ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

Пише: Саша Раковић

Радио се у Крагујевцу 24.01.1847. године.Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артеријерској школи у Београду. После многих распореда и унапређења у служби 1903.године постављен је за начелника Главног генералаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке званичника увек је решавање тактичких задатака. Српска војска је осавремењена новим наоружањем, на кључним местима је постављен таленат званичника и није дозвољено да се политика умеша у редеве војника. Једно са Живојин Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је почетак Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана данас тај је умро. Бавио се теоријским ратовањем.Презими Путник његова породица добија се у времену када су се преци, тачније деда Арсеније, доселио са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зову, одговор је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.Радомир је у школи кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву уметне као први, да се његово слуша. Твоја особина је задржана кроз цео живот.Од оца, просветног радника, чуо је да не треба учити само за школу, већ и за живот. Многи наставници задали су слободу, јер је често постављан потпитања након њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашероко и надахуће објављују оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омеђен код њих. Највероватније због тог наставника немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и ветом ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, главном кад би га замолила мајка или отац.Ток своје богате војничке каријере био је два пута начелника Главног генералаба, пет пута Министарства војних и начелника Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за уметничко службено лице, али је касније променио интересовање у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Том другом српско-турском рату је одиграо важну улогу прилико ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата, вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учила у бици код Сливнице.Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обавезавао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за почетак Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војне. У Битојској бици је одузео кључну улогу и правилним распоређивањем снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата командовао је продор ка Јадранском мору, који се завршио опшадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је онда први пут велика сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарским за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарске војске у Брегалничкој бици, где није искористи сав потенцијал победио да крајичи Бугаре.У првом светском рату био је почетник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када је он том месту наследио генерал Петар Бојовић.

Путник је командовао српским војским за време све четири непријављене офанзиве у Србији. Том битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пора. Промовисао се српском офанзивом у правцу Срема, али је на путу владе организовао офанзив на непријатеској територији. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукио је војску и спремао се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорови и одори. Препорођена српска војска је поверена у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, а онда је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива у Србији, Путник је већ биотешко оболео и није имао много удаља у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома непокретне по Србији, успео је да организује полагање српских војних преко албанских и црногорских планина, на албанском приморју.Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и премијум. Његови посмртни остаци су у Краљевини СХС, донети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након Његове Смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почетка. Уврштен је у ред највећих војсковина Првог светског рата и српске ратне историје.Путник је планина у Канади, део Стеновитих планина у оквиру венца Канадски. Име је добио 1918. године у српском војводству Радомир Путник.Име је добило по завршетку Првог светског рата. Скоро 100 година касније, октобар 2012. године, Равногорски покрет из Калгарије, највишег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планирања поставили су спомен-плочу са натписом на енглеском језику следећег Садржаја„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војне, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова зртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у цивилизацији људских права и слобода човечанства. “Преузето са странице „Војвода“.ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИКРођен је у Крагујевцу 24.01.1847.Отац Димитрије је био учитељ. Војно звање стекао је у Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и унапређења у служби 1903. постављен је за шефа кабинета. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Модернизовао је српску војску новим оружјем, на кључна места поставио је талентоване официре и није дозволио да се политика меша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. био је начелник Врховне команде. После битке код Куманова постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Био је у теорији ратовања.Презиме Путник добила је његова породица у време када су се преци, тачније деда Арсеније, са Косова преселили у Белу цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, питали за име, одговорио је да је путник у непознатом правцу. Тако је Арсеније добио име Путник.Радомир је кренуо у школу са шест година, па чак и ако су и тада деца кренула са седам година. Био је добар студент, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, кога треба слушати. Ту особину је задржао током свог живота.Од оца, васпитача, чуо је да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многе наставнике задао је главобољу, јер је често постављао знаке након њихових предавања. У то време наставници нису волели да објашњавају оно што предају, али су се строго држали предмета, тако да Радомир није био баш омиљен код њих. Највероватније због тога му је учитељ немачког дао тројку, а касније је течно говорио немачки језик кроз своју војну каријеру и врло ретко се служио речником чак и када је читао немачку књижевност. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га мајка или отац то питали.Током богате војне каријере био је начелник начелника Генералштаба, пет пута министар војске и начелник Генералштаба Војске Краљевине Србије у Балканском и Првом светском рату.Као кротитељ Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у смеру генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876-1878. као командант бригаде Рудник. Током другог српско-турског рата играо је важну улогу током ослобађања Ниша. Током српско-бугарског рата вршио је дужност начелника штаба Дунавске дивизије, који је учествовао у Сливничкој бици.Од 1886. до 1889. био је шеф обавештајног, а затим оперативног одељења Главног штаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника шефа кабинета Пензионисан 1896. После мајског скривања, поново је активиран и постављен за шефа кабинета. На овом положају је остао до 1912.У балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После битке код Куманова унапређен је у чин првог војводе (маршала) српске војске. Одиграо је кључну улогу у Битољу и правилним распоредом снага задао је Турцима велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата заповедио је продор према Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војној победи, Скадар је отишао под новоосновану албанску државу након притиска великих сила. У сукобу са Бугарском током Другог балканског рата победио је бугарску војску у бици код Брегалнице, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. године, када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском током све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ прокомадирајућег команданта Друге армије Степе Степановића, Аустроугари су донели велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на влади организовао офанзиву на непријатељску територију. После почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и припремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт током битке на Колубари била је пресудна, јер је српска војска имала времена да се опорави и одмори. Препорођену српску војску одвео је у офанзиву која је код Сувобора нанела одлучујући ударац Аустро-Угарској, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је започела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко болестан и није много учествовао у оперативним одлукама. Међутим, у околностима које су биле веома неповољне за Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанске и црногорске планине, до албанске обале.Озбиљно болестан, Травелер је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. године премештен је на Крф, где је лечен до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да би наставио лечење, где је и умро. Његови посмртни остаци пребачени су у Краљевину СХС до 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Био је уврштен у ред највећих заповедника Првог светског рата и српске ратне историје.Путник је планина у Канади, део Стеновитих планина у ланцу Кананаскис. Име је добила 1918. по српском војводи Радомиру Путнику.Име је добила по завршетку Првог светског рата. Скоро 100 година касније, октобра 2012. године, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планине поставили су спомен плочу са натписом на енглеском језику:′ ′ Планина Путник именована је у вечно сећање на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вођу, војводу Радомира Путника (1847-1917). Србија је током Првог светског рата (1914-1918) изгубила четвртину становништва, и војних припадника и цивила. Ова жртва била је део канадских и савезничких битака у Европи против три цара да би заштитила људска права и слободу човечанства “

Преузето са https://www.facebook.com/groups/2734226473337859/permalink/3731679973592499/?app=fbl