ПРЕМИНУО ЉУБОМИР МАРКОВИЋ – ЧЕЛНИ ЧОВЕК САВЕЗА

С А О П Ш Т Е Њ Е
из РО Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.

ЉУБОМИР МАРКОВИЋ, пуковник у пензији, председник Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године, са искуством и знањем изграђеног војног старешине и мотивом искреног патриоте, уложио је себе у организацију старих ратника и потомака кроз њено очување, јачање, подмлађивање и афирмацију.

Родио се 30.октобра 1937. у селу Љештанско код Рогачице у Општини Бајина Башта. Основну школу завршио је у свом родном селу и Рогачици. Нижу гимназију у Бајиној Башти, Вишу гимназију и велику матуру у Ужицу, а Војну академију у Београду. Прву официрску дужност, као командир вода и командир чете, обављао је у Требињу.

Завршио је Шифрерско-декриптерску школу у Новом Саду. Више година био је официр у гардијским јединицама, све до 1968.године. Ванредно је студирао права на Универзитету у Новом Саду и Београду. Завршио је и Вишу војну академију у Београду. На дужностима команданта батаљона, начелника класа, предавача тактике и стратегије, заменика начелника Школе и курсева пешадије у Центру војних школа у Сарајеву, провео је десет година, дајући значајан допринос војној теорији и пракси. Био је предавач на Факултету политичких наука у Сарајеву – одсек народне одбране. Као командант бригаде у Брчком, истакао се у руковођењу и командовању тактичким јединицама, због чега је постављен за старешину, одговорног за борбену обуку и васпитање у Команди Седме армије у Сарајеву. Као командант бригаде у Брчком, истакао се у руковођењу и командовању тактичким јединицама, због чега је постављен за старешину одговорног за борбену обуку и васпитање у Команди Седме армије у Сарајеву. Као начелник Оперативно-наставног одсека моторизоване дивизије у Осијеку, дао је значајан допринос борбеној готовости команди и јединица. У чин пуковника унапређен је 1983.године.

Завршио је Школу националне одбране – Ратну школу као први у рангу своје класе, 1984.године и постављен за команданта дивизије у североисточној Босни. После успешно обављене дужности команданта Оперативне зоне у Ужицу, постављен је на генералски положај начелника корпуса у Марибору. Потом, на дужности помоћника команданта Територијалне одбране Републике Србије и помоћника команданта Прве армије, дао је значајан допринос остваривању концепције народне одбране. Своју успешну војничку каријеру завршио је на дужности команданта Територијалне одбране Републике Србије, на којој је са штабовима ТО покрајина и оперативних зона, успешно спровео трансформацију бројне ТО Републике Србије у Војску Југославије.

Ожењен је са супругом Јагодом и има ћерку Марину.

После пензионисања 1994.године, ангажовао се у Савезу удружења ратника ослободилачких ратова Србије 1912-1920. и потомака, где је изабран за генералног секретара.

Са великим искуством војника и потомка и мотивом поштовања и познавања славне српске историје балканских и Првог светског рата, заложио се за организацију, јачање, подмлађивање и активирање те борачке организације старих ратника и потомака.

Уз иновирање Статута, квалитетно побољшање Програма рада Савеза, сарадњу и помоћ државних органа, војске и осталих структура друштва, као генерални секретар Савеза, највише је допринео да се оснују бројне подружнице Савеза у месним заједницама, општински одбори и организације у општинама, ојачају окружни градски и покрајински одбори и квалитетно побољшају органи Савеза, а посебно Републички одбор.

Мотивисањем и мобилисањем бројног чланства потомака славних предака, учесника Балканских и Првог светског рата, најзаслужнији је за јачање утицаја те борачке и патритске организације. Залагао се за сарадњу са осталим борачким и друштвеним организацијама и удружењима у земљи и иностранству, а нарочито у земљама савезницама Србије у Првом светском рату. Учествовао је на међународним конференцијама ратних ветерана света у Атини, Паризу и Никозији.

Учесник је и организатор више научних скупова, округлих столова, трибина, рецезент и аутор бројних публикација, почасни члан више организација и институција у земљи и иностранству.

Године 2004. изабран је за председника Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. године, после смрти последњег старог ратника Александра Марковића из села Марићи код Медвеђе.

На дужности Председника Савеза, пуковник Љубомир Марковић је организацији, раду и деловању Савеза, поклонимо највећу пажњу у ком циљу је:

  • Основао 31 удружење потомака ратника Србије, учесника Балканских ратова и Првог светског рата и то: 24 окружна, 6 градских и Удружења потомака ратника Србије у Француској „Краљ Петар – Први“.
  • Основана су оба покрајинска одбора Савеза у АПВ и КиМ.
  • Основана су сва четири Регионална одбора Савеза и то: у Централној, Источној, Западној и Јужној Србији.
  • Основао је Удружење Савеза у Београду.
  • Паралелно са оснивањем организација, удружења, одбора и органа Савеза, основане су бројне подружнице Савеза у месним заједницама, чиме су светле традиције наше славне прошлости ушле у народ, да би биле што корисније и значајније.
  • Основано је 10 секција Савеза, да инспиришу, мотивишу и мобилишу чланство Савеза, за доследно и достојно чување и развијање традиције, за још веће јачање љубави према Отаџбини и за још већи допринос одбрани Отаџбине у савременим условима, јер је Отаџбина највећа вредност и зато што је Отаџбина изнад свега!

Није се штедео да, Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године, опстане и своју улогу оствари. У томе је успевао са искуством и знањем изграђеног војног старешине и мотивом великог искреног патриоте и родољуба, образованог, пожртвованог, иницијативног, поносног, речитог, са огромног енергијом, ентузијазмом и самопрегалаштвом.

Широм је отворио врата Савеза, живим, хероима балканских и Првог светског рата, равноправно поред СУБНОР-а, учинивши њихова имена вечним и ишчупао их из канџи заборава.

Његову мисију, опет на задатку, на путу до Новог гробља, да се поклони и ода дужну пошту војводи Радомиру Путнику и обележи 104-ту годину од Његове смрти у Ници у Француској, 17.маја 1917.године, срце га је издало на аутобуској станици испред његове зграде.

Наш Председник нас је напустио и преселио се у ЛЕГЕНДУ И НЕЗАБОРАБ.

Ако смо ми само нити, које вежу наше јуначке претке са још нерођеним потомцима онда је наш председник Љубомир Марковић, пуковник, био једна од наших НАЈЈАЧИХ КАРИКА У ЛАНЦУ СРПСКЕ ВЕКОВНЕ БОРБЕ ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, како рече један наш уважени и поштовани професор.

Тешко ће нам бити, наш драги и поштовани Господине Председниче без Вас, били сте наш учитељ и узор, наша водиља и светионик на путу за незаборав и сећање на српско јунаштво. Један од последњих који су нас жаром виспрених говора враћали у време кад се гинуло и кад се живот несебично поклањао за слободу.

Неизмеран је наш бол и туга, губитак за нас и наш Савез је огроман, али поштујући све што се урадили за наше славне претке, за свог деду Љубомира, каплара Дринске дивизије, чије кости почивају у спомен костурници на Зејтинлику у Солуну и чије име сте са поносом носили, заклињемо Вам се, како сте се ви заклињали нашим славним прецима на свим нашим активности, на свим српским војничким гробљима у земљи и иностранству на која сте нас водили, да ћемо се старати и трудити, да наставимо у том Вашем и нашем правцу, са Вашим ликом и делом увек испред нас, чувајући наш Савез удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године, ко зеницу ока свог!!!

Вечнаја Вам памјат и покој Вам души наш драги Председниче!!!

Широке Вам стазе небеске!!!

ПРЕДСЕДНИШТВО
Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.
Милена Харамбашић, г.секретар Савеза

ИН-МЕМОРИАМ-Љубомир-Марковић