Промоција књиге „Успутнице“, Миће Живојиновића

Књига „Успутнице“, Миће Живојиновића, састоји се од више малих књига које у промишљању аутора и доживљају читаоца, свака за себе, представља посебне романе, есеје, приповетке, пародије, хумореске и афоризме, који јачају и освељавају дух, смешкавају срце, отклањају умор и побуђују нову мисао, не дозоваљавајући равнодушности да узме маха и учмалости да очврсне и загосподари бићем.

1 2 3 ►

Мелемним писањем онога што је лично доживео, видео и осетио кроз живот у коме се кроз деценијско војниковање, писање и певање исказао у више уметничких праваца, Мића Живојиновић је храбро искорачио преко међе где је раскрилио и завирио у српску војничку душу натабану ратовима, патњама, сумњама, страховима, поносом и достојанством. Није се збунио и устукнуо већ је, том храброшћу, дубоко заронио и у пределе свог прибежишта одакле посматра светску бучну празнину и тишину у којој се људи, ствари и појаве, у својој изворности, најбоље оказују и представљају.

За разлику од Живојиновића, који као стражар без смене, бди над лепотом и достојанством сваке написане и изговорене речи, све је мање оних који говоре јасним, разговетним и разборитим српским језиком, који помодарством наружен и ојађен, па бива све тањи и све чешће се кида, замуцкује и згрушава туђим речима, које често без смисла и садржаја имају за циљ да замуте, зачаде па чак и морално упрљају мисао и духовно осиромаше осећања.

Сваки дан смо сиромашнији, загрцнутији и заборавнији кад нам је језик у питању. Уместо да се наслађујемо језиком ми га изгорчавамо гнездећи у њега птице – ругалице, чијим крештањем и излетањем са језика (а реч је као птица), ругамо се сами себи, срамотећи претке и следбенике, онеспокојавајући потомке а увесељавајући оне који нас намамљују на ништа у празном.

У „Успутницама“, са своје осматрачнице, писац посматра и ослушкује живот нудећи, кроз сопствену запитаност, одговоре на безброј питања и судбина које често читаоце буде из равнодушности, водећи их кроз величанствену и непролазну задивљеност, нудећи им при томе лек, утеху, наук и поук.

Мића Живојиновић, тихим и савршено мирним и сталоженим разговором са животом као и онима у животу и ван њега, кратким, језгровитим и дубоким мислима свога стваралштва уобличава животне домашаје и промашаје кроз узлете и поноре наше савремене стварности, не дозвољавајући појединцима да бирају ни животодавну ни самртну димезију битисања, стварања и нестајања, већ их разапиње од молбе до молитве, од жеље до наде, од губитка до нестајања.

Главни лик књиге је човек, а главна тема је живот чијим се разголићавањем срца, душе и мишљења обогаћује уметност.

У делу „Успутнице“, где аутор развија мисао од прозе и поезије преко пародије и сатиричне мелодије, сходно наслову књиге, Живојиновић, мисаоном пуноћом и стилском финоћом, улази у свакодневицу нашег постојања и у условима политике диктата, санкција, изолације, притисака, уцена, претњи и отворене америчке и европске агресије, које осликавају Отаџбину у првомрачју двадесет првог века, надахнуто нас подстиче на размишљање о нашем и туђем систему вредновања који је изопачен, натруо и сможден обећањима којима се „нишчи умом“ радују и својатају га.

Своје мисаоно, језгровито, збијено и густо књижевно ткање, проткано нитима нашег времена и простора, кроз сећање и спознају, специфичним хумором и психолошком дубином, доведено је у склад списатељског умећа и уобличено оквирима духовног, родољубивог и моралног набоја.

Мића Живојиновић је своје „Успутнице“ оивичио успоменама на срећно детињство, сећањем на патње и неправде наношене животним наплавама, чувањем од заборава људи од којих је учио и жестоким оптуживањем направде, издаје, неморала, силе и силника због којих царују туга, бол, патња, немаштина и економска, психолошка, духовна, политичка и културна потлаченост у свету.

Из рецензије академика проф. др Драгана Недељковића