Скромно подсећање на деда Стојка из Сиринићке Жупе
Поше председник Ѕавеза потомака ратника Србије од 1912. – 1920. Иваан Стратимировић
Сиринићка жупа у Балканским и Великом рату
На северној страни Шар планине налази се Сиринићка жупа. Када се крене са аутопута за Скопље између Урошевца и Качаника на запад путем према Призрену пролази се кроз насеља, трговине, складишта, прође раскршће за Тетово, пут води узбрдо, укршта се са путем према Урошевцу и наставља до превоја и спушта у долину Лепенца. То је Сиринићка жупа. Простире се на западу до превоја Превалац, иза којег је Средачка жупа и долина Бистрице.
Улазећи са истока у жупу наилази се на села Брод и Фираја. У турско доба, 1876. године владала је велика глад па су становници тих села прешли на Ислам. Данас су још два села мешовита, а сва остала од тринаест чисто српска.
Највеће место је Штрпце, које је седиште општине.
На великој згради општине налазе се спомен плоче са именима ратника и страдалих мештана у Балканским, Првом и Другом светском рату.
У Балканским и Првом сватском рату 168 мештана Сиринићке жупе је изгубило животе што као ратници, или као жртве терора војски које су харале тим крајем.
Познавао сам једног од великих јунака из тог времена. Био је то деда Стојко, по којем су данашњи скијашки терени на Шар планини изнад Брезовице названи. Занимљива је животна прича човека који је “трбухом за крухом” као и многи са кршевитог Балкана кренуо у Америку. Радио је тешке послове у челичанама у Питсбургу. Али када је Отаџбина звала, Стојко Добросављевић је куповао карту за брод, долазио и као ратник добровољац учествовао у свим тадашњим ратовима вођеним за одбрану и ослобођење српског народа.
После Другог светског рата као већ стар човек био је задужен да чува објекате на Шар планини изнад села Брезовице. Данас су то познати скијашки терени и крај се зове Стојкове ливаде. Шездесетих година прошлог века са уживањем сам слушао приче чика Стојка. Радије је причао о дугим боравцима у планини када су му једино друштво биле птице које су зобале зрневље из његове руке. Пријатељи су му били медведи и дивојарци, који су му прилазили у дугим данима самоће у планини. И много је био растужен, када су високи функционери из Приштине долазили у лов на Шару и убили полуприпитомљене, његове пријатеље медведа и дивојарца.
За нас, тада средњошколце и студенте из Београда, његове приче су биле права егзотика. Деда Стојко дане самовања у планини прекраћивао свирајући виолину израђену 1908. године. Баташа, касније др Растко Александров, је био његов миљеник који се увек распитивао за деда Стојково здравље и често свирао на његовој виолини.
Свој дуги, занимљив живот јунак, српски ратник и родољуб, поштовалац и зналац природе завршио је 1980. са 99 година старости у свом родном селу Готовуши подно северних падина Шар планине.
Увек сам га са пажњом слушао и данас, као дугогодишњи члан и сада председник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920., га се сећам са великим поштовањем.
