САМО НЕБО И ИСТОРИЈА ПАМТЕ
Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле
Ових дана када обележавамо Дан примирја не можемо а да се не сетимо и наших сународника Срба са подручја Париза и шире околине који се традиционално сваке године 12.новембра у 11.часова окупљају на Српском војничком гробљу у ТИЕУ, где обележавају ДАН ПОБЕДЕ у Првом светском рату и одају дужне почасти својим славним ПРЕЦИМА, од којих 767. почива на том гробљу далеко од своје отаџбине СРБИЈЕ.
Такође треба да се сетимо и на наших сународника СРБА са југа Француске, који се традиционално сваке године 11.11. у 11.часова окупљају на француско-италијанском војничком гробљу на врху брда СЕН МАНДРИЈЕ (полуострво) удаљено 12.км од Тулона.
На том војничком гробљу (CHEMINS DE MEMORIE) поред 1.024 француских, 18. грчких, 16.руских и 1. бугарског налази се и 22. гробна места наших СРПСКИХ РАТНИКА који су се заједно борили на СОЛУНСКОМ ФРОНТУ.
Тешко рањени, француским лађама пребацивани су из Солуна у велику ратну луку Тулон, а након тога у војну болницу која се све до 1935.године налазила на полуострву СЕН МАНДРИЈЕ.
Бројни наши ДИВ ЈУНАЦИ су излечени у овој болници и након опоравка вратили се у своје ратне јединице, али на жалост 22-ица нису.
У периоду од 1917. до 1919. год. тешко рањени и оболели нису издржали и ЗАУВЕК су остали да почивају далеко од своје миле отаџбине Србије на француско италијанском војничком гробљу окруженом боровом шумом на врху брда Сен Мандрије. На уласку у исто налази се и заједничка гробница (у облику пирамиде) у којој почива 777. француских војника.
На нашу жалост и срамоту, а пре свега директних ПОТОМАКА ова 22. СРПСКА ДИВ ЈУНАКА, њихови директни потомци не долазе на ово гробље, да упале свеће за њихове душе, положе свеже цвеће и понеком искреном сузом залију цвеће поред њихових гробова које су неки други добри људи (Срби и Французи) засадили.
Један од таквих је Србин ОСТОЈА ВЕЛИМИР (стар 89.година) који се деценијама одржавао њихове гробове и на истима у пригодним приликама окупљао Србе са југа Француске као и званичнике француских власти организујући комеморације уз одавање дужних почасти. Од 2021. придружио му се наш земљак ВЛАДАН РАДОВАНОВИЋ председник француско-српског друштва из Нице, као и др. ТАЊА МИЛОСАВЉЕВИЋ из Тулона.
Да ли велика географска удаљеност од Србије или недостатак свести о потреби ОЧУВАЊА СЕЋАЊА на своје славне ПРЕТКЕ, али њихови директни ПОТОМЦИ не долазе и ако су контактирани управо од горе поменутих.
Изгледа ДА САМО НЕБО И ИСТОРИЈА ПАМТЕ а они који никада не би смели да забораве, ЗАБОРАВИЛИ СУ и ЗАБОРАВЉАЈУ!
Остају само споменици и спомен обележја да подсећају на оно што НИКАДА НЕ СМЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!
Изузетак је управо ове године, потомак Зоран Костић из Каоника код Крушевца који је допутовао у Француску и прекјуче 11.11. поносно држећи заставу СРБИЈЕ учествовао на комеморацији приређеној на војничком гробљу.
Ето после 107.година од смрти његовог прадеде МИЛОЈКА КОСТИЋА из Рибарске реке код Крушевца, водника 2.чете, 12. пешадијског пука „Цар Лазар“, који није досањао сан да се врати у своју Србију, на гроб је коначно дошао неко у чијим венама тече његова крв.
А наредник Милојко Костић пролио је много своје када је као трећепозивац са своја два сина 1914.г. кренуо у рат и одбрану своје отаџбине Србије. Једног од њих двојице сахранио је у албанским врлетима а свој оставио ту у далекој Француској на врху брда Сен Мандрије између плаветнила небеског свода и плаветнила азурног мора.
И на крају да подсетим!
Ми из САВЕЗА удружења потомака ратника Србије 1912-1920. трудимо се да не заборавимо гробља и спомен обележја својих славних ратника ДИВ ЈУНАКА светске и наше војне историје, ма где се она налазила и колико била удаљена, почев од Туниса и Алжира са севера Африке па преко Корзике,Француске, Италије, Албаније, Грчке, Северне Македоније, Бугарске, Румуније, Чешке, Словачке, Мађарске, Словеније, Аустрије, Немачке и Русије на далеком северу и североистоку Европе.
Па тако смо између осталих обилазећи 15-ак српских војничких гробаља током маја месеца 2012.год. у Италији, Мађарској, Аустрији, Немачкој и Француској, посетили и француско италијанско војничко гробље у Сен Мандријеу код Тулона. Тада нико, али баш нико није знао да нам покаже где се налазе 22.српска војничка гроба, па смо се сви распоредили и тражили их по великом војничком гробљу док их коначно нисмо ПРОНАШЛИ.
Али Господу Богу ХВАЛА и великој упорности свих нас ПРОНАШЛИ СМО ИХ. Одали смо им дужне почасти ПОЛАГАЊЕМ ЛОВОРОВОГ ВЕНЦА у име САВЕЗА али и верске, молитвом, кађењем гробова и приношењем свећа паљеница пред њихове намучене ратничке душе.
Том приликом имао сам довољно времена да фотографишем свих 22.надгробне СПОМЕН ПЛОЧИЦЕ са њиховим именима, презименима или и једним и другим са годином смрти од 1917. до 1919.год.
На жалост сва она су исписана полу на француском, полу на српском језику.
Зашто?
Па зато што су их вероватно од стране француског медицинског особља из ратне болнице тако уписали (онако како су их могли уписати без ИЋ и сличних слова која Французи немају у свом језику или их врло тешко и неразговетно изговарају)?
Али боље и тако него никако.
Надам се и верујем да никада више неће бити заборављени, како су деценијама и деценијама били заборављени?
И на крају погледајте фото албум са изгледом војничког гробља и гробним местима наша 22. ПРЕТКА – ДИВ ЈУНАКА, који почивају ту са ратним саборцима савезничких војски, далеко од отаџбине у тада француској пријатењској земљи.