Мојковачка битка – дејства црногорске Санџачке војске

Операције 1915, јануар1916, обухватају дејства црногорске Санџачке војске за одбрану североисточног дела Црне Горе и осигурање левог бока и позадине српске војске од дејства аустроугарских снага из југоисточне Босне.

Кад су немачке, аустроугарске и бугарске снаге под командом фелдмаршала А. Макензена напале у октобру 1915. Србију, црногорска Санџачка војска, јачине 20 530 војника, под командом Ј. Вукотића, држала је фронт на Дрини од Вишеграда до Шћепан-Поља, са задатком да брани североисточни део Црне Горе и штити српску војску од продора непријатељевих снага из југоисточне Босне. У њеном саставу биле су: 1. санџачка дивизија (Бјелопољска и Дечанска бригада и Извиђачки одред), 2. санџачка дивизија (Ловћенска, Пљеваљска, Горњовасојевићка и Санџачка бригада), Дринска дивизија (Дурмиторска и Кучко-братоножићка бригада), Колашинска и Доњовасојевићка бригада. На фронту Санџачке војске дејствовале су: аустроугарска 62. пешадијска дивизија, Група генерал-мајора Л. Вучетића (Лукас Вуцхетицх). Група генерал-мајора Рафаела Вукадиновића и Група пуковника А. Зубера (Алеxандер Зхубер), укупне јачине 22,5 батаљона, 57 топова и 100 коњаника).

Дејства Санџачке војске између Лима и Западне Мораве. За време повлачења српске војске (в.) према Западној и Јужној Морави, Косову и Санџаку, њена ситуација све се више погоршавала после напада бугарске војске која јој је 26. октобра пресекла комуникације Моравско-вардарском долином и везе с Македонијом и Солуном. Фронт српске војске, због повлачења, непрестано се скраћивао, док се фронт Санџачке војске стално проширивао, од ушћа Лима до Вишеграда, а затим до чачка, пл. Јавора и Новог Пазара. Аустроугарска 62. дивизија (јачине 7612 војника, 100 коњаника и 39 топова) форсирала је 22. октобра Дрину код Вишеграда и наставила наступање према Узицу (Титово Узице), одбацујући српски Ужички одред и црногорску Доњовасојевићку бригаду ка Узицу и Златибору. Прва санџачка дивизија и новоформирани Косовски одред (укупно 7000 војника) одмах су упућени према Вишеграду да спрече продор аустроугарске војске ка Узицу и Санџаку. Они су у оштрим борбама од 24. октобра до 2. новембра на положајима Бујак (к. 1221), Вихра (триг. 1101)—Паштан брдо—Врановина (триг. 1235)—Варда—Суха гора (триг. 1128)—Добрун—Вардиште—Дринска—Бујак—Метаљка—Црни врх (к. 1108)—Бијела брда, осујетили заступање 62. пешадијске дивизије према Узицу и Санџаку и нанели јој губитке од 1100 погинулих, рањених и заробљених војника. Аустроугарске снаге све до 12. новембра нису биле у стању да наставе дејства (в. Вишеград). У међувремену је Санџачка војска проширила одбрамбени фронт до Чачка, Ибарске клисуре и Новог Пазара; тежиште дејстава пренела је на правац Ивањица—пл. Јавор—Сјеница, са задатком да се аутроугарским снагама спречи продор у Санџак. Она је после продора аустроугарске 3. армије (2. новембра) у долину Западне Мораве примила одбрану свих праваца из западне Србије и Босне према Санџаку (закључно с правцем Ивањица—пл. Јавор— Сјеница—Нови Пазар) којима су наступали: аустроугарски 19. корпус, Група подмаршала Б. Сорсића (Бела Сорсицх), Група генерал-мајора В. Рајнела (Wилхелм Реинхол), 62. пешадијска дивизија и одреди Вучетића и Вукадиновића (укупно око 50 000 војника, 8 ескадрона и 142 топа). Српска војска се до 11. новембра повукла на линију Призрен—Урошевац—Гњилане—Подујево—Ја-Јастребац—Копаоник—пл. Голија, док је Санџачка војска држала фронт на линији: с. Кушићи—пл. Јавор—Љубиш—Чајетина—Бијела брда—Рудо—горњи ток Дрине—Шћепан-Поље. Снаге 19. корпуса и Група подмаршала Сорсића предузеле су 6/7. новембра наступање на правцу: Ариље—Ивањица—пл. Јавор—Сјеница Нови Пазар, Група генерал-мајора Рајнела: Узице—Нова Варош, а 62. пд 12. новембра од Вишеграда ка Прибоју и Рудом. То је био веома опасан маневар према левом крилу и позадини 1. српске армије која се, тада, Ибарском клисуром, повлачила ка Новом Пазару и Косовској Митровици. Продором у Санџак аустроугарска 3. армија могла је обухватити српску војску са западне стране, пресећи јој одступницу са Косова и Метохије према Црној Гори, и дејством на њихове бокове и позадину, раздвојити српску и црногорску војску. Због тога је Ј. Вукотић од Ловћенске и Колашинске бригаде образовао Јаворски одред (око 4500 војника) који је 8. новембра посео положаје на правцу Ивањица—пл. Ја­вор—Сјеница, а 11. новембра је Братоножићки батаљон Кучкобратоножичке бригаде посео пл. Мучањ. Оштре и даноноћне борбе, с обострано великим губицима, вођене су до 17. новембра (в. Јавор), кад се Јаворски одред повукао преко Сјенице на положаје код Новог Пазара, где је са Доњовасојевићком бригадом затварао правац Сјеница—Нови Пазар—Косовска Митровица, а од 21. новембра у рејону Рожаја штитио правце: Рожај—Беране (Иванград) и Рожај—Пећ, који су били значајни за одступање српске војске преко Црне Горе. Остале снаге Санџачке војске браниле су правце који из долине Лима и од Дрине изводе ка Пљевљима, Бијелом Пољу, Беранама и Колашину.

Улога Санџачке војске за време одступања српске војске кроз Црну Гору. Српска Врховна команда издала је 25. новембра директиву командантима армија о општем повлачењу главних снага (1, 2. и 3. армије и Трупа одбране Београда) кроз Црну Гору, а помоћних кроз северну Албанију на Јадранско приморје. У то време Санџачка војска (16 000 војника) држала је фронт широк 160 км, на линији: Рожај-—Бродарево—Пријепоље —Прибој—доњи ток Лима—Метаљка—Челебићи, и добила задатак да и даље брани Црну Гору, и са српском 1. армијом обезбеди простор и време главним снагама српске војске да се повуку на Јадранско приморје. На њеном фронту Аустријанци су имали 19. корпус, 62. пд, Одред пуковника Зубера, Групу генерал-мајора Ф. Блехингера (Фердинанд Блецхингер), одреде Вучетића и Вукадиновића (укупно 50 000 војника са 194 топа и 2 коњичка ескадрона). Пљеваљска и Санџачка бригада, бранећи правце од чајнича, Рудог, Пријепоља и Прибоја ка Пљевљима, пружале су одлучан отпор надмоћнијим снагама на вододелници између Лима и Цеотине, и на левој страни Чеотине. За време тих борби главне снаге српске војске повлачиле су се од Ситнице преко Косова и Метохије ка Пећи, где су се 3. децембра свиле на главни правац повлачења: Пећ—Беране—Андријевица—Матешево—Подгорица (Титоград)—Скадар. Тада је Санџачка војска држала фронт на линији Рожај—Суви До—Бродарево—Камена гора—Чеотина—Челебићи. Заједно са српском 1. армијом она је имала задатак да обезбеди простор и време за повлачење главних снага српске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Колашина, Подгорице и Скадра имали прворазредни значај. Због тога је фелдмаршал Макензен наредио 5. децембра аустроугарској 3. армији да концентрично наступа у правцу Берана и да што пре заузме Андријевицу. Команда 3. армије наредила је 10. децембра да 62. пд и две дивизије 8. корпуса (53. и 59) наставе офанзиву од Пљеваља, Пријепоља, Сјенице и Пећи против Санџачке војске и 1. српске армије да би овладали Мојковцем, Беранама и Андријевицом. Прва санџачка дивизија, Пљеваљска и Санџачка бригада водиле су оштре борбе на положајима између Лима и Таре против 62. пд која је до 17. децембра с бригадом Сцхаиарз 53. пд овладала вододелницом између Таре и Чеотине, Бијелим Пољем, и продрла у кањон Таре и на Лепешницу (код Мојковца). Санџачка војска је добила задатак да по сваку цену спречи продор аустроугарских снага у рејоне Берана, Мојковца, Колашина и Забљака.

Прва српска армија сменила је 7. и 8. децембра Васојевићки одред и посела положаје на правцима од Сјенице и Новог Пазара према Беранама, док су заштитнице 2. и 3. српске армије заједно са Васојевићким и Чакорским одредом Санџачке војске браниле правце: Пећ—Ругово—Андријевица и Пећ—Беране. Прва армија је 10. децембра почела повлачење према Андријевици, па је Васојевићки одред преузео одбрану свих праваца који воде према Беранама. Јединице 1. армије биле су 12. децембра код Андријевице и Берана, док су се 2. и 3. армија и Трупе одбране Београда повла­чиле од Андријевице преко Матешева за Подгорицу. Због тога је Санџачка војска морала задржати аустроугарске снаге у кањону Таре, код Мојковца и Берана, да би се и 1. српска армија могла неометано повући од Андријевице ка Подгорици и Скадру. Црногорска Врховна команда наредила је команданту Санџачке војске да положаје на Тари брани најотсудније, до последњег човека. Аустроугарска 62. пд је предузела 17. децембра напад са 205. бригадом северно од Мојковца на положаје Колашинске бригаде и са 209. бригадом код Левер Таре и Премћана на заштитнице Пљеваљске и Санџачке бригаде. Црногорске бригаде су, водећи огорчене борбе нарочито у рејону Мојковца, задржале напад аустроугарских снага. Истовремено су и делови 53. и 59. пд појачали активност на беранском сектору, на положаје Васојевићког одреда који их је у оштрим борбама одбацио на полазне положаје. Пошто је код Андријевице и према Пећи и Дечанима оставила комбиновани одред (2486 војника са 7 митраљеза и 6 топова) и потчинила га Санџачкој војсци, 1. српска армија је 22. децембра из рејона Андријевице кренула за Подгорицу, где је стигла 25. децембра. Санџачка војска је с Комбинованим одредом српске војске обезбедила то њено повлачење. Главне снаге српске војске (које су одступале преко Црне Горе) налазиле су се 1. И 1916: /. армија између Подгорице, Скадарског језера и Хума; 9. пук Дринске дивизије ИИ с једном батеријом пољских и водом брдских топова код Спужа у резерви црногорске Врховне команде, а Комбиновани одред на положајима источно од Андријевице; 2. армија: између Љеша и Скадра; 3. армија и Трупе одбране Београда код Скадра. Помоћне снаге (које су одступиле преко Албаније): Трупе Нове области између Драча и Љеша; Тимочка војска између Елбасана и Драча и Резервне трупе између Тиране и Драча. Преко Црне Горе одступало је 89 930 војника, подофицира и официра, а преко северне Албаније 54039 (в. Повлачење српске војске). Црногорска војска бројала је 43 200 војника, подофицира и официра, са 155 то­пова и 107 митраљеза, и држала је фронт на линији: пл. Турјак—Мојковац—р. Тара—Грахово—Ловћен—Будва—Скадар.

Завршне борбе Санџачке војске. — Општи напад аустроугарске војске на Црну Гору почео је 5- И 1916. у време када се српска војска налазила на Албанском приморју од Скадра до Драча (њена евакуација на Крф почела је 18. јануара). Држећи фронт ширине 140 км, Санџачка војска се налазила у овом распореду: берански сектор: чакорски и Васојевићки одред (Горњовасо-јевићка и Доњовасојевићка бригада) јачине 3300 војника, 7 митраљеза и 14 топова; мојковачки сектор: 1 санџачка дивизија (Колашинска, Бјелопољска и Ускочкодробњачка бригада и Извиђачки одред) јачине 6500 војника, 8 митраљеза и 25 топова и тарски сектор: Пљеваљска и Санџачка бригада, јачине 4000 војника, 8 топова и у митраљеза. Главне непријатељеве снаге биле су ангажоване на беранском, а помоћне на мојковачком сектору Таре. Снаге аустроугарског 8. корпуса (59. пд, 17. брдска бригада 53. пд и 9. самостална брдска бригада) предузеле су енергичан напад на беранском сектору. Врло тешке борбе вођене су нарочито 10. јануара, кад је 59. дивизија, после жестоких уличних борби, сломила отпор Васојевићког одреда и освојила Беране (в. Иванград). У боју код Мојковца 6. и 7. јануара 1. санџачка дивизија је, по цену великих губитака, прелазећи из одбране у напад, сломила офанзивну снагу 205. бригаде 62. пд и бригаде Сцхзварз 53. пд и одбранила своје положаје (в. Мојковац). Пљеваљска и Санџачка бригада спречиле су, за то време, главнину 62. дивизије да форсира Тару. Аустроугарске јединице су у овом боју имале 112 погинулих и 350 рањених, црногорске јединице 164 погинула и 281 рањен. Санџачка војска је све до 18. јануара држала одбрамбени фронт на левој обали Лима (између Берана и Андријевице), код Мојковца и на левој обали Таре. Од 22. X 1915. до 18. И 1916. она је на операцијској просторији између горњег тока Дрине, З. Мораве, Ибра, Пећи, пл. Богићевице, пл. Бјеласице, пл. Сињајевине и Дурмитора, бранила Црну Гору од аустроугарских завојевача, олакшавала у октобру и новембру операције српске војске у Србији и, заједно са 1. српском армијом омогућила у децембру 1915. одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе на Албанско приморје, а затим је до 21. И 1916. бранећи и даље Црну Гору вршила с осталим снагама црногорске војске улогу заштитнице српске војске, која се у то време налазила у Албанији.

Материјали преузети
из „Војне Енциклопедије“
 – Друго издање,
Београд 1970