На литерарном конкурсу поводом 100 година ослобођења Железника награђени су следећи радови:

Анђела Петровски 8/4 Наставница: Љиљана Шарац ОШ „Стефан Дечански”

Велики рат

Велика сила да покори Србију је пожелела.
Мислили су лако ће; Србија је мала, брзо би пала.
Србија јесте можда мала, али и већима да је покори није дала.
Нису озбиљно схватили српску историју бурну, хтели су брзо у амбис да нас гурну.
Стигли су у Србију мислећи то је шала, али тада су схватили да Србија није мала.
Велико Србија срце има, то мора да буде јасно свима.

 

Кристина Јанковић 7/4 Наставница: Јелена Драговић ОШ „Стефан Дечански”

Дечак у Великом рату

Било је то давне 1914. године. Тада сам имао само десет година. Тек је почео летњи распуст. Тих дана сам се играо с другарима на ливади. Били смо жељни авантура, волели смо да се играмо рата, а нисмо ни слутили колико је то страшно и да ћемо то доживети. Тек смо у школи и од родитеља почели да учимо о животу и свако од нас је живео у машти и сновима – нисмо били спремни за догађаје који су нас чекали.

На Видовдан, 28. јуна, пробудила ме је прича родитеља. Отворио сам прозор и видео људе како паниче и шапућу о томе да је неки Гаврило Принцип у Сарајеву убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Пришао сам баки и питао је шта би то требало да значи. Рекла је да не жели о томе са мном да прича, да сам ја мали за то. Одједном, на врата су закуцале комшије – са њима је био и мој друг Бранко. Слушали смо шта наши родитељи причају. Говорили су да је Аустроугарска оптужила Србију за убиство у Сарајеву и тражили су да њихове судије истражују убиство у Србији; ако Србија то буде одбила, Аустроугарска ће јој објавити рат. Од тада сам сваког дана био забринут, нисам ни сам знао зашто кад су ми родитељи говорили да ће све бити у реду. Вика народа пробудила ме је 28. јула, што је значило да је рат почео. У мојој кући била је тишина. Стегао сам песнице и пришао тати. Питао сам га са којим државама ратујемо. Објаснио ми је да постоје Силе антанте којима припадају Србија, Француска, Русија, Велика Британија, Румунија, Грчка и Црна Гора и да се они боре против Централних сила, Немачке и Аустроугарске.

Преко Дрине, Аустроугарска је напала Србију и успели смо да се одбранимо у Церској бици – непријатељи су се повукли. Битка је трајала од 16. до 19. августа 1914. Све то време, Бранко и ја смо бодрили нашу војску од куће. Дошао је децембар. Бака ми је рекла да се поздравим са татом. Обећао ми је да ће се вратити. Никад нисам губио наду. После дужег времена, 15. децембра, отац је заиста дошао и вратио ми осмех на лице, али са Бранком то није био случај. У Колубарској бици преживео је мој тата, али Бранков није. Тешио сам га говорећи да се његов отац борио до краја и да треба да буде поносан на њега. У тој бици је српске војска спровела противофанзиву под командом Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Почетак наредне године није био добар за мог пријатеља, а ни за остали српски народ. Бранкова мајка је у јануару 1915. умрла од епидемије тифуса. Он је након тога живео код нас. Јако је тешко подносио све што се догодило, јер је био веома везан за родитеље. У јесен 1915. понови смо нападнути. Чуо сам мајку како каже да морамо Бранко, она и ја да кренемо са стрицем и нашом војском ка Нишу. Питао сам шта ће бити са баком, јер је била инвалид – добио сам одговор да ће она остати да чува кућу.

Стигли смо у Ниш. Ни сам не знам како сам издржао толико ходања. Стално сам бројао кораке како би ми време брже прошло. Чуо сам и за своју несрећу – мој отац је погинуо бранећи Београд, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Борба је трајала три дана. Ускоро је и Бугарска напала Србију. Није било времена за размишљање, морали смо да кренемо према Проклетијама, а не према Скопљу. Да бисмо у томе успели, црногорска војска је сачекала Аустроугаре код Мојковца и ту се одиграла велика битка јануара 1916. Црногорском војском командовао је сердар Јанко Вукотић. Успели су да победе у тој бици и омогуће нам да се повучемо. Кретали смо се ка Проклетијама, а мајка и ја смо тешили једно друго због смрти оца.

Када смо стигли у Пећку патријаршију, ту је краљ Петар оставио круну. Са Бранком сам прислушкивао разговоре војника и начуо да нас на мору чекају бродови који ће нас пребацити на Крф. Сваког дана било је све хладније, а ледени ветар нам се увлачио у кости. Све више и више људи је умирало. Понестајало је хране. Чуо сам само како шкрипи снег под људским корацима и како један по један човек пада у снег. Клекнуо сам и плакао, изгубивши вољу и снагу, али Бранко ми је дао руку и рекао да морамо наставити даље. Договорили смо се да ћемо успети и једног дана се вратити у Београд. Сви смо били исцрпљени. Гледао сам у земљу и корачао, а када сам подигао главу видео сам море. Тада су одвојили Бранка и мене, а да то нисмо ни слутили. Укрцали смо се на различите бродове – мој је пловио ка Крфу, а његов у Француску. Тада сам први пут пловио морем. Осећао сам се усамљено, остао сам само са стрицем. Када смо стигли на Крф, схватио сам да сам остао без Бранка.

Након опоравка на Крфу, мој стриц и остатак војске отишли су ка Солуну, да се боре на Солунском фронту. Опоравио сам се и угојио. Упознао сам девојчицу Хелену и проводио много времена са њом. Споразумевали смо се преко блока за цртање, цртајући у блоку оно што смо желели да кажемо. Цртао сам Бранка, мене и нашу кућу. Цртао сам и Албанску голготу, најболније тренутке из мог живота. Занимало нас је како је на Солунском фронту. Хтели смо да се искрадемо и одемо да им помогнемо. Покушали смо то да урадимо, али нас је Хеленина бака зауставила. Америка се укључила у рат на страни Сила антанте. Команданти и вође Сила антанте били су Петар Бојовић, Живојин Мишић, Франше д’ Епере и многи други. Од албанске обале до реке Струме бориле су се међународне савезничке снаге са Централним силама. У септембру 1918. Франше д’ Епере покренуо је своју велику офанзиву, након које су српске и француске снаге ослободиле Србију. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра рат је завршен тако што је мађарски гроф дошао у Београд и затражио примирје.

Ево, сада је 1933. година. Живим у Београду са својом породицом. Завршио сам факултет. Прошле године сам након много времена поново видео Бранка. Био је у Београду. Присетили смо се ратних година и завладале су емоције као да се уопште нисмо раздвајали. Бранко је остао да живи у Француској, али није заборавио на обећање да ћемо се након рата наћи у Београду, иако му је требало доста времена да га испуни. На крају је једино важно да ћемо ми заувек остати добри пријатељи.

 

Наташа Коп 7/4 Наставница: Јелена Драговић ОШ „Стефан Дечански”

Први светски рат

Док дивови Антанте и Централних сила потпаљују ватру 1914. године, обичан народ даје своје животе за животе других. Ту почиње прича Албрехта и Немање, војника који су бранили своје породице најбоље што су могли. Албрехт, Немац, беше човек седе косе, који је живео у скромној, али лепој кућици у Берлину заједно са својим петогодишњим сином Ервином. Његова жена умрла је на порођају, а он је остао да се брине о детету. Други војник, Немања, живео је у једнако скромној, симпатичној кући у Ници, у Француској. Живео је са родитељима и млађом сестром Милицом, која је недавно напунила десет година. Имао је деветнаест година, али је био веома незрео у поређењу са својим вршњацима. Његов отац Момчило био је Србин и један од војника у Балканским ратовима, где је постао инвалид, након чега се са породицом преселио у Француску. Био је очајан што не може у рат да брани свој нови дом. Док су ратни авиони летели изнад њихових глава, обојица су знали где ће се Немања упутити и подједнако крили стрепњу иза веселих речи, пригушених вестима о рату који се приближава.

Албрехт, иако блед, оштрих црта лица и светлих, прозирних очију, био је поштен човек нежне душе и благих речи. Волео је да се изгуби у сопственим мислима и да пусти руку да сама ниже речи у дневнику који је водио. Често је тугу потискивао смехом, а свом дечачићу пружао само љубав, јер је знао куда га пут води у будућности. Зато би по хартији низао разне бриге и страхове, јер би их у супротном урезао Ервину у сећање. Тако једна страна из његовог дневника гласи:

„Драги Дневниче сапутниче,

Лоше ми је, стварно ми је лоше. За три дана напуштам дом и све што имам и одлазим да браним своју домовину. Није ме брига ни за кућу, ни за пут, само ме боли што остављам Ервина за собом. Биће он у реду без мене, биће с његовом баком Хедвигом, али ја нећу бити добро без њега. Како од мене очекују да напустим једино што ми је остало у животу, оно што волим највише на свету, без чега не могу да живим? Преживећу ја и Французе и Британце, не дам се ја тако лако, али како сина да оставим, па још тако малог? Лоше ми је, и биће ми лоше све док се не вратим, ако се вратим.”

И тако се обојица упутише право у опасност, у рат. Пун Берлин, а пуна и Ница забринутих чланова породице. Машу и плачу за својим херојима, који једнако очајавају. Мала деца збуњено гледају и роне сузе, њихове мајке их теше говорећи: „Он иде на пут на неко време, вратиће се ускоро, обећавам.” Али како могу да обећају кад и саме знају да није сигурно? Многи су већ спремни да их више неће ни видети. У том тренутку није било непознатих људи. Сви су делили исту лажну наду, очај и јецаје који су одзвањали улицама. И тако кренуше.

У возу су се могли чути само кратки, тешки уздисаји који су стварали суморну, прогањајућу атмосферу. Одједном, Албрехт прекину тишину и незграпно извади своју свеску из џепа, опрезно пишући:

„Драги Дневниче сапутниче,

Дошао је дан због кога нисам спавао. Тај проклети рат уништио нам је живот, и то не само нама већ и свима осталима: Французима, Србима, Грцима, Американцима – свима. Ервина нисам могао да погледам у очи; нисам знао да ли ће то бити последњи пут да видим његово мало, округло лице. Потпуно ме је обузео страх.”

Немања, иако довољно стар, није тачно схватао шта се дешава. Све се десило веома брзо. Док је седео у возу, пред очима су му се јављала лица његових родитеља и Милице која је све време грлила маму рукама мокрим од суза. Тада је схватио. Тај детињасти момак је морао да трчи непријатељу у руке и да не гледа назад. Био је у возу пуном непознатих људи, на путу ка немачкој граници. Ухватила га је паника, па поче гледати по возу не би ли се смирио. Видео је светло које је треперело и бацало застрашујуће сенке на зидове и војнике који су се хватали за главе и гутали горке сузе. „То је то, ја идем у рат”, помисли прислањајући колена уз груди и мумлајући себи у браду.

Годину дана касније, обојица су се навикли на нови начин живота. Немањи је једино олакшање било писмо које је једном месечно слао својој породици у Ницу. Био је веома интелигентан и учен момак. То му је била прилика да им каже колико му недостају и колико једва чека да се врати кући. Обавезно би свако писмо наглас прочитао свом другу Гију да би се уверио да добро звучи, а Ги би га пажљиво слушао. Сваки пут, Немања би званично почео са „Моја вољена породицо…” Волео је да пише, али овог пута је свака реченица била проткана носталгијом и страхом од смрти.

Било је време. Немци су започели битку за Верден 21. фебруара 1916. године, а Французи су се посветили одбрани Вердена. Тако, и Немања и Албрехт нашли су се у истој бици, и обојица су се борили за исту ствар. Само су хтели да одбране своје вољене који су нестрпљиво чекали њихов повратак. Немања је након битке одведен у болницу у Француској, а породици је послао писмо:

„Моја вољена породицо,

Не могу да вам опишем колико ми недостајете. Тренутно сам у болници, али доктори кажу да ћу бити добро. Молим вас, не брините превише и пазите се.

С љубављу, 
Ваш Немања”

Рекао им је шта је осећао, али не и шта је било на бојишту. Није им рекао колико је људи убио. Није им рекао колико њихових војника је убијено. Није им рекао да је убио бледог човека оштрих црта лица и светлих, прозирних очију, који је са собом носио слику дечака истих таквих очију. Али пре свега, они њему нису имали прилику да кажу колико га воле. Док је одговор на његово писмо стигао, Немањина болничка соба била је празна. Породица из Нице и петогодишњи дечак Ервин чекали су своје хероје, али их никада нису дочекали. Албрехта је убио деветнаестогодишњак који је издахнуо у болничкој соби и кога су морали да сахране тако младог.

Мали Ервин изгубљено је гледао слику свога оца на гробу од мермера, а да је могао да чита био би потресен уклесаним речима : „Једна од жртава Великог рата, кога су убили људи уместо времена”.

Лако је противнике видети као звери, али морате упамтити: Нису војници криви за ратове, већ они који их започну, а иза сваког војника постоји и породица која за њим тугује.

 

Веселин Вукојевић IV/1 Техничка школа Железник

Родољубива

Шта је народ без јунака
Шта је земља без битака
Као тиква без корена
Као сабља неоштрена.
Кроз векове Србија је
Љуте борбе, битке тукла
Слободу је освајала
Лукавошћу старог вука.
Метар сваки отаџбине
Бранио је Србин часно
У јуришу када гине
Певао је химну гласно.
Историја наше славе
Ко предање наше свето
Остаје нам свима нама
Од предака преузето.