ВОЈВОДИ СТЕПИ СТЕПАНОВИЋУ – Милић В.НЕНАДОВИЋ

О Степане, Цер ти гнездо вије,

а Ветерник отвара капије.

Четрнаесте, када јесен стиже,

са Дрине се црни облак диже,

С дана на дан, иде Церу ближе.

Из облака швапске сеју муње,

да Србију на препад забуне,

да попале, народ да поробе,

да Србија не постоји више,

зашто српско име да се пише.

Церу, Гучеву и Мачковом Камену,

остависте болну успомену.

Остависте трајне споменике,

да сећају младе нараштаје,

како треба бранит Отаџбину.

О Степане, кад те мајка роди,

и посвети роду и слободи,

земљи својој верно да послужиш,

а Швабама данак да одужиш.

Да запамте гуње и опанке,

кад цар-Фрањи стигну на заранке,

и покажу слику од ужаса

осим бегства, другог нема спаса,

О Степане, знаменити сине,

земљи си се својој одужио,

Ветерник си у пепо створио,

а Бугаре на колена свио,

Мекензена у ропство бацио,

Поћорека у црно завио,

све јурише његове одбио.

Царску милост са њега скинуо,

златног орла с груди откачио.

Царевима заслужно пружио,

сву тројицу с престола срушио,

нек толкују и нека се мију,

да не мисле више на Србију.

О Степане, старинско ти име,

цела земља поноси се њиме.

Твоје име пише историју,

а слова се златним слојем поју.

Са твог гроба мермер спомен сија,

ловоров га венац около обвија,

Слава мајци, која те родила,

и нацији која те подигла,

и прироиа што те обдарила,

спасти земљу у црним данима.

Херојима што су тада пали,

за спас нашу животе су дали,

вечита им и слава и хвала,

Отаџбини, која их је дала.

Цер, Ветерник вечито остаће,

и Степино име спомињаће,

а слобода над нама сијаће,

јарко сунце топлије грејаће.

Стари ратник –носилац Албанске споменице

,