БОЈОВИЋ Петар 16. VII 1858 — 20. I 1945

БОЈОВИЋ Петар (Мишевићи код Нове Вароши, 16. VII 1858 — Београд, 20. I 1945), српски војвода. После завршеног V разреда гимназије ступио 1875. у Артиљеријску школу у Београду. У српско– турским ратовима 1876—78. био као питомац на служби у Врховној команди, а потом у батерији. После рата наставио је Школовање и 1880. произведен је у чин артиљеријског потпоручника.

Као поручник преведен је у коњицу 1883. У српско-бугарском рату 1885. истакао се личном храбролћу у борбама на Врабчи, Сливници, у Драгоманском теснацу, код Цариброда (Димитровград) и Пирота. Од децембра 1885. до краја рата вртио је дужност начелника Штаба Шумадијскц дивизије. У децембру 1887. упућен је у Француску где је провео 11 месеци на коњичком курсу. После повратка у земљу, завртио је генералСтабну припрему од 1888. до 1890. Пошто је кратко вране командовао четом, постављен је за начелника Штаба Моравске дивизијске области. У чин пуковника унапреден је 19. V 1901. Отада до балканских ратова налазио се на дужностима команданта бригаде и дивизијске области, помоћника и заступника начелника Главног генералштаба и команданта Коњичке дивизије. У првом балканском рату 1912—13. био је начелник штаба 1. армије и, поред престолонаследника Александра, који је био номинални командант, руководио је операцијама 1. армије и својим радом највише допринео њеној победи у кумановској и битољској бици, због чега је 2. XI 1912. унапреден у чин генерала. На преговорима за закључење мира с Турцима у Лондону, 1912—13, учествовао је као војни експерт српске владе, а затим је постављен за команданта Приморског кора (корпуса) у Албанији. У заједници са црногорском Врховном командом извртио је припреме за напад на Скадар, до Чега није дошло због интервенције великих сила. У другом балканском рату 1913. био је начелник штаба 1. армије која је у брегалничкој бици пробила бугарске положаје на Рајчанском риђу. У I СР командовао је 1. армијом и с њом ослободио у церској бици Шабац. Тад је на положају код Јевремовца рањен у ногу, али дужност није напуштао и 6. септембра форсирао је Саву на одсеку с. Скела—Подгоричка ада (в. Сремска операција), избио на линију Стара Пазова—Голубинци—Јарак, принудивши делове аустроугарске 2. армије, која се пребацивала на руски фронт, да се задрже у Срему. Због неповољног развоја операција на Дрини, плански је повукао 1. армију из Срема у рејон Пецке, и с њом учествовао у бици на Дрини. После напада Бугара 1915. и њиховог продора на територију Србије и Македоније, постављен је за команданта трупа нових области на фронту према бугарској граници. Са знатно слабијим снагама успешно се супротставио бугарској 2. армији, нарочито у борбама код Кончулске и Качаничке клисуре. Противнападом код Качаника (в. КачаниЧки маневар) од 18. до 20. новембра спречио је бугарски продор на Косово и омогућио повлачење српске, војске према Албанији и Црној Гори. У тешким данима повлачења кроз Албанију и Црну Гору, постављен је 12.1 1916. за начелника штаба Врховне команде, уместо оболелог војводе Радомира Путника. После избијања на обалу Јадран­ског мора, уз помоћ савезника, организовао је пребацивање војске на Крф и у Бизерту, реорганизовао је и пребацио у Солун, а затим 1916. руководио офанзивом у којој је српска војска, уз помоћ савезника, разбила Бугаре код Горничева (Кели, Киффи), заузела КајмакЧалан 30. септембра и Битољ 19. новембра (в. Солунски фронт). Због неслагања са савезничким командантом ген. А. Гијомаом око ширине фронта додељеног српској војсци, смењен је 19. VI 1918, и по молби постављен за команданта 1. армије. У пробоју Солунског фронта његова армија нападала је одсек Сокол—р. Лешница, а у гоњењу Бугара заузела Велес (Титов Велес) и Овце Поље и код Куманова разоружала бугарску 2. и 4. дивизију. За заслуге у том рату унапреден је у чин војводе 26. IX 1918. После капитулације Бугарске, продужио је гоњење немачке xи. армије долином Јужне Мораве и, ж у рећи Нишу, где се она прикупљала, одвојио се од 2. армије и других савезничких снага преко 150 км. Кад је Франие Д’Епере, врховни командант савезничких снага, поставио захтев да 1. армија стане да се не би изложила почесном тучењу, српска Врховна команда, на његов предлог, одобрила је Б. да настави покрет, па је затим са упола слабијим снагама 10—12. октобра разбио немачку 11. армију јужно од Ниша на положају Селичевица—Курвин град—лева обала Топлице, и у даљем надирању 1. новембра ослободио Београд. Марта 1921. постављен је за начелника Генералштаба. Понуђени положај министра војске није примио, па је у децембру стављен на располагање и тиме одстрањен из активне службе. Одликован је највишим српским, југословенским и многим страним ордењем. Непосредно пред напад Немачке на Југославију 1941, симболично је именован за помоћника врховног команданта, али при инвазији Југославије није имао утицаја на догађаје. Написао је: Метода за решавање тактичких задатака у границама здружених одреда, Ниш, 1902; Упут за обуку регрута у ратној служби, Ниш, 1904; Васпита-вање војника, Београд, 1907; шта имамо и можемо да очекујемо од егзерцирних правила уопште, а шта од пешадиских посебице? II изд., Нови Сад, 1921; Одбрана Косовога Поља 1915, Београд, 1922, затим више чланака у Ратнику из области тактике и наставе; превео је с француског Бријалмонову тактику и издао је под насловом Бојна тактика пеладије, коњице и артиљерије, Београд, 1883.

Р. Мишрћ, Четири Бојне Војводе, Београд, 1923; В. Белић, Војвода Петар Бојовић— Живот и рад, Лет опис Матице српске, 2/1935; Прилог прослави двадесетпетогодишњице ослободилачког рала 1912—13 године, прилог Ратнику, 1937. С. Ст.

Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970