У сусрет обележавању годишњице ИСПОЛИНСКОГ боја на Мачковом камену

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле

Дана 15.септембра 1914.год.започела је један од најкрвавијих битака Првог светског рата и 7-дневни „ПАКАО НА ЗЕМЉИ“!
Опис тог „ПАКЛА НА ЗЕМЉИ“ започећу подсећањем на 14.септембар 1914.год. јер је био изузетно важан датум током целог трајања Битке на Дрини и увод у почетак ИСПОЛИНСКОГ боја на Мачковом камену.
А важан је због тога, што су тог 14. септембра, након потискивања наше 3. српске армије, 15. и 16.корпус из састава 6. АУ армије успели да овладају планинским гребеном Борање и Јагодње, створивши тако моћан ослонац за даље енергично напредовање према Ваљеву и кроз Рађевину и Јадар иза леђа и у позадину нашој 2.(другој) армији распоређеној на доњем делу Дрине и у Мачви. И не само то! Та нова врло критична ситуација за положаје наше 2. и 3. армије на фронту, условила је и да наша 1. (прва) армија не само заустави своје даље напредовање у Срему, већ и да се одмах (хитно) пребаци назад на десну обалу Саве и што пре притекне у помоћ 2. и 3.армији. При том имајмо у виду да су само два дана раније или тачније 12. септембра чврсто држали дубоко у Срему линију фронта од Саве до Дунава и то:

ШУМАДИЈСКА ДИВИЗИЈА првог позива:
Линију Јарак – Буђановци – Сибач – Пећинци.

КОЊИЧКА ДИВИЗИЈА I АРМИЈСКА КОЊИЦА: Попинци–Голубинци.

ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА првог и другог позива:
Стара Пазова – Стари Бановци – до Дунава:

А након пребацивања назад преко Саве обе Дунавске дивизије првог и другог позива, одмах су упућене на угрожено лево крило 3.српске армије (11.септембра били пред Инђијом и Старом Пазовом, а већ 14. септембра у рејону Пецке). Коњичка дивизија упућена је у помоћ 2.српској армији на десно крило у Мачву. Значи главнина 1. српске армије коју је чинила ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА првог и другог позива упућена је у рејон Пецке и Осечине, са задатком да заустави даље напредовање 16.корпуса на десном крилу 6.АУ армије преко Крупња, Завлаке и Осечине према Ваљеву.

Такође, схвативши озбиљност и критичну ситуацију на фронту 3.српске армије, Врховна команда наредила је команданту УЖИЧКЕ војске да у састав наше 3.армије, одмах упути 4. пешадијски пук првог и другог позива са њиховим допунским батаљонима и двема батеријама брдске артиљерије. Исто тако, комбиновани пук крушевачких резервних трупа и три батаљона 10.пука трећег позива из Ваљева, упућују се у састав ЉУБОВИЈСКОГ ОДРЕДА пуковника Мишића, који је бранио простор између Љубовије, Пецке и Рожња на правцу од Дрине и Љубовије према Ваљеву.

За то време на фронту између 5.АУ и 2.СРПСКЕ армије у Мачви влада релативно затишје, без икаквих озбиљнијих офанзивних дејстава АУ војске. Незадовољан оваквим током офанзиве своје 5. армије у Мачви и укупним развојем ситуације на том делу фронта, командант тзв. „Балканске војске“ Оскар фон Поћорек издаје следећу наредбу команданту 5.АУ армије Либоријусу Ритеру фон Франку. Цитирам је из дневника команданта генералисимуса Оскара фон Поћорека:

„Форсирање Дрине мора се поновити толико пута, док не успе. Команда армије мора поћи напред и сама утицати на извршење задатка, а нарочито код 8. корпуса“. Сходно наведеној наредби 5.АУ армија 13. септембра 1914.г. у 04,45 часова поново отпочиње форсирање Дрине. Осам батаљона пешадије и неколико брдских батерија артиљерије из састава 13. корпуса односно 42. „Вражје“ дивизије, 13.септембра успели су да пређу Дрину преко острва АДА КУРЈАЧИЦА код Лознице, али су невероватно жестоким отпором и невероватним пожртвовањем 5.пешадијског пука ДРИНСКЕ ДИВИЗИЈЕ другог позива и потпомогнути 17.пешадијским пуком ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ такође другог позива, успели да их задрже и „прикују“ уз обалу Дрине, онемогућивши им даље напредовање. Током тог дана они су више пута покушавали да направе пробој дубље у нашу територију, али енергичним и посебно изузетно прецизним дејством наше артиљерије сваки пут су одбацивани на обалу Дрине.

Такође 14.септембра 36.дивизија АУ војске, покушавала је да пребаци мање делове својих 53. и 96.пука на десну обалу Дрине код САМУРОВИЋА АДЕ (у Мачви), али су и они страховитом одбраном наше војске буквално преполовљени. Овде посебно желим да истакнем податак, да је наша пешадија била у ископаним рововима на пустим пољима Мачве скроз од Митровице до Шапца. А артиљерија је била врло близу са рововима који су личили на гробове, јер су били дубине 2 метра, прекривени гредама и шапом, а преко тога изнад, том истом из рова ископаном земљом. И зато су заиста и подсећали на гробове, али у њима су се налазили наши пољски топови са само једним отвором за цев, окренути према Дрини. Они су непријатељским снагама наносили страховите и огромне губитке и буквално их прецизним и убитачним дејством сваки пут „прикивали“ за десну обалу Дрине или приморавали на бекство и повлачење преко на леву обалу Дрине у Босну.

А шта се за то време, од 8.септембра 1914.г дешавало у БИТЦИ НА ДРИНИ, на њеној левој обали и дубље на простору источне Босне?

Па док се битка на Дринском ратишту и десној обали Дрине у Србији, распламсала свом својом жестином и поред 4. (четири) супростављене армије 5.(пете) и 6.(шесте) АУ и 2.(друге) и 3. (треће) СРПСКЕ, укључила и 1.(прва) СРПСКА (као што сам већ описао да је у међувремену од 12.до 14. септембра повучена из Срема у рејон Пецке), шта се дешава са продором Ужичке и Санџачке војске у источну Босну као саставни део БИТКЕ НА ДРИНИ?

УЖИЧКА ВОЈСКА којом је командовао генерал МИЛОШ БОЖАНОВИЋ, а коју су сачињавали, Ужичка бригада, Шумадијска дивизија II (другог) позива и Лимски одред, требало је да напредују правцем ВИШЕГРАД – САРАЈЕВО, а црногорска САНЏАЧКА ВОЈСКА под командом сердар ЈАНКА ВУКОТИЋА, са две дивизије да продре правцем ГОРАЖДЕ – САРАЈЕВО.

Њима супростављене АУ снаге у источној Босни сачињавали су тада четири батаљона 8.(осме) брдске бригаде (размештене у долини Дрине) од ФОЧЕ до СТАРОГ БРОДА и 9.(девете) ландштурмске територијалне бригаде са четири батаљона (обезбеђивала је комуникацију ХАН ПЈЕСАК – ВЛАСЕНИЦА.

ШУМАДИЈСКИ ДИВИЗИЈА II (другог) позива је прве извиђачке јединице у рејон Вишеграда пребацила већ 13.септембра, а током 14, 15. и 16.септембра са главнином снага заузела је Вишеград. Такође,18.септембра око 06 часова (под командом мајора КОСТЕ ТОДОРОВИЋА) заузела је Сребреницу и у њој успоставити српску власт.

А онда, 19.септембра обе Дунавске дивизије I (првог) и II (другог) позива силовито крећу у напад на Мачков камен и Кошутњу стопу.

Тај напад је почео тако што је 9.(девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива кренуо у напад на КОШУТЊАКУ СТОПУ а у исто време 5.(пети) прекобројни пук и 2. (два) батаљона из састава 8. (осмог) пука Дунавске дивизије II (другог) позива на МАЧКОВ КАМЕН.

Истовремено и Дунавска дивизија I (првог) позива са својим 18. (осамнаестим) пуком и две батерије пољске артиљерије креће у напад на ПЕРУНИКУ (лево од Мачковог камена крај гребена са кога се терен окомито спушта према Дрини) из правца Митрине механе. Такође у исто време 8.(осми) пук Дунавске дивизије I (првог) позива са једном брдском батеријом артиљерије из правца Поточана наступа правцем према ЛИПНИЧКОЈ ГЛАВИЦИ (к.791) између Мачковог камена и Перунике. Око 14 часова 9.(девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива пришао је на само око 200 метара од ровова АУ војске на Мачковом камену. Међутим жестоком ватром су одмах одбачени. Након прегруписавања око 16 часова уследио је поновни жесток напад нашег 9 (деветог) пука, међутим и тог пута су ураганском ватром поново одбачени на полазне положаје. Али напади наше војске у покушају заузимања превоја Мачковог камена нису престајали. И у новом нападу око 17. часова, наш 5.(пети) прекобројни и 9.(девети) пук I (првог) позива, после пуна 3 часа огорчених борби потискују 9.(девету) АУ бригаду и заузимају један део пропланка Мачковог камена, али не и цео гребен. Падом мрака није настављено гоњење непријатељем и та околност је омогућила 9.(деветој) АУ брдској бригади да се заустави на само 400 метара од гребена Мачковог камена, где су се прикупили, уредили, поставили предстраже и тако одржали додир са нашим пуковима који су заноћили на Мачковом камену. То је тада била врло критична ситуација за АУ снаге, јер су у резерви имали само једну јако проређену 1.(прву) брдску бригаду на Чавчићима (к.813), доста удаљену од прве линије фронта и која је у том моменту имала само око 1000 пушака. При том треба имати у виду и чињеницу да је АУ војска до тог момента имала стравичне губитке и да је само њихова 6.(шеста) армија имала преко 20.000 војника избачених из строја. Али на жалост, та шанса да се настави гоњење непријатеља и преузме иницијатива на том делу фронта, одбацивањем две АУ брдске бригаде до Дрине, 19. септембра није искоришћена.

Треба, као значајао за тај 19. септембар свакако додати и податак, да је тог дана, дошавши из Ваљева у обилазак наших јединица на Мачковом камену рањен и принц ЂОРЂЕ КАРАЂОРЕВИЋ. Затекавши 1.(први) батаљон 5.прекобројног пука Дунавске дивизије, (без у међувремену погунулог команданта), преузео је команду над истим и приликом четвртог јуриша на коњу, погођен је пушчаним зрном у слабину. На срећу метак није повредио кичмени стуб и друге виталне органе, а принц је преживео и друго рањавање од почетка овог рата.

Тако се завршио 19.септембар 1914.г. и четврти дан жестоких борби на Мачковом камену.
А као што смо већ констатовали тог 19.септембра нису искоришћене две велике шансе наше војске и то:

Да се комплетно овлада гребеном Мачковог камена ујутру и око 17 часова да се гони већ разбијени непријатељ 7. и 9. (седме и девете) АУ брдске бригаде.

На гребену Мачковог камена, команданти наших пешадијских пукова тешко су се сналазили под маглом и кишом на непознатом терену и не знајући да нису заузели цели гребен Мачковог камена, нису ни поднели тачан извештај претпостављеној команди Дунавске дивизије а они команди I (прве) СРПСКЕ АРМИЈЕ? Зато је командант I (прве) армије генерал Петар Бојовић, наредио да се следећег дана 20.септембра мора заузети цео гребен планине Јагодње на правцу (Перуника – Мачков камен – Кошутња стопа) и продужити даље дејство и то:

Дунавска дивизија II (другог) позива ка ЦРНОМ ВРХУ на планини БОРАЊИ, а Дунавска дивизија I (првог) позива ка УЖИНАЛИШТУ и ЧАВЧИЋИМА изнад Доње Трешњице.

А с обзиром да је падом дела Мачковог камена била озбиљно угрожена одбрана 16.корпуса АУ војске, њен командант сматрајући ОВУ ТАЧКУ КЉУЧНОМ У ЧИТАВОМ СИСТЕМУ ОДБРАНЕ на планинском венцу од ГУЧЕВА изнад Дрине код Лознице до највишег врха РОЖЊА на Соколској планини изнад Пецке, одлучио је да на сваки начин поврати Мачков камен. Наредио је, да 1.(прва) АУ брдска бригада ојачана са једном брдском батеријом артиљерије и са деловима 7.(седме) и 9.(девете) АУ брдске бригаде противнападом поврати изгубљене положаје на Мачковом камену.

Тако су се за наредни 20.септембар који је освануо са кишом и под густом маглом припремале обе зараћене стране.

Рано ујутру 20. септембра по магли 1.(прва) брдска бригада АУ војске жестоко напада положаје нашег 9.(деветог) и 5.(петог) прекобројног пука, који су претходне вечери заноћили на Мачковом камену. Упорном одбраном наших пукова одбачени су уз огромне губитке на полазне положаје, а команда Дунавске дивизије привукла је гребену Мачковог камена још два пука из резерве. Опет због магле није уследио довољно јак покушај гоњења непријатељских трупа и то им је и овог пута дало довољно времена да се прегрупишу. Такође у исто време и на нашој страни, прегруписали су се јуче са Мачковог камена одбачени 8.(осми) и 9.(девети) пук Дунавске дивизије II (другог) позива и 9.(девети) пук Дунавске дивизије I (првог). позива. Са мањим или већим интензитетом борбе се на Мачковом камену настављају током целог дана. У времену од 15. до 17.часова интензитет напада АУ снага био је толико жесток да је на пропланку владао прави обострани покољ. А онда пред само вече, оба српска пука су у силовитом јуришу и са огромним бројем жртава поново заузели у међувремену изгубљени Мачков камен који је био потпуно прекривен лешевима обе војске. Губици су огромни, а наше чете из пукова који су јуришали спале су на 60. до 80. бораца и скоро потпуно без официра. Углавном команду су преузели наредници и поднаредници јер су официри изгинули или тешким рањавањем избачени из строја.

Ништа боља ситуација није ни код АУ војске, а што се најбоље може видети из извештаја команде 16.корпуса. Цитирам: „непријатељском јуришању супростављају се храбре у презирању смрти и пожртвовању неослабљене јединице, али које су у 14-то дневним борбама често без официра и са знатно смањеним бројним стањем, стигле на границу своје физичке моћи“.

Наша војска са измешаним пуковима поново је заноћила на пропланку Мачковог камена у међувремену појачавши поседнуте положаје са још четири батаљона. На жалост на левом крилу од Мачковог камена, због убитачног и скоро непрекидног дејства тешких хаубица 109.ландштурмске АУ бригаде са брда Дубравице (к.764.) која се налази на левој обали Дрине у Босни наспрам Црнче, наша војска није успела да заузме доминантни и стратегијски врло битан положај ПЕРУНИКА (на гребену лево од пропланка Мачковог камена). Такође током дана Дунавска дивизија II (другог) позива није успела да освоји Кошутњу стопу (к.939) вис десно од пропланка Мачковог камена, а Дунавска дивизија I (првог) позива није имала значајнијих изгледа да заузме Разбојиште и Липничку главицу (к.791.) Тако се завршио и 20. септембар и други дан „пакла“ на Мачковом камену.

Седмог дана исполинске битке на Мачковом камену, која се водила 21.септембра и када су борбе на Мачковом камену достигле највећу жестину. Наше снаге упорно бране поседнуте положаје на гребену Мачковог камена, а АУ из 16.корпуса по сваку цену покушавају да га поврате. Командант тзв. „Балканских снага“ генералисимус Поћорек сматрао је да се на Мачковом камену победом решава коначно решење целе БИТКЕ И ФРОНТА НА ДРИНИ. Стога је израђен и посебан план за одлучујући напад на Мачков камен, који треба извести 21.септембра, а поред осталог садржао је следеће:

Напасти са две колоне, пре подне левом снажнијом (9. 1. и део 7. брдске бригаде) на правцу од Кошутње стопе и Ужиналишта, а по подне десном слабијом (делови 6.и 7. брдске бригаде) од Ужиналишта и коте 764. према Перуники. За то време у резерви ће остати (Комбинована, 2. и део 13.брдске бригаде) и по потреби бити укључене у борбу на правцима напада.

А на самом гребену Мачковог камена тог 21.септембра подизала се и спуштала густа магла и владало је затишје. На северном делу пропланка налазила се наша 5.пољска батерија артиљерије усмерена за дејство према Ужиналишту, а јужно од ње на ивици шуме 2.пољска батерија артиљерије распоређена за дејство према Кошутњој стопи и Ужиналишту. А жестоко дејство АУ пешадије уследило је из правца Смајиног брда и Кошутње стопе таквом жестином да је читав наш 9.пук I (првог) позива био избачен и одбачен из предњих ровова. Опет је надчовенчанским пожртвовањем официра и уз подршку 9.пука II (другог) позива, непријатељ одбачен и није успео да поврати Мачков камен.

За то време око 10 часова делови АУ 1.7. и 2. брдске бригаде приближиле су се и почеле са северозапада да избијају на гребен Мачковог камена. На њих су наше пољске батерије са растојања од само 500.до 800.метара отвориле жестоку ватру која је успела да их натера да одступе са правца напада. За њима је одмах и то у три покушаја гоњења полазио наш 9.пук, али је сваки пут ураганском ватром АУ артиљерије одбациван на полазне положаје. Ипак непријатељске снаге су одбачене када је 9.пуку као помоћ са Нешиног брда командант 4.пука I (првог) позива легендарни Душан Пурић упутио један свој батаљон као испомоћ. Тек након тога непријатељске АУ снаге су дефинитивно одбачене на полазне положаје. Након тога наш 9.пук појачан је са још једним 4.(четвртим батаљоном) 4.(четвртог) прекобројног пука Ужичке војске.

У међувремену АУ снаге су се прегруписале и опет извршиле страховит напад избивши поново на гребен Мачковог камена. Тада је изузетну улогу одиграла наша артиљерија, када су обе наше пољске батерије (2.и 5.) на самом гребену дејствовале картечом по надирућој у 6.редова АУ пешадији, на блиском растојању од само 20-ак метара. ПС (користим се личним разговором са преживелим топџијом баш са једног од тих 8.топова са гребена Мачковог камена, јунаком ЛУКОМ СТЕВИЋЕМ из рађевског села Мојковић. Иначе Лука Стевић је прекаљени тобџија из оба Балканска рата, а за показано неустрашиво јунаштво на Мачковом камену одликован је Карађорђевом звездом).

То је и први пут у историји ратовања да су заједно у првој линији нашли заједно једни поред других пешадија и артиљерија. Тако су буквално почишћени са гребена надирући АУ војници, а оно што није завршила артиљерија картечом, докрајчила је наша пешадија из 4.пука I (првог) позива Ужичке војске, која је била добро маскирана у рововима поред обе пољске батерије артиљерије, јер је у међувремену поред 5.(пете) била привучена и 2.(друга).

Током дана борбе су настављене несмањеном жестином а АУ снаге нису престајале са нападима. У међувремену наш 9.пук I (првог) позива под страховитим притиском поново је запао у тешкоће и почео да се повлачи са гребена јер је тешко рањен и командант пука мајор Петар Маџаревић. Тада је из армијске резерве командант 4.пука I (првог) позива Ужичке војске потпуковник Душан Пурић без одобрења претпостављене команде, самоиницијативно развио и увео свој пук у борбу и на тај начин зауставио одступање (повлачење) 9.пука. Том приликом заустављено је и даље напредовање АУ снага, али оне су остале на североисточном делу Мачковог камена. Такође топови наше 5.брдске батерије током тих борби два пута су међусобно преотимани између обе војске и на крају су остали практично на „ничијој земљи“ између два стрељачка строја.

Шта о томе има у извештајима зараћених страна, најбоље је да цитирам:

Аустроугарски извештај;

„После огорчене борбе, пуковник Лукачић са 1.брдском бригадом протерао је Србе из њиховог предњег утврђеног положаја, али је одмах, као бујица, следовао један српски противнапад, који није допустио да се одвуче 6.српских топова, тек што су били заплењени. Ови су топови остали између стрељачких стројева обеју противничких снага и постали су јако оспоравајући циљ обостраних тежњи. До ноћи није пало решење.“ Српски извештај:

„Наша 5.пољска батерија, која је била у стрељачком строју 9.пешадијског пука, три пута је непријатељу падала у руке и најзад остала у међупростору између наших и непријатељских трупа. Покушавано је са наше и непријатељске снаге да се поново узму и одвуку, али су и наши и непријатељски покушаји пропадали, јер је противна страна то спречавала јаком ватром. Топови су се до мрака остали у међупростору….“.

Око 16,30 часова уследио је поново можда и најжешћи напад 18.АУ бригаде на Мачков камен, са јасном намером да га дефинитивно заузму, пре него што српским снагама пристигну нова појачања, како је то наглашено у извештају команде 16. корпуса команданту Балканских снага Оскару фон Поћореку.

Жестоке борбе вођене су све до 18 часова и тада под силином напада аустроугара наш 9.пук првог позива опет попуста а заробљавају нам и топове из 5.пољске батерије. Али легендарни командант Душан Пурић са својим славним 4.пуком првог позива и 9.пуком (који се повлачио) поново успева да поврати изгубљене положаје на гребену Мачковог камена и десног крила Дунавске дивизије I (првог) позива. При том преотима и наша 2. топа из састава 5.пољске батерије (а друга два непријатељ је одвукао). У исто време 5.прекобројни пук на положајима јужно од горе поменутих 8. и 9. пука I (првог) позива, јуначки и храбро су успевали да успешно одбију све нападе АУ снага.
Тако је прошао у огорченим борбама и тај страшни 21.септемвар 1914.г. (седми дан борби и трећи дан пакла) али наше снаге сачувале су поседнути гребен МАЧКОВОГ КАМЕНА и поново заноћиле на њему.