ТИМОЧКА ДИВИЗИЈА ПРЕ 112.ГОДИНА У ПАКЛУ СРЕМСКЕ РАВНИЦЕ

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле

Честити ПОТОМЦИ, драги пријатељи,
Оно што се десило пре 112.година, 5/6 септембра 1914 год.и што је претходило другом АУСТРОУГАРСКОМ (у даљем тексту АУ) нападу на Србију, а што је Србија и српска војска платила исувише прескупом ценом, не би смело никада да се заборави?
Зато да се подсетимо, шта се то тада десило у „паклу“ сремске равнице?

А десило се честити ПОТОМЦИ следеће:
Након велике, неочекиване и невероватне победе наше војске на Церу, уследио је захтев савезника и великог руског кнеза НИКОЛЕ НИКОЛАЈЕВИЋА, да српска војска одмах пређе у контранапад, предузимајући офанзиву против Аустроугарске војске преко Дрине и Саве, чиме би олакшала у том моменту изузетно тежак положај руске војске у Галицији.
Иако је наша војна команда била потпуно свесна да српска војска у том моменту није била ни у једном погледу довољно спремна за овако озбиљан и свеобухватан задатак, а поготово (премошћавање реке Саве и офанзивна дејства у равници Срема), разматрала је тај захтев и поред свих својих тешкоћа као одан, веран и поштен савезник, одлучила да изађе у сусрет захтеву савезника, а пре свега Русије. Таква одлука управо ће бити плаћена најскупљом могућом ценом.

Са командантима све три армије усаглашен је план форсирања (преласка) реке Саве и упада у Срем. А тај план је између осталог подразумевао:

Да ПРВА АРМИЈА пређе Саву са својом ДУНАВСКОМ ДИВИЗИЈОМ (првог и другог позива) подизањем моста код места СКЕЛА у зони Обреновца и настави напредовање даље према КУПИНОВУ.

Да ДРУГА АРМИЈА пређе Саву са својом ТИМОЧКОМ ДИВИЗИЈОМ под командом генерала ВЛАДИМИРА КОНДИЋА, на месту ЧЕВРНТИЈА.
Седиште II армије било је у Богатићу, а штаб Тимочке дивизије јужно од Богатића у 15. км удаљеном селу Липолист. Понтонски материјал налазио се у 40-ак км удаљеној Коцељеви. ЧЕВРНТИЈА је село на десној обали Саве удаљено низводно 7. км од Мачванске Митровице и узводно 22.км од Шапца. Ту су требала да пређу Саву четири пука Тимочке дивизије (13, 14, 15. и 20.пук). Њихов основни задатак био је, да збуне јединице 2. АУ армије, доводећи их на закључак да је ту главнина српске војске (а не код Купинова са ПРВОМ српском армијом)?

Пребацивање Тимочке дивизије требало је започети тачно у 1 час иза поноћи 5/6. тј. 6. септембра (са понтонима, чамцима и постављањем понтонског моста).
Дан раније 5. септембра 1914.год. у 11 часова из Липолиста према 40-ак км удаљеној Чеврнтији кренули су пукови Тимочана са пешадијом и артиљеријом, а из Коцељеве понтоњерија. Међутим због кашњења, поготову на делу од села Ноћај до Чеврнтије (око 9 км) није се започело са пребацивањем у 1 h по поноћи већ ТЕК У 5:15 УЈУТРУ. Артиљерија удаљена око 100 метара од обале, започела је топовску паљбу, а други батаљон 13. пука, (под ватром са друге стране Саве) први се пребацује на сремску страну у место звано ЛЕГЕТ.
Око 8 часова ујутру на Чеврнтију је стигао лично и командант II армије Степа Степановић. За то време на Легету се развила страховита борба која ће Тимочку дивизију и њене пукове коштати оне страшне цене коју сам поменуо на почетку текста. У војној историографији и нашем историјском сећању а посебно у новинским и другим текстовима познатија као „ТРАГЕДИЈА ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ НА ЧЕВРНТИЈИ“. А ако је мени дозвољено, ја бих дао себи за право да кажем да је и то погрешна одредница? Па није трагедија на Чеврнтији (село Чеврнтија је на десној обали Саве у Мачви) већ на Легету и 5. км удаљеним Шашинцима (јер ЛЕГЕТ је на левој обали у Срему) а не у Мачви?

Први отпор нашој војсци пружио је један одред 28.пешадијског пука АУ који се у том моменту налазио на стражи поред Саве а након тога и цео 92.пешадијски пук, који се налазио стациониран у Шашинцима. Наша војска је успела да формира линију фронта дугу око 18 км, узводно уз Саву према Срем.Митровици и низводно према Јарку (цео 13.пук пребачен је преко Саве до 10 часова). На правцу према Сремској Митровици, проблем су представљала гола равна поља, са брисаним простором без икаквог заклона (стрништа након пожњевене пшенице). Низводно према Јарку било је кукурузиште па је омогућавало какав такав заклон. Борба је вођена до 14 часова, а онда су Аустроугарима, композицијама возова почела да пристижу појачања из Срем. Митровице, Новог Сада, Руме и других крајева Срема.
До тада су АУ жртве биле огромне и брисани простор стрњшта и „Манђелоски канал“ који је од Шашинаца према Сави служио за одвод воде, били су прекривени лешевима погинулих и телима тешко рањеним АУ војника. До тада, српска војска пребацила је преко Саве самo 1.пољску батерију са 3 топа и 12. митраљеза. Али постављање моста на Сави споро је напредовало, а око 13 часова нашој војсци на првим линијама понестаје и муниције. Тражених 200 сандука муниције не стиже а ни попуна у људству, док на другој страни, АУ како пристижу стално уводе нове снаге у борбу и упорно јуришају без престанка. Наш 13. пук није успео да заузме Шашинце и око 17:30 часова повлачи се око 1. км уназад према Сави. Убрзо након тога под жестоким притиском Аустроугара, распала је се линија фронта и настала је панична јурњава према мосту. Он под огромном тежином броја људи на њему пуца и настаје опште дављење српских војника у таласима Саве (на том месту била је широка око 400 м).

Да би спасили ПУКОВСКУ ЗАСТАВУ, санитетски мајор др. МИЛИВОЈЕ ПЕТРОВИЋ и војник ЈАКОВ МЕЛИХ успевају да препливају Саву и тако спасу част пука.
ПС.
Напомињем СРПСКА ВОЈСКА ТОКОМ ВЕЛИКОГ РАТА НИЈЕ ИЗГУБИЛА НИ ЈЕДНУ ПУКОВСКУ ЗАСТАВУ. Данас се све оне налазе у Војном музеју на Калемегдану. Ваљда и тај податак сам за себе говори више од хиљада речи и текстова.

А код недовршеног и порушеног понтонског моста на Сави била је огромна концентрација наших војника на малом простору, и АУ вероватно из страха, нису одмах пришли, па је потпуковник МИЛАН МИЉКОВИЋ у тој скоро безизлазној ситуацији успео да формира линију фронта дужине око 600 м и распореди војнике јачине једног пука.
А онда је око 20,30 часова (након стезања обруча) НАСТАО ПРАВИ ПАКАО. АУ војска је дејствовала из свих оружја у полукругу, тако да спаса није било. Многи наши војници иако непливачи скакали су у Саву да не би доспели у заробљеништва, али их је и у таласима Саве пре дављења стизала киша метака из пушака, митраљеза и артиљеријских зрна. Све се претворило у јауке и смрт, а након сат – два времена око 22,30 часова завладао је потпуни мир. Малобројни преживели војници заробљени су и тако се ЗАВРШИО НЕСЛАВНИ ПРЕЛАЗАК и поход ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ у СРЕМУ.

На десној обали Саве (Чеврнтији) остало је непребачено 10. батаљона пешадије и 5.пољских батерија артиљерије.
Тимочка дивизија је тада имала око 25.000 људи са 17.500 пушака, 24. топа и 20. митраљеза. Е сад, замислите честити потомци, да су ти силни батаљони и артиљерија са муницијом пребачени преко Саве у Срем, односно боље да кажем ДА ЈЕ БЛАГОВРЕМЕНО како је било планирано ЗАВРШЕН ПОНТОНСКИ МОСТ? Шта би онда било са Аустроугарима и њиховим командантом генерал-лајтантом АЛФРЕДОМ КРАУСОМ, који се са својим штабом налазио у Руми? Па ни бежанија преко Дунава их не би спасила?Све су новине крупним словима и на насловнним странама објавили радосну вест о својој победи. А Мађари су писали тако, као да су је они сами извојевали. Између осталог писали су да су заробили 5.000 наших војника и огроман ратни материјал.

Цитирам делове текста из једне мађарске илустроване књиге штампане 1915.године на 304 стране, под насловом: „
„А нађ хабору ирашбан еш кепбен есакон еп делен“ или у преводу „ВЕЛИКИ РАТ У ПИСМУ И СЛИЦИ НА СЕВЕРУ И НА ЈУГУ“.

У њој су чланке писали историчари и стратези. Уводни чланак је написао барон министар војске ШАМУ ХАЗАИ. Од 197. до 208.стране чланци су о српским упадима у Срем. Те чланке је написао ђенералштабни капетан др. СИЛАЂИ ЛАЈОШ. Међу овим текстовима има више фотографија из Срема, а једна од њих носи назив „УНИШТАВАЊЕ ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ КОД МИТРОВИЦЕ 6. СЕПТЕМБРА 1914“.
На тој фотографији се виде велике мађарске заставе, под којима хиљаде мађарских војника сузбијају Србе уз Саву. Срби беже са коњима и топовима на мост који се пролама и сви завршавају у таласима реке. И док је Сава препуна српских војника који се даве, а мађарски војници на обали немилосрдно кољу и убијају заостале србијанце. Писац се размеће тзв. силним јунаштвом мађарских трупа. Нпр. на 203. страни описује шта је све заплењено. Ту се између осталог каже:

„После битке обављен је попис плена. Том приликом установљено да је заробљено 5.000 Срба. Међу овима је било 68.официра, погинуло је и рањено 4.000, овде не убрајамо оне који су се удавили у реци или који су приликом прелаза преко воде погинули од наших кугала. Осим тога заузели смо 4 топа, 2 заставе (13. и 15. српског пешадијског пука), 10 брзотисних пушака, много муниције и цео трен. Погинула је ту и цела комитска чета коју је предводио војвода Матић“.

Наравно да овај текст садржи много лажи. Нарочито је преувеличан број мртвих и рањених. Много муниције нису могли заробити јер је скоро није ни било, пошто није пребачено додатно требовање са десне на леву обалу Саве у Срем.
Пуковске заставе такође нису могли заробити, јер су оне као што сам већ писао, благовремено пребачене преко реке назад. По извештају српске команде, на сремској страни остао је у ропству цео 13. пешадијски пук (без команданта пука, 23.официра и 1.чете која је била стража дивизијског штаба на десној обали Саве), седам чета 15.пешадијског пука, понтонски полубатаљон, 12 митраљеза и једна пољска батерија са 3 топа.

На жалост из овог извештаја не види се тачно колико је људи погинуло на ратном пољу, колико је рањено, колико се удавило, колико је тачно заробљено и колико је препливало Саву. Због тога у овом тексту свесно нисам наводио било какве бројке о нашим жртвама.

Сугуран сам само у једно:
ДА ЈЕ ПРЕЛАЗАК У СРЕМ ТОТАЛНА КАТАСТРОФА ЦЕЛОГ 13. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА ИЗ САСТАВА ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ.

Нпр. генерал у пензији С. Стефановић у листу „РАТНИК“ из 1932. године у тексту под насловом „ПРЕЛАЗ У СРЕМ 1914“ између осталог пише:
„По причању војника III (трећег) позива у Шапцу, избацила је Сава око 600 лешева наших војника“.

ПС.
Заробљени српског војници и официри, пешице су одмах ујутру спроведени до Руме (стигли око 9 ч) а затим возом превежени у Петроварадин. Свој даљи заробљенички и мученички пут завршили су као логораши у злогласним АУ логорима НЕЖИДЕР (некадашњи БОЛДОГОСАЊ), НАЂМЕЂЕР, АШAХ, СЕГЕДИН, ФРАУЕНКИРХЕН, МАТХАУЗЕН…

Ми из САВЕЗА удружења потомака ратника Србије од 1912 до 1920. године, више пута смо у последњих десетак година обављали комеморације и полагали венце у овим и још неким логорима на подручју бивше Аустроугарске монархије. Боље да Вам не описујем у каквом су стању и како поједини од њих изгледају?
Један од тих обилазака можете погледати на сајту Општинске организације Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. „Браћа Рибникар“ Љубовија