ПУТЕВИМА ПРЕДАКА ПО КОРЗИЦИ ОД БАСТИЈЕ ДО АЈАЧИЈА

Пише проф хаџи Сретан Цветојевић "Цвеле",потпредседник САВЕЗА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920.

Честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи.
Ево након 7-дневног путешествија и више од 3.000 километара проведених у аутобусу и на фериботима, 45. ПОТОМАКА из Пожаревца, Београда, Ниша, Крушевца и Љубовије вратило се са далеке Корзике својим кућама и породицама у милу нам отаџбину Србију.

Вратили смо се уморни и поприлично исцрпљени јер путовање је било дуго, напорно и изузетно захтевно. Само у одласку из Пожаревца преко Хрватске, Словеније и Италије до луке Ливорно па потом пловидба фериботом Тиренским морем од Ливорна до Бастије на северу Корзике трајала је 30.часова.
Као што сам већ писао са Корзике, неко из Србије, а пре свих вредно руководство наше градске организације Савеза удружења потомака ратника од 1912.до 1920.из Пожаревца на челу са доајеном САВЕЗА госп. Слабољубом Стојдиновићем „Регијем“ и председницом госпођом Ранком Петрушевски се након 106.година сетило или боље рећи одлучило и организовало да крене на тај далеки пут на острво КОРЗИКУ. При том да на северу истог посети град БАСТИЈУ, у јужном депертману централниг дела Корзике село БОКОЊАНО и на обали Средоземног мора АЖАКСИО тј. АЈАЧИЈО (између осталог и родно место великог војсковође цара НАПОЛЕОНА Првог БОНАПАРТЕ) места у која су још поред УЧАНА и КИАЈВАРИЈА крајем децембра 1915.и јануара 1916.године из албанских лука у Медовском заливу са Јадрана преко Месинског мореуза евакуисана наша деца, ратна сирочад и један број рањеника, оболелих цивила, жена, старих и изнемоглих, укупно око 5.000. избеглица у Француску.
Дошли смо да посетимо места њиховог опоравка, боравка, школовања а за неке на жалост и умирања.
Ни мора, ни брда, ни планине, а ни дуг пут нису границе и препреке да ПОТОМЦИ из Србије не допутују у места где су њихови славни ПРЕЦИ „исписивали“ историју мученичког и славног СРПСКОГ народа.
Наравно упознали смо се и остварили контакте и са потомцима оних корзиканаца који су их широкогрудо примили и омогућили им да се опораве од преживљених патњи током албанске голготе али и нормалан суживот у њиховој средини хиљадама километара удаљеним од отаџбине им Србије. Наравно направили смо и „прве кораке“ у циљу проширења будуће сарадње са прелепим местом БОКОЊАНО, баш оним у којем је боравио највећи број наше основношколске деце и где је и гроб са земним остацима сјајног доктора чешког порекла из Загреба који се изјашњавао као Србин ГУСТАВА ХАКЛА (преминуо 3.маја 1918.у 35.год.живота) који их је са пуно љубави лечио баш као и локално становништво.

А како је то изгледало, ево и мало ближег описа:

Ујутру рано 4.октобра смо из сунцем обасјане Бастије и из хотела у коме смо смештени а који се а како би се другачије и звао него „Бастија“, кренули на супротну југоисточну страну острва према местима БОКОЊАНО и АЈАЧИЈО (између осталог познатије и као родно место великог војсковође корзиканца ЛУЈА БОНАПАРТЕ) у којима су поред БАСТИЈЕ, УЧАНА и малог села КИАЈВАРИЈУ била смештена наша деца и углавном жене избеглице из Србије.
И док је наш аутобус пролазио преко чувеног трга САН ПАОЛИ у Бастији, покушавао сам да замислим како је на њему било пре 106.година, тачније 20.јануара 1916.г. када су наши ПРЕЦИ – деца ратна сирочад и избеглице након испловљавања из лука на албанској обали у Медовском заливу и целоноћне пловидбе са два санитетска брода упловили у луку Бастија овде на далекој Корзици.
Тада на истом овом тргу грађани Бастије али и суседних села закупили су све кафане и посластичарнице и пуна четири дана прослављали долазак Срба, ратних савезника, јунака, пријатеља и победника са Цера и Колубаре. А у објекту смештаја наше деце, старој згради Лицеја сви столови у трпезаријама и собама били су прекривени слаткишима и јужним воћем које су доносили мештани, упознавајући се са придошлицама и позивали их као госте у своје домове. Након пуна четири дана славље је завршено заједничким колом Срба и Корзиканаца уз звуке „Марсељезе“, величанственим ватрометом на обали и мору и говорима локалних званичника у којима су величали јунаштво Срба као својих пријатеља и ратних савезника.
А док смо пролазили поред Бастијске луке у коју смо претходне вечери упловили, дочекало нас је мирно море и у луци усидрен велики ферибот-крузер са којим смо допловили из Италије и луке Ливорно.А пре једног века, тачније 20. јануара 1916.г.наше ПРЕТКЕ дочекало је топло, сунчано јутро и кроз плавичасту измаглицу у даљини планински врхови Корзике и испод њих град и лука Бастија. Велико и неочекивано изненађење за њих тада предстсвљао је нестваран призор пристаништа луке испуњеног хиљадама људи начичканих на доковима, чамцима, околном стењу и свим слободним просторима на којима се могло стајати, који су прво видели након упловљавања санитетског брода „KONING AKBERT“ са којим су упловили. Лепршале су се француске и српске заставе и из хиљада грла проламали повици „Живела Србија“, „Живели српски јунаци“, „Добро дошли храбри савезници“…! И док покушавам и визуелно да себи створим ту „слику“ коју је тако лепо и верно у свом дневнику описао средњошколац Веља Јовановић, настављамо даље своје путовање. А одлична магистрала води нас тик поред обале мора и стадиона ФК „Бастија“ на којем је 70-тих година прошлог века својим фудбалским умећем „жарио и палио“ званично најбољи југословенски фудбалер свих времена Драган Џајић, овде иначе жива легенда познатији као „Џаџик“.
Путовање два пута по четири часа вожње у оба правца и кретање са нивоа мора из Бастије, прелазак преко планинских висова високих и преко 2.000 метара, са успонима из серпентине у серпентину и спуштање у Ајачио поново на ниво мора, па повратак истим путем у Бастију, није био ни мало лак, чак напротив, био је врло захтеван и изузетно напоран, али ВРЕДЕЛО ЈЕ бити тог дана ту и на тим просторима у сваком погледу.
У месту БОКОЊАНО септебра 1916.г.формирана је дечачка Основна школа у закупљеној вили „Chalet“ на два спрата са интернатом и комплетно опремљена потребнним намештајем за нашу децу, којом је руководио учитељ ДРАГОМИР С. ЂОКОВИЋ из Севојна, касније и васпитач на колеџу у Ајачију. Своја сећања на учитељске дане на Корзици, сабрао је и објавио у Ужицу 1965.године и оне се данас као драгоцени документи чувају у Педагошком музеју у Београду. Ту у Бокоњану где су била смештена наша деца имали смо врло емотиван и дирљив сусрет са домаћинима званичницима Бокоњана (на протоколарном пријему и предивној изложби постављеној на десетак паноа под називом „СРБИ У ФРАНЦУСКОЈ“) приређеној у част нашег доласка али и сусрете са мештанима и госпођом ОЛГОМ СТЕФАНОВИЋ нашег порекла из Јагодине, праунуком некадашњег српског ђака са Корзике. ЕМОЦИЈЕ СУ БИЛЕ ПОДЈЕДНАКО ЈАКЕ НА ОБЕ СТРАНЕ А ПОГОТОВУ СУСРЕТ СА ГОСПОЂОМ ОЛГОМ КОЈА НЕ ЗНА НИ ЈЕДНУ РЕЧ МАТЕРЊЕГ СРПСКОГЈЕЗИКА.

Корзиканци нису заборавили наше ПРЕТКЕ (сироту децу без родитеља избеглу из Србије, која су овде била примљена, удомљена и похађала школу на француском и матерњем српском језику) али и српског лекара чешког порекла доктора ХАКЛА, који је подједнако лечио како србску децу тако и мештане корзиканце. Остао је заувек да почива међу њима, на малом сеоском гробљу испод цркве у Бокоњану. По завршетку пријема, заједно са домаћинима на његову „вечну кућу“ положили смо венац са свежим црвеним ружама, понетим из далеког Пожаревца и залили га понеком искреном потомачком сузом.
ЗАУВЕК НЕИЗМЕРНМО ХВАЛА ВЕЛИКИ „СРБИНЕ“ ЧЕШКОГ ПОРЕКЛА ДОКТОРЕ ХАКЛ АЛИ И ВАМА ДИВНИ БОКОЊАНИ И ПОНОСНИ КОРЗИКАНЦИ, ШТО ГА НИСТЕ ЗАБОРАВИЛИ А НИ НАШУ СРПСКУ ДЕЦУ, КАО НЕРАСКИДИВЕ СПОНЕ КОЈЕ НАС ВЕЖУ И НАДАМ СЕ ВЕЗИВАЋЕ ЗАУВЕК И ГЕНЕРАЦИЈЕ СРБА И ФРАНЦУЗА КОЈЕ ДОЛАЗЕ ПОСЛЕ НАС.
А ми!
Ми ћемо учинити све што је у нашој моћи да град Пожаревац и наша градска организација удружење потомака ратника Србије 1912-1920. из Пожареваца озваниче и подигну на виши ниво сарадњу ова два места и на тај начин је ЗАУВЕК учине трајним сећањем за генерације које долазе после нас. Тако ће се можда обновити али и сачувати сећање на:

једног од најбољих ученика из основне школе у Бокоњану ВЕЛИБОРА НОВАКОВИЋА који је после рата био наставник француског језика једне Основне школе у Београду,
ђака МИЛИВОЈА ИВАНКОВИЋА и његовог писма мајци у Србију у којем јој између осталог пише „….да ће овде у Француској да учи школу“,
дневник ВИТОМИРА ПАНТИЋА из Косјерића који је између осталог и члан лопташког клуба „ПОЛЕТ“ из Бастије у којем је играо на месту десне полутке а у школи учио француски и матерњи српски језик, веронауку, математику, географију и певање,
па судбине тројице Ужичана са Златибора НИНКА, ВИДАКА и ТАДИЈЕ и то како су до поноћи славили своју крсну славу Св.Илију, доводећи у велику и пространу кућу Антонија Корзиканаца у којој су живели скоро цело село, да виде како се слави СРПСКА СЛАВА,
српске ђачке листове који су излазили на Корзици попут „СРПСКОГ ОРЛИЋА“ како се звало и удружење српских ученика у Бастији, па лист „ОМЛАДИНА“ који је излазио у Ајачију,
спискове свих рођених, венчаних и умрлих Срба 1916, 1917 и 1918.године на Корзици, које је сачинио бивши старешина српске избегличке цркве у Бастији, дреновачки парох ЈАКОВ ЧУПИЋ .. и толико тога још.
Зато немојмо честити ПОТОМЦИ никада заборавити колико је био велики допринос наших ПРЕДАКА тзв. „француских ђака“ који су се сви „листом“ вратили у Србију и дали свој неизмеран допринос у опоравку своје отаџбине и њеном тзв. „хватању“ корака са модерном Европом, јер они у Србију нису донели само образовање, васпитање и знање већ и француске манире, дух и културу који су и те како утицали на даљи развој па и ширу слику наше отаџбине Србије у целини.

И на крају. Наравно да смо поред неизоставне посете родној кући сада музеју Наполеона БОНАПАРТЕ у Ајачију, приликом повратка уживали у лепотама „краљице“ светског туризма Италије, попут:
„КРИВОГ ТОРЊА“ у Пизи, терма у Тосканском Монтекетинију поред Фиренце, одмарали у Риминију, шетали улицама древног града и државе на стени МОНТЕ КАРЛУ, дивили се светскојј лепотанки скакаоници на ПЛАНИЦИ ушушканој на тромеђи Ауструје, Италије и Словеније испод Јулијских Алпи и Караванки, утапали се у маглу БОХИЊСКОГ и уживали у сунцем окупаним водама чаробно лепог БЛЕДСКОГ језера, шетали тромостовљем и Прешерновим тргом у ЉУБЉАНИ али се и помолили у нашем прекрасном храму Св.Ћирила и Методија, пројурили без заустављања кроз „лјепу њихову“ Хрватску и коначно након преласка ГП Бајаково – Батровци вратили се у најлепшу земљу на свету, милу нам отаџбину СРБИЈУ.
Кофери су нам као и увек при повратку били пунији и тежи због сувенира, поклона и поклончића који доносимо себи драгим особама. Јер након обостране среће и загрљаја са својим најмилијима због повратка кући, неизоставно следи питање „А шта си ми купио..“? За све у коферима било је по нешто, осим за нас који смо путовали. Поклони за нас су у нашим срцима и сећањима на виђено и доживљено.
А до неког следећег ПОТОМАЧКОГ путовања, сређиваћемо утиске, сећати се, сећати и СЕЋАТИ.

Детаљан опис путовања погледајте и на сајту Савеза потомака ратника Љубовија на овом линку >>>>