ДА НЕ ОСТАНУ У МАГЛИ ЗАБОРАВА ТРЕЋЕПОЗИВЦИ КОСМАЈСКО-ВАРОВНИЧКИ ДИВ ЈУНАЦИ

Пише проф хаџи Сретан Цветојевић „Цвеле“, потпредседник САВЕЗА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920.

Честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи.
С обзиром да су ово дани у којима је пре 108.година најжешћим интезитетом вођена чувена и историјска КОЛУБАРСКА БИТКА покушаћу да за термин завршетка исте (15.децембар) припремим текст са основним показатељима о истој са више аспеката, попут историјског, политичког, војног, геостратешког, моралног и сл.
Наравно о КОЛУБАРСКОЈ БИТЦИ могло би се данима писати и опет остати недоречен. У прилог томе довољно је да кажем само податак, да је генерал ЖИВКО Г. ПАВЛОВИЋ који се иначе убраја у најумније српске официре свих времена и најближи сарадник војводе Радомира Путника у време вођења Колубарске битке на командној дужности помоћника Начелника Штаба Врховне команде и директни судионик у изради плана за извођење исте. О њој је написао 2 књиге и то: прву као (дефанзивни део битке након пада Ваљева) и другу (офанзивни део битке) као студије на основу аутентичних документа и личних ратних забелешки које је водио на укупно 1.799 страна.
Собзиром да је данас 6.децембар, подсетићу Вас честити ПОТОМЦИ, да је на данашњи датум 6.децембра започела и до 9.децембра 1914.год трајала, можда и једна од најпресуднијих борби током Колубарске битке тзв. „КОСМАЈСКО-ВАРОВНИЧКА БИТКА“.
А све је почело наредбом Врховне команде, да трупе Одбране Београда напусте Београд без борбе и повуку се на линију ВАРОВНИЦЕ – обронци планине КОСМАЈ према Младеновцу и ту организацију одбрану угроженог десног крила и позадине главнине наших снага. Такав маневар навео је главнокомандујућег АУ тзв. „Балканске војске“ генералисимуса Оскара фон Поћорека, да баш на том делу покуша да јаким снагама „пробије“ фронт српске одбране и зађе иза леђа главнини српских снага.
Управо из тог разлога, исход борби на Варовницама могао је одлучујуће да утиче на даљи ток Колубарске битке и у крајњој линији и њен коначни исход.
На Варовницама су АУ снаге чекали слабо опремљени трећепозивци српске војске углавном старији од 50.година из састава трупа Одбране Београда. Добрим извиђањем терена и доношењем правилне процене, наредбом команде, благовремено су ископани пешадијски ровови и добро утврђени и маскирани артиљеријски положаји. У недостатку бодљикаве жице за запречавање испред ровова постављено је уплетено глогово трње које се током вођења битке показало чак ефикасније него жичане запреке. Варовничким одсеком командовао је потпуковник Антоније Милошевић а космајским одредом Душан Туфегџић. По наредби војводе Радомира Путника, Тимочка дивизија првог позива и Коњичка дивизија упућене су хитно у правцу Младеновца и позадину Варовничког одреда (иако са дефанзивним циљем) оваквим маневарским потезом главно тежиште борби у Колубарској бици пренело се на Варовницу и Космај. Практично ови положаји српске војске на Космајско-варовничком правцу представљали су главну препреку непријатељским снагама на тзв. „Београдском правцу“ према Крагујевцу и срцу Србије. Утолико је значај одржања ових положаја по сваку цену за српску војску био од непроцењиве вредности и највећег значаја.

Одлучујућа битка током тродневних борби вођена је 8.децембра, када су сви жестоки и упорни напади комбинованог корпуса 5. (пете) АУ армије уз беспримерно јунаштво и велико саможртвовање успешно одбијени, а линије одбране на Варовницама и шумама Космаја остале сачуване без повлачења. Потпуно је јасно, да је непријатељски комбиновани корпус успео да овлада Космајем и Варовницом и продужи надирање правцем према Тополи и Крагујевцу, сигурно би довео у питање не само успехе на фронту Прве српске армије већ и коначан исход Колубарске битке у целини и величанствену победу српске војске и српског оружја, која је одјекнула у целом свету.
Пораз АУ војске на Варовници, практично је био и њихов дефинитвни слом на десном крилу и центру 6.АУ армије, након чега је Поћорек наредио опште повлачење АУ војске преко Саве и Београда у Срем.
Честити ПОТОМЦИ и поштовани пријатељи
Зато!
Немојмо никада заборавити ВАРОВНИЧКЕ ДИВ ЈУНАКЕ, који су нам тада пре 108.година својим беспримерним јунаштвом и саможртвовањем показали како се воли и брани своја отаџбина и добија битка и у условима када то делује скоро апсолутно немогуће.
Па ако за њих тада није постојала ни као помисао команда НАЗАД, немојмо дозволити ни ми који у себи носимо њихове гене, да данас постоји и помисао, а камо ли могућност да их ЗАБОРАВИМО?
Уосталом и да хоћемо, то не смемо и не можемо, јер је то наша људска и цивилизацијска обавеза, дуг према славним прецима и једини могући и исправни пут у будућност наше деце и генерација које ће доћи после нас.