зором кренуле у напад. На том делу шуме и под дубоким снегом, развила се таква страшна борба да не постоје праве речи којима се она може описати. У истом моменту, са десног крила УСКОЧКОГ батаљона према Бојној њиви у напад је кренуло пет батаљона и две чете извиђача КОЛАШИНСКЕ бригаде, као и први и трећи РЕГРУТСКИ батаљон из ДРОБЊАЧКО-УСКОЧКЕ бригаде. Јуриши и противјуриши се ређају и смењују скоро без престанка уз огромне губитке обе зараћене стране.
Главни напад према Бојној њиви извео је РОВАЧКИ батаљон под командом МИЛИНКА ВЛАХОВИЋА, који након бројних јуриша и повлачења у снажном противјуришу успева да заузме косу која се са РАЗВОЈИШТА спушта према Бојној њиви. Око 15 часова АУ војска у борбу уводи и своје последње резерве што је приморало Ровчане да се пред далеко надмоћнијим непријатељем повуку са освојених положаја, али остали освојени положаји Колашинске бригаде су задржани.
Овде посебно треба истаћи улогу првог и трећег РЕГРУТСКОГ батаљона (снажни младићи старости 18-21.г) који су имали ЗАДАТАК – ДА ПО СВАКУ ЦЕНУ ПОВРАТЕ БОЈНУ ЊИВУ. А њу су бранила 3.реда бодљикаве жице и бројни митраљези АУ војске у рововима. Први јуриш је био безуспешан, али након предаха храбри младићи и ако под правом „кишом“ метака из митраљеза и стрељачког наоружања као и артиљеријским гранатама које су „орале“ сваки комад земље и 3.реда бодљикаве жице неустрашиво јуришају, али нису успели да поврате положаје на Бојној њиви, па се повлаче на полазне положаје. Тада наступа можда и кључни моменат МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ. Сердар ЈАНКО у борбу уводи и последњу резерву коју је црногорска војска имала ДРОБЊАЧКИ батаљон. Наредба је јасна „ПО СВАКУ ЦЕНУ ЗАУЗЕТИ БОЈНУ ЊИВУ“!
У 11,30 ч. отпочео је напад и Дробњачки батаљон је успео да заузме први ред ровова али не и други и морао је да се повуче на полазне положаје. Након кратког предаха и припреме, попуњавају се у једну линију и ПОНОВО КРЕЋУ у СИЛОВИТ ЈУРИШ и борбом
„НА БАЈОНЕТ и НОЖ“ улећу у ровове АУ војске и један по један УСПЕВАЈУ ДА ИХ ОСВОЈЕ. АУ снаге су се у паници повукле.
Али МОЈКОВАЧКА БИТКА тиме није била окончана и коначно добијена.
Генерал РАЈНЕР не мирећи се са губитком БОЈНЕ ЊИВЕ, уводи у борбу 205-у бригаду као своје последње снаге из резерве и након артиљеријске припреме креће у силовит јуриш. Међутим храбри ДРОБЊАЦИ и РОВЧАНИ успели су надчовечанским напорима да одбију и тај напад. Нови јуриш са исуканим мачем испред својих АУ војника повео је лично генерал РАЈНЕР али није успео да заузме и поврати БОЈНУ ЊИВУ.
Борбе око Мојковца вођене су још неколико дана, али далеко мањим интензитетом и то је ОМОГУЋИЛО СРПСКОЈ ВОЈСЦИ ДА СЕ ПОВУЧЕ планираним правцем у Јадранско приморје и истовремено онемогућило аустроугарској да јој пресече одступницу и изврши опкољавање и коначно уништење уз одвођење преживелих у заробљеништво.
Црногорска војска је 16.јануара 1916. „положила оружје“ потписивањем капитулације, чиме је и практично престала да постоји.
Ми честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи, НЕ СМЕМО никада у слободарској и независној нам отаџбини Србији ЗАБОРАВИТИ, да су горе поменути младићи ЦРНОГОРСКЕ војске, 7. јануара (на БОЖИЋ) те ратне 1916.године ГОЛОРУКИ ЈУРИШАЛИ У РОВОВЕ НА БАЈОНЕТЕ И НОЖЕВЕ аустроугарских војника ДА БИ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ ОМОГУЋИЛИ ПОВЛАЧЕЊЕ а самим тим и све оно што се након тога издешавало до 1918.године и њеног победоносног повратка у отаџбину СРБИЈУ.
Можда то најбоље описују речи Светог владике НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА ЖИЧКОГ и СВЕСРПСКОГ изговорене о БОЈУ НА МОЈКОВЦУ а гласе:
„ДА НЕ БЕШЕ ОНОГ КРВАВОГ БОЖИЋА НА МОЈКОВЦУ НЕ БИ БИЛО НИ НАШЕГ ВАСКРСА НА КАЈМАКЧАЛАНУ“.
Нека је за увек СЛАВА, ЧАСТ, СЕЋАЊЕ и НЕИЗМЕРНА ЗАХВАЛНОСТ ДИВ ЈУНАЦИМА СА МОЈКОВЦА.