Деда Алекса Ивошевић — СОЛУНАЦ

Пише Ивошевић Жељко

Мој покојни деда сахрањен је у Бачком Петровом Селу и на његовој надгробној плочи,по његовом захтјеву, осим имена и презимена једино пише СОЛУНАЦ!

А прича почиње раније, давне 1914. год. у Дрежници, Личко-Горански дио Хрватске. Тада је 19- годишњи Алекса Ивошевић мобилисан у аустроугарску војску. Након краће обуке у Карловцу пребачен је на руски фронт у Галицију. Дуго су тамо били на положају, а деда је вребао прилику да пребјегне Русима. Није било лако јер су Срби били под посебном присмотром. Једном приликом је идући са четири Хрвата у патролу, успио цијелу патролу завести у руске ровове гдје су и заробљени. Након заробљавања су пребачени, у Одесу на Црно Море. Истовремено аустроугарска команда је послала телеграм у Дрежницу породици да је њихов син изгубио храбро живот за Цара!

Након неколико дана у посјету заробљеницима (деда је говорио да их је било на хиљаде) је дошао један српски генерал. Одржао је говор и позвао их да се одазову у добровољце. Већина Срба се позиву одазвала. Они који су се опредјелили су издвојени, наоружани и одатле су кренули на пут дуг готово више од три мјесеца. Прво су били на некаквом опоравку, у неком руском селу а потом су пребачени у Архангелск. Одатле су бродом пребачени у Енглеску. То путовање деда је описао као јако трауматично, због невремена, њемачких бродова и подморница. Из Енглеске су пребачени у Париз, а потом у Милано! Одатле су возом, деда се није сјећао докле, дошли како рече до мора. Поново на брод и тако су стигли до Солуна.Ту су биле већ формиране јединице и једној добровољачкој јединици је додјељен и деда. Након неког времена кренуо је и пробој. Деда је рањен на Кајмакчалану и након опоравка се вратио у јединицу. Са својом јединицом деда је крај рата дочекао у Зеленики у Црној Гори!

До тада га је породица већ оплакала, а био је једини син. Кад су чули да постоји могућност да је жив мој покојни прадјед је рекао да даје десног вола (код сељака увијек бољег) за било какву информацију.

Наравно деда се вратио,оженио и сад долазимо на почетак приче. Dеда као солунски добровољац се жени и бива колонизиран прво у Банат, а онда и у Бачко Петрово Село!

Деда је II свјетски рат провео већим делом у конц-логору у Њемачкој. Ипак доживио је дубоку старост и умро у 86 години живота.