Исказ саучешћа због смрти Љубомира Љубе Марковића

Пише Александар Марковић

Поштовани,

Можда неприметно је прошла вест о смрти, пре свега, Часног човека, нашега Председника Љубомира Љубе Марковића. Можда, неприметно, у јавности, али, за нас, који смо га познавали, изазвало је, ако дозволите, „помешана“ осећања…Туга због одласка таквога Човека, али и Понос и Част, што смо га познавали…јер управо и Част И Понос, као непролазне и вечите вредности, су они који чине Људе, који су те вредности красиле, ако се тако може рећи, СВЕТИОНИЦИ И УЗОРИ, на које се можемо И ЈЕДИНО МОРАМО, угледати у свим „смутним“ временима…

Осећам врло ЛИЧНУ ПОТРЕБУ да Вам ово пишем, а, надам, се да ћу имати прилику и да Вас, лично обиђем. Господина Марковића, мога презимењака, сам упознао пре, ево тачно, 20 година. Тада врло млад, студент права, сам се желео ангажовати у некој од организација, која су патритоског карактера, али, и искрено, речено, и као млад, да се афирмишем у кругу људи са којима делим исте вредности…ако тако могу рећи, из милоште, Чика Љуба, ме је као младог повео са собом у Сремске Карловце /тада сам их и први пут видео/, на седницу једног од одбора…и управо, та стаменост, та нека унутрашња чврстина, тај систем вредности, та увереност и посвећеност, оставила је на мене утисак, са каквим га и данас памтим…

Нарочито, бих се и присетио једног тренутка…Тада је Фондација Краљевског дома „Карађорђевић“ расписала Конкурс за стипендије за најбоље студента свих Факултета…и Чика Љуба, ми је написао врло, врло лепу Препоруку…и ЧАК, пошто није било ко да то откуца, отишао је у суседну канцеларију, и замолио секретарицу да то откуца…Желим да верујем да је ова Препорука умногоме утицала, да тада будем проглашен за најбољег студента права у Републици Србији, што је и било испраћено у гласилу овог Удружења…Мени је ова стипендија пуно помогла у животу, отишао сам у Америку, видео њихов начин живога и рада, што ме је и определило, једним делом, да се више од 20 година бавим радним односима, запошљавањем и социјалним питањима…између осталог, пре три година, 2018. године, жеља ми је и била да окупим све стипендисте…јер као што је и рекао Њ.К.В Престолонаследник Александар: „идите, путујте…АЛИ, НИКАДА, НЕ ЗАБОРАВИТЕ, ОДАКЛЕ СТЕ…“…

Осетио сам потребу да све ово истакнем, да живот и дело, пок. чика Љубе, јесте један легат, који нас обавезује да наставимо путем, у сваком смислу, који је он верно следио, а, пре свега, мислим, да наше најмлађе бодримо, и усмеравамо ка правим /животним/ вредностима…

Опростите на, можда, „неуобичајености“ овог писма, али, искрено, што мислех и осећах, заиста то и написах…

Искрено,

Александар Марковић