Деда Никола је био мој духовни отац

Пише Милован Петровић, о деди Николи и његовом учешћу у Великом рату. Целу причу о свом деди и прецима Милован је преточио у књигу коју је замислио као „Приручник за одрастање“ и назвао: „Жишка леда“. Књига коју је наменио „Потомцима да својим изданцима осветле наше корене“, а како сам наводи „Посвећено мом деди Николи, шумадијском сељаку, ратнику, чији је живот био моја прва сликовница“

Мој деда Никола је био мој духовни отац. Обично ту позицију заузме прави, биолошки отац, али код мене је било супротно. Тата Данило је све време мога одрастања био гост у кући.

Када је дошао Први балкански рат 1912, па следеће године и Други, Никола је био стасао момак, али га регрутација није закачила, јер се тада пунолетство стицало у 21. години. Ни прве године Великог рата Никола се није прикључио својим Шумадинцима, али с пролећа 1915. дошао је ред и на њега. И како то обично бива, пегавац је помогао да му се у морањима потисне прави рат. Његов рат је водио сам и само младо и снажно сељачко тело надвладало је болест и спремило га за јесења искушења.

Никола је био у Другој армији, у Шумадијској дивизији. Не знам којем је пуку припадао. На крају године 1915. Шумадијска дивизија је преполовљена. Нешто су урадили непријатељи, а нешто тифус, као да и сами непријатељи нису били довољни. Када је те 1915. године, Никола, рањен и заробљен, депортован је са осталом војском из Србије за Мађарску. Поред пута којим су пролазили, стајала је нека жена и погледом тражила неког свог да му да мирисну погачу. Деда Никола је изашао из колоне и понудио последњи сребрни динар, који је имао за последњи плод српске земље. Тада га је опазио немачки коњаник и покушао да га набоде на копље. Деда Никола се спасао прескачући јендек, увек у тренутку, када би га на равном делу коњ сустигао. Није коњаник хтео да га убије. Хтео је да га понизи, да га примора да онако гегав и рањен коњу измиче, на подсмех осталих коњаника. Коњи се нису смејали. Заробљене су данима спроводили до једине железничке пруге, а потом су их марвеним вагонима депортовали за Мађарску.

Када је, са осталим Шумадинцима, деда Никола стигао у Мађарску, негде на њен северозапад, сви су, као стока, спраћени на једну ограђену ливаду, која им је следећих месеци постала дом.

Насеље Болдогасоњ се налазило на источној обали Нежидерског језера на територији Угарске, а сада је у Републици Аустрији. Логор је формиран у септембру 1914, а распуштен последњих дана октобра 1918, када и злогласни логори у суседству – Нежидер и Нађмеђер.

Само једна реч је ишла од уста до уста, од уха до уха. Само једна реч за толика страдања. Сваки борац је добио мало те ливаде, мало своје личне ограничене слободе. Промрзли борци су цупкали у месту, и за пола сата цела ливада је постала каљуга. Ноге су упадале до цеваница у блато и више никакав покрет није имао смисла.

Тако је прошао први дан, али не и ноћ. Пред зору, људи су почели да падају у блато. Неко вољно, неко изнемогао. Многе је опио блажени осећај смрзавања. И Никола је легао у блато. Нога га је болела, лист је крварио, али се борио и није се утопио у блаженство сна. Потурио је леву руку испод груди. Ослонио се на кук и на леви лакат. Блато му је допирало до близу рамена. Прво хладно и непријатно, а затим, већ, лепо и угодно, опоменуло га је на познате приче. Полу смрзнут, устао је као опарен, свестан близине и уплашен невољне реакције, окренуо се на другу страну и опет легао у блато. И тако до зоре. Гледао је шта други раде, или су они гледали њега. Мртве нико није гледао. Одећа је свима била мокра и блатњава, јутарње зубато сунце није могло да помогне. Није то наше сунце, и ово је било на њиховој страни.

У току следећег дана почели су да граде бараке и оживео је, онај који је преживео ту прву ноћ. До краја рата око 6.000 наших људи, у том логору, видело је свој последњи дан. Умирали су млади људи, јер је терен био подводан, храна слаба и нездрава. Поступак охолих је био лош, а здравствена помоћ недовољна и слаба. Умирања од запаљења плућа и дизентерије била су свакодневна, а касније, поготову у Нађмеђеру, најчешћа од плућне туберкулозе.

Како се рат одужио и непријатељ је имао проблема, и са живима и са мртвима. Сви су постали терет. Оне јаче почели су да депортују даље. Неке на фронт да копају ровове, разносе муницију, граде путеве и у планинама превлаче топове преко алпских масива. Оне мало срећније послали су на пољске радове у чешку Младу Болеславу или у пруску Померанију. Померанију данас деле Немачка (западни део) и Пољска, то је област између река Одре и Висле и излази на Балтичко море. У прошлости су је углавном насељавали Словени, мислим да је то становништво у Немачкој асимиловано, али и да даље знају своје корене. У Пољској и данас постоји народ западно словенског порекла Кашуби, који се скоро изгубио у великом пољском окружењу, тако да није чудо што им се асимилације десила у још већем германском окружењу.

Николи је запало да иде у логор Сулден, у аустријску покрајину Тирол. Тада су зиме под Букуљом биле жешће него данас, али је Никола, праву зиму, осетио тек у Алпима. Одатле је депортован у Краков у део Галиције, који припада Пољској. „Краков је голема варош“, са нескривеним одушевљењем ми је говорио деда Никола, кадгод би се присећао тог града основаног средином XIII века.

Рат се најзад завршио и Никола се вратио из заробљеништва. Његов повратак је био прича за себе. Депортовали су их до Скопља и одатле је требало пешице назад у Шумадију. Млади људи жељни кућа су потрчали, несвесни раздаљине, која их је делила од одредишта. И тако, срећно стигоше у Шумадију. Истицала је 1920.