ПОВОДОМ 110. ГОДИШЊИЦЕ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. Проф.хаџи Сретен Цветојевић Цвеле

Честити ПОТОМЦИ.

16. новембра 1914. године, пре 110.година, започела је чувена КОЛУБАРСКА БИТКА у трајању од месец дана и завршена нестварном великом победом српске војске која се и данас у 21.веку и ери савременог ратовања још увек изучава на свим највећим и најзначајнијим војним Академијама света.

А Колубарска битка практично почиње након пада Ваљева 15.новембра и током повлачења српске војске које је започело падом Мачковог камена 22. септембра и Гучева 6. новембра.

БИТКА НА КОЛУБАРИ је по оцени признатих како страних тако и домаћих стручњака КЛАСИЧНА БИТКА и по идеји и по начину њеног извођења, као и по сјајно постигнутим резултатима. Она представља врхунац наших напора и вештине командовања. У њој је наша војска можда и под најтежим ратним приликама које су ретке у ратној историји и у крајње неравноправној борби „до ногу“ потукла аустро-угарску тзв. БАЛКАНСКУ ВОКСКУ под командом генералисимуса (фелдцајгмајстера) Оскара фон Поћорека. Том великом победом потпуно је очишћена наша отаџбина од непријатеља и решен рат 1914.године у нашу корист.

Битка на Колубари је широм целог света прославила име СРПСКЕ ВОЈСКЕ и прибавила јој дивљење и поштовање како пријатеља тако и непријатеља: она је нама и нашим савезницима улила веру и наду и у крајњу нашу победу.

Успех и победа наше војске у битци на Колубари није имао само локални значај (за нас саме) већ је он био и од општег значаја у операцијама код свих наших савезника.

Битка на Колубари је за нас и уједно на јужном савезничком фронту била исто оно што је за Французе била БИТКА НА МАРНИ (која је спасила Француску) а самим тим и савезнике.

Из свих тих разлога битка на Колубари је врло важна и изузетно интересантна за проучавање са војног, политичког и психолошког гледишта, како за официре (који ће у њој пронаћи обилате поуке за руковођење трупама али и за стратешко командовање у рангу армија) тако и за политичаре и државнике, али и историчаре и све оне које по било ком основу интересује наша укупна историјска а превасходно војна прошлост.

Битка на Колубари, такође посебно доприноси правилном схватању значају и важности психолошког фактора у одлучивању и одлукама у биткама.

Код сагледавања целог тока битке на Колубари, увек је треба посматрати и сагледавати из два дела и то.

ДЕФАНЗИВНОГ дела битке који је трајао од напуштања Ваљева (15. новембра) и повлачења наше војске по директиви Врховне Команде на десну обалу Колубаре и то:

ПРВА АРМИЈА
на положај код Баћинца (к.700) на путу који води преко планине Сувобор према Горњем Милановцу и на положај поред Гукоша на десну обалу реке Љиг и пут који такође води према Горњем Милановцу.

ДРУГА АРМИЈА
на положај поред Лазаревца.

ТРЕЋА АРМИЈА
на положај Чибутковица – Округло Поље (к.246).

А све три наше армије, практично би се уредиле и поселе положаје на линији:
КОЛУБАРА – ЉИГ – МЕДНИК – БАЋИНАЦ – МАЉЕН (К.997)
ради УПОРНЕ ОДБРАНЕ, па наредних 18 дана (до 3.децембра) и
ОФАНЗИВНОГ дела битке (12 дана) од 3.до 15. децембра 1914.год

ЈАЧИНA, САСТАВ И РАСПОРЕД СНАГА агресорске АУ
АУСТРО-УГАРСКЕ тзв. БАЛКАНСКЕ ВОЈСКЕ

Главни командант БАЛКАНСКЕ ВОЈСКЕ
(генералисимус – фелдцајгмајстер) ОСКАР фон ПОЋОРЕК.

АУ 5.(Пета) АРМИЈА
Командант (ђенерал пешадије) ЛИБЕРИЈУС РИТЕР фон ФРАНК.

8. (осми) КОРПУС
Командант (ђенерал коњице) барон фон ГИЗЛ.

7. (седма) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
Командант (ђенерал мајор) ЛЕТОВСКИ.

9. (девета) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА заједничке војске
Командант (ђенерал мајор) ДАНИЈЕЛ.

21. (двадесетпрва) ДОМОБРАНСКА ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
Командант (фелдмаршал лајтнант) ПРЖИБОРСКИ.

17. (седамнаести) КОМБИНОВАНИ КОРПУС
Командант (фелдмаршал лајтнант) КРАУС.

29. (двадесетдевета) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА заједничке војске
(ђенерал мајор) ЗАНАНТОНИ.

АУ 6.(шеста) АРМИЈА
Командант (генералисимус – фелдцајгмајстер) ОСКАР фон ПОЋОРЕК.

13. (тринаести) КОРПУС
Командант (ђенерал коњице) барон фон РЕМЕН.

36.(тридесет шеста) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
Командант (фелдмаршал лајтнант) ЦИБУЛКА.

40. (четрдесета) ДОМОБРАНСКА ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
Командант (ђенерал мајор) ТАБАЈДИ.

42.(четрдесетдруга) ДОМОБРАНСКА ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА звана „Вражја“
Командант (ђенерал мајор) гроф САЛИС.

15.(петнаести) КОРПУС
Командант (ђенерал пешадије) фон АПЕЛ.

16.(шеснаести) КОРПУС
Командант (фелдцајгмајстер) ВУРМ.

КОМБИНОВАНА ДИВИЗИЈА
(у саставу имала четири брдске бригаде).

18.(Осамнаеста) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
(у саставу имала три брдске бригаде).
Командант (фелдмаршал лајтнант) ТРОЛМАН.

50.(Педесета) ПЕШАДИЈСКА ДИВИЗИЈА
(у саставу имала три брдске бригаде).

РАСПОРЕД СНАГА АУ ВОЈСКЕ

6. (Шеста) АУ АРМИЈА: Образовала је десно крило и центар аустроугарског нападног операцијског фронта почев од Дрине (Рогачица између Баине Баште и Љубовије) па до ушћа реке Љиг у Колубару.

На десном крилу Армије био је 16.(Шеснаести ) Корпус главнином снага према нашој 1.(ПРВОЈ) АРМИЈИ a једним делом снага 18.(Осамнаеста) Пешадијска Дивизија и 4.(Четврта) Брдска Бригада према нашој УЖИЧКОЈ ВОЈСЦИ.

У центру 6. АУ АРМИЈЕ према нашој 1. АРМИЈИ био је 15.(Петнаести) Корпус и на левом крилу према нашој 3.(ТРЕЋОЈ) АРМИЈИ био је 13.(Тринаести) АУ Корпус.

5. (Пета) АУ АРМИЈА: Образовала је лево крило АУ нападног операцијског фронта и била је главнином снага усмерена према нашој 2.(ДРУГОЈ) СРПСКОЈ АРМИЈИ, а једним слабијим делом 104. (сточетврта) Ландштурмска Бригада према ОБРЕНОВАЧКОМ ОДРЕДУ.

Распоред целокупних АУ (аустро-угарских) снага био је КОРДОНСКИ (што значи без стратегијске резерве).

Треба свакако напоменути и да је поред горе наведених нападних АУ снага (на левој обали Саве у Срему и десној обали Дунава у Банату) било аустроугарских Ландштурмских трупа са припадајућом артиљеријом и коњицом за заштиту граничног фронта на Сави и Дунаву.

Јачина целокупне АУ (аустроугарске) БАЛКАНСКЕ ВОЈСКЕ према нашој СРПСКОЈ ВОЈСЦИ на почетку КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ износила је око 300.000 људи.

ЈАЧИНА, САСТАВ и РАСПОРЕД наше СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Врховни командант
Њ.К.В. Наследник престола – регент АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ.

Начелник Штаба Врховне Команде,
војвода РАДОМИР ПУТНИК.

Помоћник Начелника Штаба Врховне Команде,
ђенерал-штабни пуковник ЖИВКО Г. ПАВЛОВИЋ.

ШТАБ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ смештен у Крагујевцу.

1.(ПРВА) АРМИЈА
Командант – ђенерал ЖИВОЈИН МИШИЋ
Начелник Ђенералштаба, ђенералштабни пуковник СТЕВАН ХАЏИЋ.

ШТАБ АРМИЈЕ смештен у БОЉКОВЦИМА.

Састав:
ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива
Командант – пешадијски пуковник МИЛИВОЈЕ АНЂЕЛКОВИЋ КАЈАФА.

ДУНАВСКА ДИВИЗИЈА 2.(другог) позива
Командант – Ђенералштабни пуковник МИЛОШ ВАСИЋ.

ДРИНСКА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива
Командант – Ђенералштабни пуковник НИКОЛА СТЕВАНОВИЋ

МОРАВСКА ДИВИЗИЈА 2.(другог) позива
Командант – пешадијски пуковник ЉУБОМИР МИЛИЋ

ЈАЧИНА 1. АРМИЈЕ
– Укупно људи 54.273
– Официра 771
– Подофицира 7.074
– Војника 45.775
– Топова 80
– Митраљеза 40
– Запреж. кола 4.779
– Аутомобила 6
– Коња. 16.578
– Волова 7.563

ЗАДАТАК 1. АРМИЈЕ
Упорна одбрана фронта на линији:
Гукоши (Река Качер) – Медник – Вис – Баћинац – Рудо – Јељак – Маљен (к. 997).
На десном крилу одржавати везу са 3. (ТРЕЋОМ) АРМИЈОМ, а на левом са УЖИЧКОМ ВОЈСКОМ.

2. (ДРУГА) АРМИЈА
Командант – Војвода СТЕПА СТЕПАНОВИЋ
ШТАБ Армије смештен у ДАРОСАВИ

Састав:
МОРАВСКА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива.
Командант – ђенерал ИЛИЈА ГОЈКОВИЋ

ТИМОЧКА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива.
Командант – Ђенералштабни пуковник ВОЈИСЛАВ ЖИВАНОВИЋ.

ШУМАДИЈСКА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива.
Командант – Ђенералштабни пуковник БОЖИДАР ТЕРЗИЋ.

КОЊИЧКА ДИВИЗИЈА.
Командант – коњички пуковник БРАНКО ЈОВАНОВИЋ

ЈАЧИНА 2. АРМИЈЕ
– Укупно људи 80.792
– Официра 1.627
– Подофицира 12.084
– Војника 66.526
– Топова 138
– Митраљеза 66
– Запр.кола 5.206
– Коња 16.681
– Волова 10.233

ЗАДАТАК 2.АРМИЈЕ
Упорна одбрана Кокубаре на фронту од ОБРЕНОВАЧКОГ ОДРЕДА (ушће реке Марице у Колубару) до ушћа (реке Грабовице у реку Љиг).
На десном крилу одржавати везу са ОБРЕНОВАЧКИМ ОДРЕДОМ а на левом са 3. ТРЕЋОМ АРМИЈОМ.

3.(ТРЕЋА) АРМИЈА
Командант – ђенерал ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ

Састав:
КОМБИНОВАНА ДИВИЗИЈА 1.(првог) позива.
Командант – ђенерал МИХАИЛО РАШИЋ

ДРИНСКА ДИВИЗИЈА 2. (другог) позива.
Командант – Ђенералштабни пуковник КРСТА СМИЉАНИЋ

ТИМОЧКА ДИВИЗИЈА 2. (другог) позива.
Командант – артиљеријски пуковник МИРКО МИЛИСАВЉЕВИЋ

ЈАЧИНА 3. АРМИЈЕ
– Укупно људи 56.089
– Официра 939
– Подофицира 9.729
– Војника 44.591
– Топова 80
– Митраљеза 40
– Запреж. кола 5.163
– Коња 12.551
– Волова 5.163

ЗАДАТАК 3. АРМИЈЕ
Упорна одбрана ЉИГА на фронту од ушћа реке Грабовице до реке Качер.
На десном крилу одржавати везу са 2. АРМИЈОМ, а на левом са 1. АРМИЈОМ.

ОДБРАНА БЕОГРАДА
Командант – ђенерал МИХАИЛО ЖИВКОВИЋ
ШТАБ Армије смештен у КУМОДРАЖУ

Привремени састав
7. (седми) ПЕШАДИЈСКИ ПУК 1.(првог) позива, са митраљеским одељењем
7. (седмог) ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА 3.(трећег) позива,
11. (једанаести) ПЕШАДИЈСКИ ПУК 3.(трећег) позива,
и по један
КОЊИЧКИ ЕСКАДРОН 2.(другог) и 3.(трећег) позива,
ТРИ ДЕБАНЖОВАНЕ ПОЉСКЕ ПОЗИЦИЈСКЕ БАТЕРИЈЕ,
ТРИ ПОЉСКЕ БРЗОМЕТНЕ БАТЕРИЈЕ
ЈЕДНА ХАУБИЧКА БАТЕРИЈА и један рефлектор.

ЈАЧИНА ОДБРАНЕ БГ
– Укупно људи 19.465
– Официра 241
– Подофицира 2.524
– Војника 16.514
– Топова 47
– Митраљеза 10
– Запреж. кола 839
– Аутомобила 3
– Коња 2.457- Волова 1.635

ЗАДАТАК ОДБРАНЕ БГ
Одбрана прелаза преко Дунава и Саве на фронту Гроцка – Београд – Остружница – Обреновац.
На десном крилу одржавати везу са БРАНИЧЕВСКИМ а на левом крилу ОБРЕНОВАЧКИМ ОДРЕДОМ.

УЖИЧКА ВОЈСКА
Командант – ђенерал ВУКОМАН АРАЧИЋ

Састав:
ШУМАДИЈСКА ДИВИЗИЈА 2.(другог) позива.
Командант – пешадијски пуковник ДРАГУТИН МИЛУТИНОВИЋ.

УЖИЧКА БРИГАДА
Командант – пешадијски пуковник ИВАН С. ПАВЛОВИЋ

ЛИМСКИ ОДРЕД
Командант – пешадијски потпуковник ЈЕВРЕМ МИХАИЛОВИЋ

ЈАЧИНА УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ
– Укупно људи 33.265
– Официра 366
– Подофицира 3.556
– Војника 29.035
– Топова 55
– Митраљеза 15
– Запреж.кола 2.424
– Коња 5.779
– Волова 5.679

ЗАДАТАК УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ
Одбрана Ужица на правцима од Бајине Баште и Вишеграда преко Шаргана.
Осматрање правца према Чајетини и преко Јелове Горе и Косјерића према Ваљеву.

ОБРЕНОВАЧКИ ОДРЕД
Командант – пешадијски пуковник ДУШАН ТУФЕГЏИЋ

Привремени састав:
ПЕШАДИЈСКИ ПУК (другог) позива,
10.(десети) КАДРОВСКИ ПЕШАДИЈСКИ ПУК (првог) позива,
СКОПЉАНСКИ БАТАЉОН,
ДВА БАТАЉОНА 5.(петог) ПУКА (трећег) позива,
ЈЕДАН БАТАЉОН 6.(шестог) ПУКА (трећег) позива,
ЈЕДАН БАТАЉОН 2.(другог) ПУКА (трећег) позива,
ЈЕДАН БАТАЉОН 12.(дванаестог) ПУКА (трећег) позива,
ДВА БАТАЉОНА 14.(четрнаестог) КАДРОВСКОГ ПУКА,
По једна батерија артиљерије шумадијске, тимочке, дринске и дунавске дивизије,
ДВЕ ПОЗИЦИЈСКЕ ДЕБАНЖОВАНЕ БАТЕРИЈЕ,
ЈЕДАН ВОД ХАУБИЦА

ЈАЧИНА ОДРЕДА
– Укупно људи 10.000
– Топова 26
– Митраљеза 8

ЗАДАТАК ОДРЕДА
Одбрана фронта од Умке па до ушћа реке Марице у Колубару.
На десном крилу одржавати везу са ОДБРАНОМ БЕОГРАДА, а на левом са 2.(другом) АРМИЈОМ.

УКУПНО:
Људства 250.000
Топова 420
Митраљеза 180

Осим горе наведених оперативних трупа које су имале директно и непосредно учешће у КОЛУБАРСКОЈ БИТЦИ, на северном граничном фронту са задатком да ОБЕЗБЕЂУЈУ БОК И ПОЗАДИНУ наших главних оперативних снага током трајања БИТКЕ НА КОЛУБАРИ, налазила су се и два ОДРЕДА.

БРАНИЧЕВСКИ ОДРЕД
јачине 12.242 људи са 36 топова Дебанжоване позицијске артиљерије и углавном састављен од трупа 3.(трећег) позива

ЗАДАТАК БРАНИЧЕВСКОГ ОДРЕДА
да обезбеди гранични фронт на линији:
Голубац – В. Градиште – Смедерево – Гроцка.

КРАЈИНСКИ ОДРЕД
Јачине 8.893 људи са 36 топова из састава Дебанжоване позицијске артиљерије и углавном састављен од трупа 3.(трећег) позива.

ЗАДАТАК КРАЈИНСКОГ ОДРЕДА
Да обезбеди гранични фронт на линији Текија – Горњи Милановац и гранични прелаз Текија.

Познаваоцима војне стратегије, оператике, употребе и размештаја војних јединица свакако „пада у очи“ да у изложеном распореду за КОЛУБАРСКУ БИТКУ нема СТРАТЕГИЈСКЕ РЕЗЕРВЕ (распоређене у позадини операцијског фронта). Разлог за то је, што је наш операцијски фронт био врло велики (око 200 км) а за тако велику линију фронта, имали смо стварно мали број људства од само 250.000 људи и при том огромну оскудицу свега а превасходно артиљерије, митраљеза, муниције и артиљеријских зрна.

А овако је изгледао непријатељски аустро-угарски ОПЕРАЦИЈСКИ ПЛАН ЗА КОЛУБАРСКУ БИТКУ.

Он је логично био ОФАНЗИВАН.

Према географском и топографском војишту и бојишту, као и стању код наше српске војске, непријатељ је имао намеру да овлада масивом МАЉЕНА и СУВОБОРА и да тако изврши ПРОБОЈ операцијског фронта између наше ПРВЕ АРМИЈЕ и УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ и тако себи створи простор за улазак у долину Западне Мораве, те да између РУДНИЧКОГ и ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКОГ масива избије на фронт ЧАЧАК – ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ. Са тог правца непријатељске снаге би најкраћим и најлакшим (а за нас најопаснијим) правцем запретиле Крагујевцу и бочно долином Западне Мораве Крушевцу.

Овај главни правац непријатељског продирања по планинском и испресецаном земљишту, са мало и то врло рђавих путева, било је тешко савлађивати, па још у новембру када је сезона киша и у планинским пределима снегова.

Али непријатељска 6.(шеста) АРМИЈА у својим редовима имала је 15.(петнаести) и 16.(шеснаести) КОРПУС специјално обучене за ратовање у брдско планинским условима.

Проблем наше војске представљала је празнина (раздвојеност) између левог крила 1. (прве) АРМИЈЕ и десног крила УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ, недостатак артиљеријске муниције, премор људства и огроман пад морала (у шта је непријатељ имао добар и потпуни увид) те у својим плановима рачунао на успех своје офанзиве и потпуни слом војске Србије.

У току битке, када је овладао масивом МАЉЕНА и СУВОБОРА, извршио је пробој операцијског фронта и припремао даље продирање ка ЧАЧКУ и ГОРЊЕМ МИЛАНОВЦУ, непријатељ је ДОПУНИО свој првобитни ОПЕРАЦИЈСКИ ПЛАН, доневши одлуку да својим левим крилом на којем је била 5.(пета) АУ АРМИЈА пробије наш операцијски фронт на Колубари код села КОНАТИЦЕ на линији између 2.(друге) АРМИЈЕ и ОБРЕНОВАЧКОГ ОДРЕДА, па даљим ширењем и напредовањем по могућству, пресече одступницу ОБРЕНОВАЧКОМ ОДРЕДУ и ОДБРАНИ БЕОГРАДА, заузме БЕОГРАД и тада, базирајући се на Београд, предузме покрет на југ правцем БЕОГРАД – МЛАДЕНОВАЦ – ТОПОЛА и на тај начин угрози десни бок и позадину наших главних оперативних снага према западу, чиме би их приморали на повлачење према Крагујевцу под врло тешким околностима. У основи замисао непријатеља свакако је била да изврши ОБУХВАТ нашег операцијског фронта са севера и југа и дефинитивно реши битку у своју корист.

Међутим укупна ширина фронта од ДУНАВА до ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКОГ МАСИВА као и премореност и проређеност непријатељских снага (5.и 6. АУ АРМИЈА) ослабили су њихову офанзивну моћ и истовремено је изложили опасности ПРОБОЈА ФРОНТА.

Међутим, претпоставка је да су команданти непријатељске АУ војске потценили у том моменту стање српске војске, не очекујући никакав озбиљнији отпор (јер се наша војска након пораза у БИТЦИ НА ДРИНИ стално повлачила) а нису могли ни помислити да би српска војска могла да изведе КОНТРА ОФАНЗИВУ?

А пре почетка те не надане и не очекиване контра офанзиве српске војске, непријатељ је имао комплетан ОБУХВАТ наших снага са севера од БЕОГРАДА па до сталног наступања (напредовања) на југ и фронта на линији ВАРОВНИЦЕ – КОСМАЈ, а са запада и масива МАЉЕНА и СУВОБОРА полако и постепено вршио ПОДИЛАЖЕЊЕ и прикупљање ка фронту 1.(прве) АРМИЈЕ и УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ.

А пре него што појаснимо како је наша српска војска свим снагама и на целом фронту прешла у КОНТРАОФАНЗИВУ и ПРОБОЈ непријатељског фронта, да се упознамо и са:

ПЛАНОМ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ЗА КОЛУБАРСКУ БИТКУ

Као што углавном скоро сви знамо, наш План за КОЛУБАРСКУ БИТКУ био је у прво време ДЕФАНЗИВНИ.

На то су нас неминовно приморале наше врло тешке тадашње прилике у којима смо се налазили, а пре свега:

замор људства, јако поколебани морал и вера у победу, сталним повлачењем и губицима током истог, оскудица свега током повлачења, а пре свега артиљеријске муниције (купљене и плаћене пре почетка рата) а која никако није стизала из Француске преко Солуна на фронт.

Због свега тога наша Врховна команда налазила се не само у кризи војске, него чак и у националној кризи државе. Зато су пре свега ПЛАНОМ предузете све могуће мере и радње да се ЗАУСТАВИ ДАЉЕ ПРОДИРАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА у дубину наше територије.

Затим, да ПОПУНИ и ОЈАЧА ВОЈСКУ:

– свежим снагама (људством) пре свега из редова жандармерије, регрутима и на брзину увежбаним људством из Јужне Србије, укључујући и 1.321. полазника војне школе из Скопља старих између 21 и 24 године, произведених у чин каплара и упућених у редове 1.(прве) АРМИЈЕ,

– поправи исхрану и снабдевање и на тај начин поврати пољуљани дух и морал војске као и изгубљену веру у победу.

Тако је Врховна команда СТАБИЛИЗОВАЛА ситуацију на целој линији фронта код наше војске, чекајући да чим стигне артиљеријска муниција из Француске (која је у том моменту стварно била у путу) да се из ДЕФАНЗИВЕ, пређе у ОФАНЗИВУ (офанзивни план) и извојује коначна победа.

А како је изгледао РАД ВРХОВНЕ КОМАНДЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ?

Као прво УПУТ Врховне Команде бр. 6.600 издат КОМАНДАНТИМА СВЕ ТРИ СРПСКЕ АРМИЈЕ, а који се односио на дотадашње недостатке уочене током операција српских армија.

1.(ПРВА) Армија па и дивизије, у већини случајева су остајале без резерве. Услед овога распоред је био танак и немоћан да одоли навали груписаног непријатеља било на фронт, било на бокове и позадину;

2. Танак и једноставан распоред и оскудица резерве учинило је, да су армије (дивизије) биле приковане за своје положаје, услед чега је и акција постала пасивна, која не води успеху, као што се то и искусило:

3. Једино средство које води успеху јесте у највећем степену активност, изражена у брзом маневровању. За ово је један од првих услова имати јаку резерву.

Код непријатеља се ова активност видније истиче, а код нас се на против осећа оскудица довољне активности. У колико су фронтови одбране већи, у толико је значај резерава за активна дејства већи;

4. Често пута било је изненађења и препада од стране непријатеља, поводом чега су се брзо губили положаји и стварала паника и нереди код трупа. Бити побеђен може се још и оправдати, када се употребе сва средства, која су тога тренутка била на расположењу и учини све, што је у власти старешине, па ипак се изгуби борба: али бити изненађен неда се ничим оправдати. Ово је криминал који треба дати под суд.

5. Пада у очи недовољно извиђање и обавештавање о непријатељу. Често пута данима се стајало према непријатељу, а није се знала њихова јачина и састав.

Непријатељ у овом погледу стоји боље од нас. О сваком нашем покрету он је био благовремено обавештен и одмах предузимао противмере да га осујети.

6. Узајамно потпомагање суседних јединица у борби и обавештавање суседа о току борбе и својим намерама не врши се како треба, већ у највише случајева командант сваке јединице гледа само себе, а за потпомагање суседа и на споразуман заједнички рад с њима не стара се колико је у датој ситуацији потребно и могућно;

7. У последње време осећа се нека клонулост духа услед тешкоћа и оскудица са којима се морамо неминовно борити. Старешине свих редова треба да су свесни своје улоге, да у овим судбоносним данима по земљу и народ треба сваки на своме месту да истраје до пожртвовања, и да настоји свим силама, да трупе одрже у руци, и да јој поремећену равнотежу духа што пре поврате.

„Треба бити убеђен и чврсто решен, да се са ове линије не може даље ићи, да је било доста попуштања, и да сада у интересу нашега угледа и до сада стеченога гласа ваља извојевати победу. Са овим убеђењем треба отпочети битку“.

„НЕКА КОМАНДАНТИ АРМИЈА НАСТОЈЕ СВИМ СИЛАМА, ДА СЕ ОВИ НЕДОСТАЦИ ЗА У БУДУЋЕ ОТКЛОНЕ“.

Након тога уследила су појединачна НАРЕЂЕЊА командантима све три наше армије.

Наравно, није могуће, нити технички изводљиво у једном тексту упознати се са дневним погледима и анализама ситуација све три наше армије и Врховне команде до 3.децембра и завршетка те прве (ДЕФАНЗИВНЕ) фазе БИТКЕ на КОЛУБАРИ.

Да би смо још боље разумели, колико је то обиман материјал, најбољи показатељ је следећи:

помоћник Начелника Штаба Врховне Команде српске војске и редовни члан Српске краљевске академије генерал ЖИВКО Г. ПАВЛОВИЋ који је учествовао у изради ПЛАНА за БИТКУ НА КОЛУБАРИ и у њеном извођењу, на основу АУТЕНТИЧНИХ ДОКУМЕНТА и својих РАТНИХ БЕЛЕЖАКА, написао је студију КОЛУБАРСКА БИТКА на 1.799 страна.

Први том студије само о ДЕФАНЗИВНОЈ фази битке је на 927. страна књиге А5 формата.

Зато сам написао да је (технички неизводљиво) целовито и квалитетно по данима трајања битке анализирати и написати један целовит текст о Колубарској битци.

Међутим, свима који желе да се детаљније упознају са познатим, мање познатим и потпуно непознатим детаљима о КОЛУБАРСКОЈ БИТЦИ, без икакве дилеме препоручујем до најситнијих детаља комплетну студију БИТКЕ НА КОЛУБАРИ.

Прво издање је СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ из 1928.године а друго:

Поводом 100-годишњице славних српских победа на Церу и Колубари 2014. г. у издању Гласа Цркве – Шабац и Библиотеке „Димитрије Туцовић“ – Лазаревац а под покровитељством Владе Републике Србије.

Али уколико је на нешто посебно потребно обратити пажњу током трајања БИТКЕ на КОЛУБАРИ (а све је битно), можда је то ипак период од 6.до 9.децембра 1914. г. док је трајала, можда и једна од најпресуднијих борби током битке на Колубари, познатија као КОСМАЈСКО-ВАРОВНИЧКА БИТКА?

А све је почело наредбом Врховне команде, да трупе Одбране Београда напусте Београд без борбе и повуку се на линију ВАРОВНИЦЕ – обронци планине Космај према МЛАДЕНОВЦУ и ту организацију одбрану угроженог десног крила и позадине главнине наших снага. Такав маневар навео је главнокомандујућег АУ тзв. „Балканске војске“ генералисимуса Оскара фон Поћорека, да баш на том делу покуша да јаким снагама „пробије“ фронт српске одбране и зађе иза леђа главнини српских снага.

Управо из тог разлога, исход борби на ВАРОВНИЦМА могао је одлучујуће да утиче на даљи ток КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ и у крајњој линији и њен коначни исход.

На Варовницама су АУ снаге чекали слабо опремљени трећепозивци српске војске углавном старији од 50.година из састава трупа Одбране Београда. Добрим извиђањем терена и правилном проценом, донетом наредбом команде, благовремено су ископани пешадијски ровови и добро утврђени и маскирани артиљеријски положаји. У недостатку бодљикаве жице за запречавање испред ровова постављено је уплетено глогово трње које се током вођења битке показало чак ефикасније него жичане запреке. Варовничким одсеком командовао је потпуковник АНТОНИЈЕ МИЛОШЕВИЋ а космајским одредом ДУШАН ТУФЕГЏИЋ. По наредби војводе Радомира Путника, Тимочка дивизија првог позива и Коњичка дивизија упућене су хитно у правцу Младеновца и позадину Варовничког одреда (иако са дефанзивним циљем) оваквим маневарским потезом главно тежиште борби у Колубарској бици пренело се на Варовницу и Космај. Практично ови положаји српске војске на Космајско-варовничком правцу представљали су главну препреку непријатељским снагама на тзв. „Београдском правцу“ према Крагујевцу и срцу Србије. Утолико је значај одржања ових положаја по сваку цену за српску војску био од непроцењиве вредности и највећег значаја.

Одлучујућа битка током тродневних борби вођена је 8.децембра, када су сви жестоки и упорни напади комбинованог корпуса 5. (пете) АУ армије уз беспримерно јунаштво и велико саможртвовање српске војске успешно одбијени, а линије одбране на Варовницама и шумама Космаја остале сачуване без повлачења. Потпуно је јасно, да је непријатељски Комбиновани корпус успео да овлада Космајем и Варовницом и продужи надирање правцем према Тополи и Крагујевцу, сигурно би довео у питање не само успехе на фронту Прве српске армије већ и коначан исход Колубарске битке у целини и величанствену победу српске војске и српског оружја, која је одјекнула у целом свету.

Пораз АУ војске на Варовници, практично је био и њихов дефинитвни слом на десном крилу и центру 6.(шесте) АУ армије, након чега је Поћорек наредио опште повлачење 6. АУ армије преко Саве и Београда у Срем.

Честити ПОТОМЦИ!

Зато, немојмо никада заборавити своје славне ПРЕТКЕ – ВАРОВНИЧКЕ ДИВ ЈУНАКЕ, који су нам тада пре 110.година својим беспримерним див јунаштвом и саможртвовањем показали како се ВОЛИ и БРАНИ своја ОТАЏБИНА и добија битка и у условима када то делује скоро апсолутно немогуће.

Па ако за њих тада није постојала ни као помисао команда НАЗАД, немојмо дозволити ни ми који у себи носимо њихове гене, да данас постоји и помисао, а камо ли могућност да их ЗАБОРАВИМО?

Уосталом и да хоћемо, то не смемо и не можемо, јер је то наша људска и цивилизацијска обавеза, дуг према славним прецима и једини могући и исправни пут у будућност наше деце и генерација које ће доћи после нас.

И на крају да констатујемо и резимирамо:

да је 3.децембар 1914. свакако био преломни датум током трајања КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ, јер је тог 3.децембра командант 1.(ПРВЕ) српске армије, генерал Живојин Мишић, наредио да српска војска одлучно крене у ОПШТУ КОНТРАОФАНЗИВУ са све три армије и Одбраном Београда на целој ширини фронта.

И као што је већ познато, 1.(ПРВА) српска армија страховитим контра-ударом брзо је пробила непријатељску одбрану 6.(шесте)АУ армије и избила на планински масив дела ваљевских планина Сувобор – Маљен, стварајући моћни ослонац за даље гоњење непријатеља према Дрини.

У исто време 2. (ДРУГА) српска армија и ОДБРАНА БЕОГРАДА, сломиле су отпор 5.(пете) АУ армије и одбациле је преко Саве у Срем.

А 15.12.1914. г. након једномесечних крвавих борби, победоносно је окончана КОЛУБАРСКА – СУВОБОРСКА БИТКА (дефанзивна у првој и офанзивна у другој фази). А битка на Колубари по оцени страних и домаћих стручњака била је КЛАСИЧНА битка по идеји и по начину њеног извођења и коначно и по сјајно оствареном исходу. Она у суштини представља и врхунац свих наших напора и вештине командовања. У њој су, под најтежим приликама, које су ретке у ратној историји и у неравноправној борби, до ногу потучене вишеструко надмоћније аустро-угарске снаге или тзв. „Балканска војска“ под командом генералисимуса (фелдцајгмајстера) ОСКАРА фон ПОЋОРЕКА, потпуно очишћена отаџбина од непријатељске војске и коначно решен рат у нашу корист, те прве ратне 1914. године.

Колубарска битка је широм целог света прославила име СРПСКЕ ВОЈСКЕ, прибавила јој дивљење и поштовање, како пријатеља, тако и непријатеља, а нама самима и нашим савезницима улила веру и наду у крајњу победу. При том, велики и сјајни војнички успех у битци на Колубари није имао само локални значај за нас саме, већ је био и од општег значаја и повољно је одјекнуо и на целину светског ратишта и војне операције наших савезника. Свакако треба имати у виду, да је битка на Колубари а за савезнике на јужном савезничком фронту била исто што и битка на Марни на западном фронту, која је спасила Француску, а са њом и све савезнике. Зато и говоримо да је битка на Колубари наша „српска Марна“ јер је спасила Србију и Балкан.

Стога из свих горе наведених разлога, битка на Колубари је врло важна и врло интересантна за проучавање са гледишта војног, политичког, психолошког…, како за официре, који ће у њој наћи веома интересантне и више него важне поуке за вођење и командовање трупама, али исто тако и за политичаре и државнике, па у крајњој линији и све оне које занима наша војна и историја уопште.

ЗАТО СЕ КАО ТАКВА И ДАНАС ИЗУЧАВА НА СВИМ ЗНАЧАЈНИЈИМ ВОЈНИМ АКАДЕМИЈАМА СВЕТА.

А зашто се изучава на војним академијама?

Па када изоставим, као што сам на почетку већ рекао њен велики и немерљиви значај у политичком и психолошком смислу а базирамо се само на војни, он би био у следећем:

Прво:
ВЕЛИКИ СТЕПЕН ВЕШТИНЕ НАШЕГ КОМАНДОВАЊА УОПШТЕ, А ПРЕВАСХОДНО ВИШИХ КОМАНДИ.

ПЛАН битке био је потпуно правилан (а учили смо некада МОЛТКЕА и онај његов тзв.“Систем дер Аусхилфен“ или „систем испомагања“) и резултат је зреле и промишљене процене ситуације на терену. А треба издвојити два најкарактеристичнија или најмаркантнија момента:

ПОЧЕТНИ (прелазак из дефанзивних у офанзивна дејства) који резултира пробојем непријатељског фронта и гоњењем главне непријатељеве оперативне групе (6. армија) и ЗАВРШНИ тзв. (БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА).

Извођење оваквог плана било је брзо, енергично, тачно и прилагођено приликама на војишту и бојишту током КОЛУБАРСКЕ битке.

Друго:
НАШ МАНЕВАР ПО УНУТРАШЊИМ ОПЕРАЦИЈСКИМ ПРАВЦИМА, који је по својој природи уопште тешко изводљив, изведен је неочекивано, брзо, тачно, правилно и потпуно.

Треће:
ПРОМЕНА ПРАВЦА ДЕЈСТВА 2. (друге) и 3. (треће) АРМИЈЕ СА ЗАПАДА НА СМЕР ПРЕМА БЕОГРАДУ и њихову концентрацију у току битке и под борбом на ново бојиште за београдску операцију. А она је захтевала превасходно много смелости да се као таква предузме, а потом вештину и брзину да се успешно изведе.

Четврто:
У ИЗВОЂЕЊУ КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ (офанзивно) У ЦЕЛИНИ примењене су СЛОЖЕНЕ ОПЕРАЦИЈЕ у дејствима ПРВЕ АРМИЈЕ И УЖИЧКЕ ВОЈСКЕ са једне, а „БЕОГРАДСКА ОПЕРАЦИЈА“ са друге стране.

Пето:
ГОЊЕЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА, извођено је без прекида и дању и ноћу (брзо и непрекидно) са таквом енергијом која свима може да послужи као пример.

Шесто:
ПСИХОЛОШКИ МОМЕНАТ. Када услед прекомерног напрезања и патњи клоне телесна снага једне војске, онда са њом опадне и јачина воље. А стање наше војске пред почетак КОЛУБАРСКЕ битке било је скоро катастрофално и у војничком и у националном смислу. Јер након нашег непрестаног повлачења почев од октобра са Дрине, нико не би могао ни помислити, да једна војска са опалим моралом, страховитим људским и материјалним губицима, оскудицом у храни и муницији, а поготову скоро без артиљеријске муниције и изнад свега сазнањем и личним увидом у страховита и нечувена зверства које чине непријатељски војници и официри над цивилним становништвом у освојеним областима – МОЖЕ МОМЕНТАЛНО ДА СЕ ПРИБЕРЕ, ЗАУСТАВИ ЕЛАН ПОБЕДОНОСНОГ НЕПРИЈАТЕЉА И СВОМ СИЛИНОМ И ЕНЕРГИЈОМ ИЗ ТАКВОГ СТАЊА И ДЕФАНЗИВЕ КРЕНЕ У ОФАНЗИВУ НА ЦЕЛОЈ ДУЖИНИ ФРОНТА И ИЗВОЈУЈЕ ЈЕДНУ ОД НАЈВЕЛИЧАНСТВЕНИЈИХ ПОБЕДА У „ВЕЛИКОМ“ РАТУ.

Седмо:
ИЗВРШЕНА БРЗА ПОПУНА изнемогле и деморалисане наше војске регрутима, жандармима и на брзину обученим људством из јужне Србије.
Посебно је значајна ПОПУНА, у међувремену из Француске ПРИСТИГЛОМ и у војним заводима Крагујевца прерађеном АРТИЉЕРИЈСКОМ МУНИЦИЈОМ. То је био један од кључних момената за повраћај пољуљаног и скоро потпуно изгубљеног морала војске. Старешине поново задобијају изгубљени утицај и углед, а попуцале везе дисциплине враћају се у ред.

Осмо:
ЗАУСТАВЉЕНО ПОВЛАЧЕЊЕ НАШЕ ВОЈСКЕ И ДАЉЕ НАПРЕДОВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА. Самим тим отклоњен је велики део кризе код наше војске и почео је да се повраћа морал војника.

Девето:
ПОСЛЕ СТАБИЛИЗАЦИЈЕ, ВРХОВНА КОМАНДА ВРШИ ПОДРОБНО ПРОУЧАВАЊЕ СИТУАЦИЈЕ НА ВОЈИШТУ И БОЈИШТУ у циљу предузимања ОФАНЗИВЕ.

Десето:
ДОЛАЗАК КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ НА ФРОНТ 2.(друге) армије у данима наше највеће моралне кризе, његови разговори са војницима у рововима и његово храбрење и подстицање на истрајност у борби, учинили су много на огромном подизању морала и самопоуздања код војника. То уливање наде и вере у лепше дане своје отаџбине, било је немерљиво корисно, а посебно за морал војске јер се та вест пронела као пожар од војника да војника на целој линији фронта.

Једанаесто:
ДОНЕТА ОДЛУКА ДА СЕ ОДМАХ ПРЕЂЕ У ОФАНЗИВУ И НЕПРИЈАТЕЉ НАПАДНЕ СВОМ СИЛИНОМ И ЕНЕРГИЈОМ.
Ово је други кључни моменат у отклањању моралне кризе код наше војске и који је по наш успех био можда и од кључне важности.
Трећи и завршни моменат у отклањању наше кризе био је:
УСПЕШАН ПОЧЕТАК И ДАЉЕ УСПЕШНО ИЗВОЂЕЊЕ ОФАНЗИВЕ НАШЕ ВОЈСКЕ, које је у почетку постепено а потом и потпуно отклонило нашу моралну кризу и повратило изгубљени морал и самопоуздање а на другој страни дефинитивно срушило морал и снагу непријатеља.

И НА КРАЈУ:
Рат код сваког народа открива све његове мане и слабости, али исто тако испољава и све његове врлине. Битка на Колубари открила је драгоцене моралне и интелектуалне изворе нашег народа и потврдила стару истину: ДА ЈЕ РАТ БОРБА МОРАЛНИХ ФАКТОРА А ПРЕ СВЕГА БОРБА ВОЉЕ, И ДА ЈАЧА ВОЉА И ИСТРАЈНОСТ УВЕК ПОБЕЂУЈУ.

Зато нека је заувек слава, част и незаборав нашим СЛАВНИМ ПРЕЦИМА – ДИВ ЈУНАЦИМА СА КОЛУБАРЕ и свих других знаних и незнаних бојишта, ратишта и стратишта.

А на и данас бројна питања и дилеме ЗАШТО наша војска након заузећа (ослобађања) БЕОГРАДА и сјајног окончања БИТКЕ НА КОЛУБАРИ (величанственом победом над аустро-угарском војском) НИЈЕ НАСТАВИЛА ГОЊЕЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА, ево неколико најосновнијих разлога због чега то по једном општеоперацијском плану није било могуће?

ПРВО,
зато што је наша војска након 12-дневног трајања ОФАНЗИВНОГ дела колубарске битке, надчовечанским и непрекидним напрезањем даноноћно (без смене и са огромним губицима) била физички преморена и материјално потпуно исцрпљена, да се даље апсолутно није могло, без дужег одмора и попуне људством, оруђима, оружјем, муницијом, инжињеријским материјалом, стоком, материјалном опремом и свим другим потребштинама.

То укупно стање ЗАПЛЕНОМ од непријатеља у погледу наоружања и војне опреме свакако је било знатно побољшано након завршетка колубарске битке, али свакако није било довољно.

А ЗАПЛЕЊЕНО је:
142 топа различитих калибара, 29 лафета, 386 кара за топове, 71 митраљез, 60.000 пушака, 3.500 кола са муницијом, инжињеријским и осталим материјалима, 2 аеро-плана, 5 аутомобила, 37 великих санитетских кола нарочитих модела са санитетским материјалом, 52 пољске пекаре, 45 кухиња, 4.000 коња, 184 самара за товарне коње, 3 касе и доста хране.

Ако се томе додају и раније ЗАПЛЕНЕ од непријатеља из битака на Церу и Дрини.

УКУПНО ЈЕ ЗАПЛЕЊЕНО 1914.г:

192 топа различитих калибара, 31 лафет, 491 кара, 86 митраљеза, 70.000 пушака, 4.000 кола са различитим материјалима, 59 пољских пекара, 45 кухиња..

ЗАРОБЉЕНО:
566 официра и 55.906 војника.

ДРУГО,
од пресудног значаја за даљу евентуалну офанзивну акцију биле су ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ (дизентерија, трбушни тифус и изнад свега пегави тифус) који се страховитом брзином ширио по целој Србији сатирући подједнако и војск и цивиле.

ТРЕЋЕ,
и даље смо били зависни од савезника у погледу снабдевања оружјима, оруђима, муницијом, материјалним опремањем.

ЧЕТВРТО,
наша инжињерија није располагала мостовним треновима да би се могле безбедно премостити и савладати тако велике и моћне водене препреке какве су у том моменту биле реке Дунав, Сава и Дрина.

Поред свих наведених узрока унутрашње природе, подједнако су нас онемогућавали и спољни гео-политички узроци за извођење војних операција ван граница наше отаџбине Србије.

Пре свега суседна држава Бугарска која је у том моменту била у стању војне неутралности, али су сви показатељи ишли у прилог очекивању да би нас у било ком моменту за који процене да је за њих погодан могли напасти.

ЗАТО се територија своје отаџбине Србије није смела напустати и иза својих леђа оставити „на изволите“ непоузданом комшији Бугарској.

У осталом, било је опште познато колико су се у Бугарској радовали током продирања аустро-угарске војске у Србију. Такође бугарска влада са Радославовом на челу увелико је вршила припреме, да првом погодном приликом упадне на територију старе Србије (Македонију).

Опште позната чињеница је, да су и до тада, били врло чести упади организованих бугарских формација и на територију јужне Србије, вршењем саботажа на железничкој прузи Солун – Скопље – Ниш (а којим се вршило скоро потпуно снабдевање наше војске из Француске преко луке у Солуну).

У исто време, препаде и нападе на нашу војску и цивилно становништво врше и турске комитске чете у Дојранском срезу и Тиквешком округу. Писма пронађена код погинулих или заробљених, јасно су указивала да су Турци и Бугари изводили координиране акције напада на војску, становништво и материјална добра краљевине Србије.

Значи потпуно је јасно, да смо уместо победе доживели пораз у колубарској битци, Бугари не би чекали 1915. већ би одмах упали у Македонију и из статуса војне неутралности прешли би на страну централних сила са којима су већ имали потписану војну конвенцију.

Гледано шире, тиме би се реализовао и план царевине Немачке за остваривање директне везе БЕРЛИН – БАГДАД преко Беча – Београда – Софије и Цариграда, чиме би се рат и даља немачка освајања пренела на Средоземно море.

Питање је и како би се уопште и у ком правцу одвијао даљи ток Првог светског рата, имајући у виду да су у том моменту Румунија и Италије биле у статусу неутралних земаља (а да ли би га задржале или можда прешле на страну централних сила у измењеним околностима велико је питање) при том на војно укључење и учешће Америке на страни сила савезница АНТАНТЕ, тада свакако нико није ни помишљао?