МИЛУТИН БОЈИЋ „ПЕСНИК БОЛА И ПОНОСА“

Мирослава – Мира Цветковићпотомак и члан Удружења потомака ратника 1912-1920. у Смедереву

Његови су стихови, рано излетели,
као млади ждралови – на небу краљеви,
дуги, звучни и кликтави.

Али тамна сенка бола у њима прети…
Како је разумети?
Србија је на грудима већ носила ожиљке ратова
и јављала му се визија нове трагике нашег рода,
на путу освајања слобода.

Великом рату Србије, „Земље олује“,
песник се придружио, (иако је нежне снаге био).
Пешчани сат му је убрзано цурио.
Речима јарких боја он га је пунио,
надом у победу, сном, светим „болом и поносом“.

И други писци и песници, у срцу јунаци,
у телу дечаци, грађани, дворани и сељаци,
у духу устаници, путују ка слободи, страдају,
на том болном путу остају.

Тамо далеко, крај мора, док свиће туђа, тмурна зора,
наш млади песник и сам страдалник,
својој девојци на опроштају је писао:
„Из срца све сам дао, док нисам, као лист свео, пао.“

Док је болестан на Крфу лежао
на невелико камено око преко је гледао.
Оно је поглед спустило, у дно мора загледано остало,
„где лежи брат до брата“, отац до детета,
а „зрак месеца изнад њих шета.“

То што је доживео, као опело је уселио у
„Плаву гробницу“, највећу тужбалицу,
Чуварку душа утопљених, не и заборављених!.
Песма заувек остаје да отвара од истине капије,
непреболне ране додирује, како би
„газили тихим ходом над том светом водом“.