„СРПСКИ ДАН“ – признање за храброст српских војника у Великом рату

Пише подпретседник Савеза хаџи Сретан Цветојевић „Цвеле“

Честити ПОТОМЦИ, драги пријатељи, уважени и поштовани чланови ГРУПЕ.

С обзиром да је овај датум 28.јул још по нечем значајан за СРПСКУ ИСТОРИЈУ, поред већ поменуте ОБЈАВЕ РАТА од стране АУ МОНАРХИЈЕ, КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ 1914. године, ево кратког подсећања и на још нешто.

На данашњи датум, тачно пре 105.година 28.јула 1918.г. у САД је обележен „СРПСКИ ДАН“, а први пут се СРПСКА ЗАСТАВА ЗАВИЈОРИЛА НА „БЕЛОЈ КУЋИ“ (напомињем: да су се поред америчке, једино српска и француска застава вијориле на „Белој кући“. Француска на 131.годишњицу пада Бастије 14.јула 1920) чиме је Србији одата и указана посебна ПОЧАСТ ЗА ДОПРИНОС и ОГРОМНЕ ЖРТВЕ У „ВЕЛИКОМ РАТУ“.

Амерички председник Вудро Вилсон и државни секретар Роберт Ленсинг, изразили су тада посебно поштовање ПРЕМА БОРБИ СРПСКОГ НАРОДА, а српска тробојка подигнута је на „Белу кућу“ као и на све зграде јавних институција у Вашингтону.

Амерички председник Вилсон тог 28.јула 1918. године, на четврту годишњицу објаве рата Аустроугарске Краљевини Србији, издао је саопштење о томе америчком народу, које је читано у црквама широм Америке и објављено у скоро свим утицајним дневним новинама.

Ленсинг је тада између осталог рекао, да је „…ХРАБРИ СРПСКИ НАРОД „ЖРТВОВАО СВЕ ЗА СЛОБОДУ И НЕЗАВИСНОСТ“.

Идеја за обележавање „СРПСКОГ ДАНА“ потекла је од нашег тадашњег посланика у САД-а ЉУБОМИРА МИХАИЛОВИЋА (сачувано писмо које је 1.јуна 1918.године упутио другом помоћнику државног секретара Филипсу) у којем је појаснио да је „28.јул датум када су Централне силе прогласиле рат цивилизованом свету“. Филипс му је након само 5.дана одговорио, да је председник Вудро Вилсон импресиониран предлогом везаним за 28.јул, а

Михаиловић је о томе одмах обавестио нашу владу у Грчкој на Крфу.

Несумњиво је, да је за доношење овако важне одлуке и став америчког председника према Србији сугурно имало и познанство нашег великог научника МИХАИЛА ПУПИНА који му је био лични пријатељ и у то време научник светског гласа на чувеном америчком „Колумбија“ универзитету.

Треба свакако напоменути и да су од почетка Великог рата бројни грађани САД показивали своју наклоност и симпатије према српском народу и у периоду од 1914 до 1916.године заједно са америчком владом упутили огромну финансијску помоћ и хиљаде и хиљаде тона хуманитарне помоћи Србији и српском народу (превасходно за храну, семена за сетву, пољопривредна оруђа, лекове против тифуса, као и помоћ у транспорту и храни за избеглице).

На крају желим да додам и оно што никада не смемо да заборавимо, а то је и велика и несебична помоћ америчких лекара и медицинских сестара који су како у оквиру међународних медицинских мисија Црвеног крста тако и лично долазили да лече болесне и рањене у нашој отаџбини Србији. Међу првима су формирали и имали своју медицинску мисију у Србији. Већ 13.септембра 1914.године упутили су у Србију савремено опремљену пољску болницу под управом др.ЕДВАРДА ГРЕЈА са 12. лекара, 3.хирурга, 23.медицинске.сестре и болничарке, главну сестру МЕРИ ГЛЕДВИН, као и већом количином лекова и санитетског материјала. У Београд су стигли и почели са радом одмах 29.новембра 1914.године на Врачару у саставу војне болнице.

Пошто је ово посебна и широка тема, ко жели да се о њој и уопште медицинским мисијама информише шире, препоручујем књигу ПЕГАВИ ТИФУС У СРБИЈИ 1914 – 1915. аутора ИСИДОРА ЂУКОВИЋА а коју је издао наш САВЕЗ УДРУЖЕЊА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920.пре 17.година, тачније 2006.године.