109. годишњица сећања на страдање српских интернираца у злогласном Аустроугарском концентрационом логору у Арадској тврђави
Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. Проф. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле
И ове године у Араду (Румунија) Влада Републике Србије је организовала државну церемонију обележавања 109. годишњице сећања на страдање српских интернираца у злогласном Аустроугарском концентрационом логору у Арадској тврђави.
Државну церемонију у име Владе Републике Србије предводио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Ненад Старовић. Венце су положиле и делегације Министарства одбране и Војске Републике Србије, нашег Генералног конзулата из Темишвара, представници Владе Републике Румуније, представници удружења грађана која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова Србије из Румуније и Србије… Државну церемонију су својим присуством и ангажовањем увеличали и кадети Војне академије и Криминалистичко полицијског универзитета Београд.
Иначе, Арадска тврђава је за све нас Србе изузетно битна, посебно јер је на нашу националну срамоту али и за општу европску историју, тема АРАДСКЕ ТВРЂАВЕ некако остала по страни и о њој се врло мало или уопште није писало. Тек са разбијањем бивше СФР Југославије, појављују се али некако стидљиво и недоречено текстови о овом казамату и страшном погрому српског православног живља у њему.
На жалост ми ни до данас 110. година након Првог светског рата НИСМО ПЕДАНТНО ПРЕБРОЈАЛИ НИТИ ПОПИСАЛИ своје жртве из тог рата, а поготову цивилне којих је било далеко више него војних. А на нашу још већу срамоту до пре десетину година НИСМО ИМ СЕ НА ДОСТОЈАН НАЧИН ОДУЖИВАЛИ ЧАК НИ ОДАВАЊЕМ ДУЖНИХ ДРЖАВНИХ ПОЧАСТИ.
О Арадској тврђави тек 80.год након страдања, тачније 1984.г. Божидар Панић, Милош Кристеа, Симо Жарков и Андреј Качера издали су књигу под насловом АРАДСКА ТВРЂАВА – АУСТРОУГАРИ ЛОГОР ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА 1914-1918.
Свакако треба имати у виду да овој логор у Арадској тврђави није био плод никакве историјске случајности већ управо супротно, саставни део политичког циља ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА И ИСТРЕБЉЕЊА СРБА са простора Србије, Црне горе и БиХ-е.
Ваљда смо коначно сви схватили и научили лекцију, да су концентрациони логори за Србе током Првог и Другог светског рата као и логори током 90.година прошлог века када се растакала бивша заједничка држава у суровим грађанским ратовима на простору Југославије КОНТИНУИТЕТ ЈЕДНЕ ПОЛИТИЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ У КОНАЧНОМ ОБРАЧУНУ СА СРПСКИМ НАРОДОМ.
На жалост, као што видимо кроз свакодневна збивања на данашњој политичкој сцени у отаџбини нам Србији НЕКИ ТО ЈОШ УВЕК НИСУ СХВАТИЛИ А НЕКИ СРБИ ИЗ САМО ЊИМА ЗНАНИХ РАЗЛОГА ПОМАЖУ РЕАЛИЗАЦИЈУ ТОГ ЦИЉА САМО САДА ДРУГАЧИЈИМ МЕТОДАМА У МИРУ И ИЗНУТРА А НЕ СПОЉА!
Коме то није јасно, нека се мало позабави тим плански осмишљеним системом концетрационих логора за Србе на простору Аустроугарске и Немачке почев од сабирних у БиХ попут Добоја, Жегра код Бихаћа, Босанског и Славонског брода, па преко Телерсдорфа, Кечкемета, Туроња, Сегедина,Ђера, Нежидера, Граца, Шопроњека, Арада, Нађмеђера, Оломуца, Тренчина, Болдогасања, Матхаузена, Ашаха, Фрауенкирхена, Браунауа, Јиндриховица… са укупно око 300 мањих или већих на подручју Аустроугарске и 50 на подручју Немачке.
По подацима наше владе у Аустроугарске логоре одведено је 69.942 Србина а у Немачке 39.245. Укључујући и остале попут оних у Бугарској, Румунији и сл.одведено је 182.000 Срба заточеника а умрло је око 50.000.
Па само ми из нашег САВЕЗА приликом комеморација у појединим од наведених логора имали смо прилику да се лично уверимо колико су то велике и стравичне бројке уморених Срба.
Ево најеклатантнијих примера и то не по нашим подацима, већ управо званичним из тих појединих логора:
- Нежидер 9.700
- Матхаузен 8.256
- Јиндриховице 8.109
- Болдогосањ 7.000
- Нађмеђер 5.928
- Ашах 5.362
- Арад 4.317
- Браунау 2.674
Е па честити ПОТОМЦИ, да би творци и извршиоци прикрили своју праву намеру о затирању Срба током 20.века, данас потомци тих твораца геноцидних планова о затирању Срба, редовно, плански, перманенто и упорно протурају тезу и мит о тзв. „ВЕЛИКОСРПСКОЈ АГРЕСИЈИ“ према другим народима на Балкану, настојећи тако да нас Србе прикажу као геноцидан народ, па самим тим и да је према Србима дозвољена и свака врста казнених мера.
Треба ли ПОДСЕЋАТИ, а изгледа да ТРЕБА и то стално и непрекидно на неке од тих казнених мера према Србима и Србији попут: изазивања грађанског рата и растурања заједничке државе, најтеже могуће санкције икада уведене некој држави у свету, бомбардовање СРЈ (Србије) без одлуке Савета безбедности и насилно одузимањем дела територије суверене и међународни признате државе (јужне српске покрајине КиМ-е), организовање и извођење тзв. „обојене револуције“ 5 октобра 2000 г. урушавањем свих државаних ресурса и институција (друштва и државе у целини), формирање тзв међународног суда – трибунала у коме су сви доказани ратни злочинци и монструми у људском облику из редова других народа и држава са Балкана ослобађани одговорности а представници свих легалних представника државе и војске Србије осуђивани правоснсжним пресудама на по максималних 40.година робије. И на крају, да човек не поверује и што се коси са здравим разумом и вређа свако људско достојанство, једна европска држава некадашња ратна савезница у Првом светском рату (ако се то тако може назвати, јер фактички у стварности никада то није ни била) у Савету безбедности УН-а предлаже да се држава Србија званично прогласи геноцидном државом???
Замислите?
Једина држава на Балкану над чијим је народом 3 пута извршен геноцид (1914-1918),(1941-1945) и (1991-1995) да се прогласи геноцидном државом?
И ми и даље у својој држави Србији имамо своје суграђане СРБЕ који све то подржавају. А зовемо се ПОТОМЦИМА!
Ја бих се запитао, а питао бих и све Вас, чијим ПОТОМЦИМА?
Јер оних који су тако несебично полагали своје животе на „олтар“ отаџбине Србије“, да би их се данас њихови унуци и праунуци својим понашањем тако олако одрицали и заборављали, а земљу за коју су они ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ и ОСТАВИЛИ СВОЈЕ МУЧЕНИЧКЕ ЗЕМНЕ ОСТАТКЕ У ПРЕКО 20 ТУЂИХ ДРЖАВА – ТАМО ДАЛЕКО ОД ОТАЏБИНЕ, продавали странцима „за шаку зоби“.
Не! Будимо сигурни да НИСУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА ТАКВУ СРБИЈУ?
На жалост интернирско СРПСКО ГРОБЉЕ између зидина тврђаве и леве обале реке Мориш, где је почивало више хиљада уморених Срба, четрдесетих година прошлог века је УНИШТЕНО када је гарнизон Совјетске војске запосео тврђаву. Тада је гробље гусеницама тенкова прегажено а остао је само један бетонски споменик аустроугарским чуварима логора. Ни једног другог обележја страдалницима Србима ту више нема.
Некадашње гробље претворено је у ледину на којој пасу стада оваца. Једино столетне тополе поред реке Мориш, данас су једини „неми“ сведоци о великом и огромном страдању српског народа.
Само лишће са тих столетних топола од пролећа до касне јесени на поветарцу или јачем ветру шумећи „кади“ место где је проливена крв хиљада несретних и невиних српских жртава ОД НОВОРОЂЕНЧАДИ ДО ДЕВЕДЕСЕТОГОДИШЊИХ СТАРАЦА бацаних у заједничке колективне гробнице (јаме) и при том због само једне, тада неопростиве „кривице“ – РОДИЛИ СУ СЕ КАО СРБИ И ЗБОГ ТОГА СУ МОРАЛИ ДА УМРУ.
Данас на градском гробљу „ПОМЕНИРЕА“ парцела на којој су покопани српски интернирци, обележена је спомеником подигнутим 1932.г. на коме пише:
„ЗА СПАС СРПСКОГ НАРОДА И ЗА ПОКОЈ ДУША СРБА У АРАДУ ИНТЕРНИРАНИХ ОД 1914 ДО 1918.ГОДИНЕ, ПОДИЖЕ ОВАЈ СПОМЕН ЈАНКО МИХАЈЛОВИЋ, СУПРУГА САВЕТА И СИН РАДИВОЈ ИЗ СЕЛА ОРЕХОВЦА, БАНОВИНА ВАРДАРСКА“.
Споменик је више пута рушен и сваки пут поново обнављан.
Крајем 60-десетих година захваљујући градским властима споменик је постављен на масивно бетонско постоље са уграђеном мермерном плочом на којој је уклесан текст на румунском језику
„IN MEMORIA MARTITILOR SIRBI INTERNATI SI DECEDATI IN LAGARUL AUSTRO-UNGAR DE LA ARADN 1914-1918“ или у преводу „У СПОМЕН СРБА МУЧЕНИКА ИНТЕРНИРАНИХ И УМРЛИХ У АУСТРО – УГАРСКОМ ЛОГОРУ У АРАДУ 1914-1918“.
Истовремено са обе стране споменика постављена је по једна плоча са на румунском и српском језику са натписом:
„У СПОМЕН СРПСКИХ ВОЈНИКА ПОГУНУЛИХ У БОРБАМА ПРОТИВ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ 1914-1918“. Ту су и имена 67. српских интернираца који су ту сахрањени и од српског арадског свештеника опојани и том приликом у црквени протокол и уписани.
Нека им је лака туђа румунска земља у којој нађоше мир и спокој својим напаћеним мученичким душама и нека их се Свевишњи Господ Бог сети у царству небеском.