Обележена годишњица смрти Вукотићу и Кајафи

Пре 95 година је овде на Новом гробљу у Београду сахрањен велики јунак, велики Србин, Сердар Јанко Вукотић. Био је оличење чојства и јунаштва частан официр који је осветлао образ Српске Спарте, јуначке Црне Горе. После бекства краља Николе Петровића издан проводи време Великог рата у аустријском заробљеништву.

Савез потомака ратника Србије од 1912.-1920. одао му је пошту и положио цвеће на гроб, где је сахрањена његова жена Милица и кћер Василија, која је Мојковачку битку провела уз њега на Божић 1916. године.

Да не беше Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану!

Пригодну реч је изговорио председник ГО Савеза Београда Иван Стратимировић, а Васо Глигоревић је говорио о Василији, кћери Сердар Јанка Вукотића.

Присутни су били и представници Удружења добровољаца, СУБНОР-а и Удружења Мојковчана.

На гробу Миливоја Анђелковића Кајафе положено је цвеће а председник ОО Савеза Звездаре, Васо Глигоревић одржао пригодан говор.

Обележавању годишњице смрти наших великана присуствовали су и Удружење ратних добровољаца 1912-1918. СУБНОР,
Удружење Мојковчана и Удружење „Кајмакчалан“.

СЕРДАР ЈАНКО ВУКОТИЋ
СРБИН САМ ЈЕР САМ ЦРНОГОРАЦ.
НЕ ВЕЛИМ ДА ДРУГЂЕ И ДРУКЧИЈИХ СРБА НЕМА –
ЗЛО НАС ЈЕ РАСУЛО НА СВЕ СТРАНЕ.
АЛИ ЈА САМ ТАКАВ.
НИЈЕСАМ ЦРНОГОРАЦ ШТО САМ СРБИН.
НЕГО СРБИН ШТО САМ ЦРНОГОРАЦ.
МИ ЦРНОГОРЦИ, МИ СМО СО СРПСТВА.
НИЈЕ ОВЂЕ СРПСТВУ СВА СНАГА, АЛИ ЈЕСТЕ ДУША.
МОЖЕШ МЕ УБИТИ, САСЈЕЋИ, СМРВИТИ И
У ПРАХ СТУЦАТИ, АЛИ ШТО ЈЕ СРПСКО ТО ОСТАЈЕ,
ДОК И ТРУНКЕ ИМА.

И МИСАО МОЈА СРПСКА ТРАЈЕ ДОК ИЈЕДАН ДАМАР КУЦА.
ИМА ДРУКЧИЈИХ СРБА, МИ СМО ОНИ ОД КОСОВА,
ШТО СВЕЋАЈУ И ПЈЕВАЈУ НЕСРЕЋЕ СРПСКЕ.
ЗАТРИ КОСОВО У ПАМЕТИ, У ДУШИ СРПСКОЈ – ПА НИ НАС НЕМА.
СРБА НЕМА.

Кључна фигура Мојковачке битке, која је мала у историји ратова, али у историји братске слоге и љубави, чојства и јунаштва, части и образа, спада у највеће коју је водило људско семе, а највећа и најславнија коју је водила Црна Гора, био је СЕРДАР ЈАНКО ВУКОТИЋ (Чево, 18.фебруара 1866. – Београд, 4.фебруара 1927.)

На почетку Првог светског рата био је начелник црногорске Врховне команде, потом командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске, генерал-ађутант краља Николе и краља Александра Карађорђевића.

Био је на челу великих јунака и официра. Говорило се „где је Јанко, ту је победа“. На његову заповест се кретало и у ватру и у воду.

Каријеру је завршио као армијски генерал југословенске војске (1926.)