Подсећање на животни пут војводе Живојина Мишића

Пише: Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле, потпредседник Савеза

Честити ПОТОМЦИ, драги пријатељи, уважени и поштовани чланови ГРУПЕ.

Подсећам Вас на 19.јул 1855.год. као дан када је рођен један од најславнијих војсковођа „Великог“ или Првог светског рата, војвода ЖИВОЈИН МИШИЋ.

Сигуран сам да о овом славном СРПСКОМ СИНУ, већина зна скоро све и због тога нећу опширније писати, изузев најосновнијих података.

Рођен је 19.јула 1855. у селу Струганик, општина Мионица, као најмлађи од 13-оро деце земљорадника Радована и Анђелије Мишић, од којих је преживело 9 (седам синова и две кћери).

У браку са немицом швајцарског порекла Лујзом Кринкер, коју је као млади потпоручник упознао на балу у Аранђеловцу и крунисао браком (иако уз изричито противљење њене породице) у којем се родило 6-оро деце.

Основну школу и прва два резреда гимназије завршио је у Крагујевцу а преостала два у чувеној Првој београдској гимназији. Убрзо 20.9.1874.примљен је у 11.класу Артиљеријске Војне школе (академије). Поред наведене 4-огодишње Артиљеријске школе, завршио је и аустроугарску школу гађања у Бруку на Лајти и 2-годишњу припрему за генералштабну струку. Већ на старту своје официрске каријере прославио се као питомац – поднаредник, мобилисан 1876.и као такав био учесник Српско-турских ратова (1876-1878). Касније, учествује и у кратком и по Србију крајње непотребном и неуспешном (захваљујући непромишљеној политици краља Милана Обреновића) српско-бугарском рату 1885.год. Академску каријеру 6.год. гради као предавач на Војној академији и предмету ВОЈНА СТРАТЕГИЈА. Након срамног „Мајског преврата“ и дивљачког убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, пензионисан је у чину генералштабног пуковника. Током „Анексионе кризе“ 1909.г. реактивиран је (враћен из пензије) по личном захтеву начелника Врховне команде генерала Радомира Путника и постављен на место његовог помоћника.

Током балканских ратова 1912 и 1913.г. обављао је дужност помоћника начелника Штаба Врховне команде. Посебан допринос дао је у планирању и руковођењу операцијама у КУМАНОВСКОЈ бици против турске ВАРДАРСКЕ армије. За лични допринос у победи српске војске у Кумановској бици а посебно за више него правилну процену ситуације на ратишту као и размештај и употребу јединица српске војске првог дана битке на Брегалници, унапређен је у чин ГЕНЕРАЛА.

Памтиће се како је Врховна команда Српске војске у Скопљу, након жучне полемике и дубоко супростављених ставова око тога, где треба и на којој линији примити главне ударе турске Вардарске војске, прихватила Мишићев предлог КОЈИ ЈЕ ИМАО ПРЕСУДАН УТИЦАЈ НА ДАЉИ ТОК И КОНАЧАН ИСХОД ОДЛУЧУЈУЋЕ БИТКЕ ДРУГОГ БАЛКАНСКОГ РАТА.

А онда!

По завршетку Другог балканског рата, ђенерал Мишић је опет тј. по други пут пензионисан.

Следи оно што скоро сви врло добро знамо.

Пред само избијање и почетак Првог светског рата, ђенерал Мишић је по други пут реактивиран из пензије и поново постављен на место ПОМОЋНИКА НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ. Све остало је историја за сва времена, а колико је важна и битна, најбољи показатељ је, да се Мишићева СТРАТЕГИЈА и командовање Првом српском армијом коју је у међувремену преузео од ђенерала Бојовића у Сувоборској или познатијој као КОЛУБАРСКА битка је, да се и данас ИЗУЧАВА НА ВЕЋИНИ ВОЈНИХ АКАДЕМИЈАМА У СВЕТУ. А њена суштина је прелазак из потпуне дефанзиве и скоро по свим основима расула наше војске У ТОТАЛНУ ОФАНЗИВУ НА ЦЕЛОЈ ЛИНИЈИ ФРОНТА (све три српске армије) и КОНАЧНО ВЕЛИЧАНСТВЕНОЈ и БРИЉАНТНОЈ ПОБЕДИ СРПСКЕ ВОЈСКЕ.

А да је поново, као и на Брегалници, у питању било Мишићево знање и визионарско предвиђање засновано на правилном сагледавању ситуације на терену и у том моменту једино могућој и показало се најбољој СТРАТЕГИЈИ РАЗМЕШТАЈА И УПОТРЕБЕ ВЕЛИКИХ ЈЕДИНИЦА НА РАТИШТУ, доказ је оно што се након тога и десило.

А десило се, да је требало да буде смењен и да му се одузме командовање тек преузетом Првом армијом, јер је између осталог инсистирао да се скрати линија фронта предајом Београда (повлачењем београдске одбране) и дубљем повлачењу све три српске армије, ЧИМЕ БИ СЕ СКРАТИО ФРОНТ А СВЕ ТРИ АРМИЈЕ ДОБИЛЕ ВРЕМЕНА ЗА ОДМОР, НЕОПХОДНУ ПОПУНУ ЉУДСТВА И ПОТРЕБНИХ ЗАЛИХА У СВИМ ВИДОВИМА СНАБДЕВАЊА.

Таква процена показала се као више него успешна, јер је аустроугарска војска била принуђена да превише рашири своје линије на левом и десном крилу обухвата српске војске и то је резултирало СИЛОВИТИМ И СВЕОБУХВАТНИМ КОНТРА УДАРОМ СВЕ ТРИ НАШЕ АРМИЈЕ НА ЦЕЛОЈ ЛИНИЈИ ФРОНТА, а као крајњи резултат и ПОТПУНИ ПОРАЗ И СЛОМ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ на тзв.балканском односно ратишту у Србији 1914.г.

За заслуге и лични допринос у овој величанственој победи српске војске која је одјекнула у целом свету, као прва победа савезника, ђенерал Мишић је 4.децембра 1914.г. УНАПРЕЂЕН у чин ВОЈВОДЕ (фелдмаршала).

Крајем 1915.г. Мишић одлази у Француску на лечење, али због по нас неповољног развоја војне ситуација на ратишту у Србији и већ познатог повлачења српске војске преко Албаније на Јадранско приморје и коначно евакуацију на грчко острво Крф, зарад опоравка, попуне и реорганизације, већ средином 1916.г. Мишић се враћа на новоформирани СОЛУНСКИ ФРОНТ и поново преузима „своју“ Прву српску армију. Све након тога је опет већ добро позната историја.

Прва српска армија је под његовом командом и силовитим и незадрживим јуришем током ГОРНИЧЕВСКЕ битке натерала на повлачење бугарску војску, ослободивши Битољ у пелагонијској долини и створивши услове за даље напредовање и толико сањани и жељени сан сваког српског војника и официра, ОСЛОБАЂАЊЕ И ПОВРАТАК У ПОРОБЉЕНУ ОТАЏБИНУ СРБИЈУ.

Пред коначни пробој солунског фронта и победоносни завршетак Првог светског рата, средином 1918.г. тачније у јуну, заменио је формацијско место са ђенералом Петром Бојовићем, предавши Прву српску армију и прузевши место НАЧЕЛНИКА ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ.

До ослобођења отаџбине Србије пробојем солунског фронта и коначне победе у Првом светском рату, више него успешно командовао је операцијама војске краљевине Србије.

Носилац је 39.ордена међу којима и француске Легије части првог и другог реда, али и највиши енглески орден Св.Михајла и Ђорђа (који је од установљења 1818 па до 1916.добило само 40.особа из целог света, укључујући и краљевске породице).

Након демобилизације 5.маја 1920.г. иако видно болестан, постављен је за првог начелника новооснованог генералштаба од у међувремену преименоване Врховне команду у Главни генералштаб војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Исте године, након жестоког вербалног сукоба и неслагања са престолонаследником Александром тешко се разболео и отишао на лечење у Париз. Делимично опорављен вратио се у Београд и убрзо 20.јануара 1921.г. испустио своју официрску и ратничку душу.

Дана 22. јануара 1921. г уз највише државне и војне почасти као и огроман број присутних на погребу, САХРАЊЕН ЈЕ на Новом гробљу у Београду.

Верујем да док постоји и један једини ПОТОМАК Срба, ма где био у свету, живеће и СЕЋАЊЕ на једног од НАЈСЛАВНИЈИХ ВОЈСКОВОЂА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.