ПОДСЕЋАЊЕ НА 25.НОВЕМБАР 1915. Г. И ПОЧЕТАК ПОВЛАЧЕЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА ЈАДРАНСКО ПРИМОРЈЕ

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле 

Потребно је да ПОСЕБНУ пажњу посветимо данашњем датуму 25. новембру из 1915. који је пресудно утицао не само на судбину српске војске већ и државе Србије у целини.

Тада је наша војска на основу ОДЛУКА државног и војног врха, уместо потписивања сепаратног мира ЗАПОЧЕЛА ОДСТУПАЊЕ (повлачење) преко Црне Горе и Албаније у Јадранско приморје.

А претходили су јој следећи догађаји:

Српска Влада је на ванредно сазваној седници одржаној 4.новембра 1915.г. у Рашки ОДБАЦИЛА ЗАХТЕВ о ПОТПИСИВАЊУ СЕПАРАТНОГ МИРА и било каквог захтева О ОБУСТАВИ ДАЉИХ БОРБИ.

Донетаје је једногласна ОДЛУКА Владе и Врховне команде О ПОВЛАЧЕЊУ ВОЈСКЕ преко КиМ-е (Призрена и Дебра) у „СТАРУ СРБИЈУ“ (данас Северну Македонију) па даље преко Албаније на ЈАДРАНСКО ПРИМОРЈЕ.

А догађаја који су претходили повлачењу били су:

6.октобра 1915.г. обавештена француска Влада и генерал САРАЈ о почетку ПРОБОЈА српске војске и МОЛБА да французи пошаљу своје инж јединице у циљу поправке путних праваца у Албанији, али италијани то нису дозволили.

Французи тада започињу војне операције у Македонији (код Криволака) дејствима 57. пешадијске као и 122. и 156. дивизије према Велесу, брзо заузимајући Градско.

На нашу жалост, већ 11. децембра француска Влада обуставила је даљу офанзиву своје војске уз наредбу да се са заузетих положаја ПОВУКУ у рејон Солуна, сматрајућида је „ИГРА У СРБИЈИ ИЗГУБЉЕНА“ а при том имали су у виду и „НЕПРИЈАТЕЉСКИ СТАВ Грчке, колебање Румуније и кашњење руске интервенције „.

Честити ПОТОМЦИ, овде желим посебно да нагласим као врло битно:

ДА СЕ СА ОВАКВИМ СТАВОМ СВОЈЕ ВЛАДЕ, НИСУ САГЛАСИЛИ И НИСУ ЈЕ ПРИХВАТИЛИ ФРАНЦУСКИ ГЕНЕРАЛШТАБ и генерал САРАЈ, СМАТРАЈУЋИ ДА ЈЕ ПРЕУРАЊЕНА И НЕМОРАЛНА.

Постигнут је компромис тако што француске трупе нису повучене према Солуну али није настављено ни њихово даље напредовање. Таква ситуација само је додатно допринела одлуци Бугарске да појачају своје снаге у Македонији.

Ипак, 21.новембра 1915.г. француска Влада издала је НАРЕДБУ свом команданту Сарају да:

СВЕ ФРАНЦУСКЕ ТРУПЕ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ ПОВУЧЕ У РЕЈОН СОЛУНА.

24.и 25.новембра све француске јединице прешле су грчку границу на путу према Солуну.

Тај моменат је уједно и КОНАЧНИ КРАЈ НЕУСПЕЛОГ АНГАЖОВАЊА САВЕЗНИЧКИХ ТРУПА УПУЋЕНИХ У ПОМОЋ СРБИЈИ 1915.године.

Ова ситуација је сасвим логично из основа променила ГЛАВНИ СТРАТЕГИЈСКИ ПЛАН НАШЕ ВЛАДЕ И ВРХОВНЕ КОМАНДЕ И УМЕСТО СПАЈАЊА СА САВЕЗНИЧКИМ СНАГАМА у Македонији

с л е д и

24.новембра 1915. наредба:

ДА СЕ СА НЕПРИЈАТЕЉСКИМ СНАГАМА НЕ ПРИХВАТА БИТКА, НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ ОСТАВЉА ОРУЖЈЕ, већ да се одступање настави и продужи према Јадранском мору, где ће се војска уз помоћ савезника обновити и припремити за нова дејства и наставак борби са агресором.

Тиме је практично завршено повлачење српске војске од северних до југозападних граница наше земље, које је под борбом трајало готово пуна два месеца и по дубини од скоро 500.км уз беспримерно јунаштво официра, подофицира и војника у заштити своје отаџбине Србије.

Од 563.180 припадника наше војске на почетку напада 1915.г. при чему 420.597 из оперативних јединица, на КиМ пристигло је око 300.000, што значи да је око 260.000 изгубљено (погинуло, умрло, заробљено, остало у цивилним болницама и сл).

Непријатељски губици били су далеко мањи, око 67.000 од чега: (37.000 Бугара, 18.000 Аустроугара и 12.000 Немаца), али план немачког команданта фон Макензена ДА СРПСКУ ВОЈСКУ „УКЉЕШТИ“ И ПОТПУНО УНИШТИ НИЈЕ УСПЕО.

25 новембра у име Владе и Врховне команде, начелник ђенералштаба војвода РАДОМИР ПУТНИК потписао је НАРЕДБУ следеће садржине:

„…ДА СЕ ЦЕЛОКУПНА ВОЈСКА ПОВУЧЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ У ПРИМОРЈЕ И ДА СЕ УЗ ПОМОЋ САВЕЗНИКА ОБНОВИ И ПРИПРЕМИ ЗА НОВА ДЕЈСТВА..“ Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава и поверење савезника, а повлачење има за циљ „ДА СЕ САЧУВА КОНТИНУИТЕТ ДРЖАВЕ КОЈА ЋЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈАТИ, ЈЕР ЋЕ ОНА И АКО НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ, САЧУВАТИ СВОЈЕ БИЋЕ ДОКЛЕ ГОД ЈЕ ТУ ВЛАДАЛАЦ, ВЛАДА И ВОЈСКА, ПА МА КОЛИКО ЊЕНА ЈАЧИНА БИЛА“?

Повлачење је извршено у три правца и са три групе, почев од 25.11.1915. па до 21.1.1916.год. и то:

СЕВЕРНА ГРУПА коју су сачињавали:

1.(Прва), 2.(Друга) и 3.(Трећа) армија као и трупе Одбране Београда, од реке Ситнице у четири колоне правцем:

ПЕЋ – АНДРИЈЕВИЦА – ПОДГОРИЦА – СКАДАР, дужине око 300 км.

СРЕДЊА ГРУПА коју су сачињавале:

ТРУПЕ НОВИХ ОБЛАСТИ у две колоне правцем: ЂАКОВИЦА – ПРИЗРЕН – СПАС – ЉЕШ – ДРАЧ. Са њима одступа команда, краљ, влада, дипломате, архива, реликвије, (укључујући и мошти Св.краља Стефана „Првовенчаног“).

ЈУЖНА ГРУПА коју су сачињавали: ТИМОЧКА ВОЈСКА, КОЊИЧКА ДИВИЗИЈА, око 20.000 РЕГРУТА и још неке мање јединице, правцем: ПРИЗРЕН – ЉУМ КУЛА – ПИШКОПЕЈА – ДЕБАР – СТРУГА – ЕЛБАСАН – ДРАЧ.

Одступне правце штитили су:

1.(Прва) армија СЕВЕРНУ а Тимочка војска ЈУЖНУ ГРУПУ.

Па у чему је онда суштина и значај тог 25.новембра 1915.године?

Па зато што о томе, ништа нисмо учили у школи или уопште скоро ништа не знамо, а ради се о следећем:

Да се након примљене НАРЕДБЕ О ПОВЛАЧЕЊУ У ПРИМОРЈЕ, већ 27.новембра истој успротивио начелник Штаба Шумадијске дивизије другог позива генералштабни мајор Душан Симовић, упућујући допис војводи Степи Степановићу у којем између осталог истиче „…ДА ЈЕ ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ ИЗ ПОСТОЈЕЋЕ СИТУАЦИЈЕ ПРЕДУЗИМАЊЕ КОНТРА ОФАНЗИВЕ…“.

На исто му је војвода Степа одговорио:

„…да се и у овим страшним временима „БЕЗУСЛОВНО СЛУША И СА ПОЖРТВОВАЊЕМ ИЗВРШАВА НАРЕЂЕЊА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ, КОЈА БОЉЕ ПОЗНАЈЕ ЦЕЛОКУПНУ СИТУАЦИЈУ…“.

Наредног дана 28.новембра командант Прве српске армије, војвода Живојин Мишић такође тражи да се српска војска не повлачи у приморје већ да преузме офанзиву на север и захтева ХИТАН САСТАНАК СВИХ КОМАНДАНАТА АРМИЈА. Исти је одржаван од 29.новембра до 3.децембра 1915.г. у Пећи на укупно 6.седница. Присутни су били:

војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, ђенерали Павле Јуришић Штурм и Михајло Живковић. Као најстарији међу њима председавао је војвода Степа. На свих 6.седница вођени су записници које су сва четворица потписали.

А о чему су се саветовали, какве ставове заступали и шта су одлучили?

Како, зашто и којим све разлозима условљено, је дошло до заједничке ОДЛУКЕ Владе и Врховне команде српске војске, да се НЕ ПОТПИШЕ КАПИТУЛАЦИЈА, већ напусти територија своје државе и покуша након опоравка и реорганизације војске да се настави борба против централних сила и ослободи у међувремену поробљена и окупирана отаџбина СРБИЈА?

Такође, шта се дешавало од 29.новембра до 3. децембра 1915.год. у Пећи, на шест састанака команданата све три српске армије, по питању неслагања са Одлуком да војска напусти своју територију и крене преко Црне горе и Албаније на Јадранско приморје у сусрет савезницима?

Будући да је Врховна команда, након издавања директиве о повлачењу, већ 26.новембра 1915.г. отпутовала у Скадар да организује прихват јединица у приморју и до што ургентније успостави непосредни контакт са савезницима, више није имала директну везу са трупама и командантима армија у рејону Пећи, па команданти истих по захтеву команданта Прве армије војводе Живојина Мишића покушавају да изнађу најбоље могуће решење у тадашњој више него неповољној ситуацији у којој се војска нашла.

Војвода Мишић свој предлог о потреби хитне ОФАНЗИВЕ српске војске на север а не повлачење и напуштање своје државе, образлаже следећим стањем:

Да је притисак непријатеља на целом фронту попустио, јер су немци од својих једанаест дивизија задржали само три у првој линији, а непријатељске трупе у додиру, услед оперативне исцрпљености и глади нису могле да наставе гоњење наших снага без одмора. Двомесечне непрестане борбе исцрпеле су непријатељске снаге, а због отежаног снабдевања недостајало им је и хране. Стога војвода Мишић закључује:

„ДА ЈЕ ОПЕРАТИВНА СПОСОБНОСТ НЕПРИЈАТЕЉА ИСЦРПЉЕНА И ДА БИ СРПСКА ВОЈСКА, АКО БИ ПРЕДУЗЕЛА ЕНЕРГИЧНУ ОФАНЗИВУ, ИМАЛА ДОБРИХ ИЗГЛЕДА НА УСПЕХ“. Ово су Мишићеве речи које су остале уписане у записнику са њихове прве седнице, одржане 29.новембра 1915.г. Између осталог стоји и следеће:

„..енергичном противофанзивом спречило би се опасно осипање људства И ИЗБЕГЛО ПОГИБЉЕНО ПОВЛАЧЕЊЕ КРОЗ АЛБАНИЈУ И ЦРНУ ГОРУ“. Међутим, после детаљне анализе тешког стања наших трупа и свих других чинилаца који би могли да утичу на такву врсту офанзиве, ПРЕВЛАДАЛО је следеће МИШЉЕЊЕ које се констатује у записнику

„…ДА ОФАНЗИВА НЕМА НИКАКВЕ ШАНСЕ НА УСПЕХ, ПА ЈЕ СТОГА И ОДЛУЧЕНО ДА СЕ ИЗВРШИ ДИРЕКТИВА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ“. Поред тога у напоменама поред записника војвода Степа Степановић је записао, да је у току седнице пало доста тешких речи на рачун Врховне команде, што бар једног свог представника нису оставили заједно са трупама код Пећи и који би представљао везу са Врховном командом и тумачио њихове ставове у конкретној ситуацији. Војвода Мишић је предлагао да војвода Степа Степановић ПРЕУЗМЕ ОПШТУ КОМАНДУ НАД СВЕ ТРИ АРМИЈЕ, али војвода Степа је то категорично одбио, наводећи да је Врховној команди било потребно тако нешто она би то и учинила, а пошто није, он то себи не може да дозволи и тако нешто прихвати. Такође војвода Степа је у својим белешкама констатовао да је војвода Мишић такође тражио, да ако већ неће као најстарији да прихвати ту дужност, онда у том случају да именује њега (Живојина Мишића) као команданта Прве српске армије, да преузме команду над све три армије, али војвода Степа је и то такође одбио.

Тако је завршена та прва седница команданата 29.новембра, али већ по подне истог дана, војвода Мишић поново захтева од војводе Степе да сазове нову седницу команданата армија, истичући да је од начелника Штаба црногорске Врховне команде, пуковника Петра Пешића са Цетиња добио извештај, да је њихова телеграфска станица „ухватила“ званично саопштење немачке Врховне команде у којој се констатује да су немачке трупе успешно помогле Бугарску и Турску у кампањи против Србије и ДА ЗАТО ПРЕКИДАЈУ ДАЉЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ. Стога војвода Мишић поново инсистира на свом предлогу и поткрепљује га и додатним подацима који указују да је непријатељ исцрпео своје офанзивне способности па стога предлаже „ДА СЕ ИЗВРШИ ГРУПИСАЊЕ СВИХ СНАГА СА КОЈИМА РАСПОЛАЖЕМО И ПРЕЂЕ У ОФАНЗИВУ ПРЕМА КОСОВСКОЈ МИТРОВИЦИ“.

На седници команданата одржаној 1.децембра, скоро да је била прихваћена Мишићева идеја, а остале су записане и његове речи у записнику „…ОД КОГА БЕЖИМО, ПА АКО СЕ УСПЕ ДОБРО ЈЕ, А АКО СЕ НЕ УСПЕ, ОНДА ДА СЕ ОД НЕПРИЈАТЕЉА ЗАТРАЖИ МИР“. Ипак, након дуготрајног састанка и исцрпних анализа дошло се до закључка ДА НЕ ПОСТОЈЕ НИКАКВИ РЕАЛНИ УСЛОВИ ЗА УСПЕХ ПРОТИВОФАНЗИВЕ, те су у духу директиве Врховне команде од 25.новембра 1915.г. НАРЕДИЛИ ПОЧЕТАК ПОВЛАЧЕЊА НА ЈАДРАНСКО ПРИМОРЈЕ.

Ако бих на крају овог неупитно потпуно тачног историјског прегледа догађаја и дешавања на седницама команданата све три српске армије у вези тадашње изузетно тешке ситуације у којој се нашла наша војска, па и држава у целини, требао да дам своје скромно мишљење (данас након временске дистанце од пуних 110 година) онда би оно изгледало овако:

Иако је потпуно тачно било гледиште војводе Мишића, да су непријатељске трупе заиста успориле гоњење наших снага због оперативне исцрпљености и недостатка хране, као и да су немци стварно у првој линији имали само три од укупно једанаест дивизија, јер су преосталих осам заједно са бугарским биле заротиране и окренуте према савезничким трупама у Македонији. АЛИ, УЗ СВО УВАЖАВАЊЕ СТАВА КОЈИ ЈЕ ЗАСТУПАО ВОЈВОДА МИШИЋ О ХИТНОЈ КОНТРАОФАНЗИВИ, ОНА БИ СВАКАКО ДОЖИВЕЛА НЕ САМО СИГУРАН НЕУСПЕХ, ВЕЋ УЗ УЖАСНЕ ГУБИТКЕ И ПОТПУНО ОПКОЉАВАЊЕ, СИГУРАН СЛОМ СВЕ ТРИ АРМИЈЕ, БЕЗУСЛОВНУ КАПИТУЛАЦИЈУ ВОЈСКЕ, а убеђен сам и да би ВЕЋИНА ЗАВРШИЛА У АУСТРОУГАРСКИМ и НЕМАЧКИМ ЛОГОРИМА?

Не треба за то бити много аналитичан, јер довољно је само констатовати ДА НИОТКУДА НЕ БИ МОГЛИ ДОБИТИ МУНИЦИЈУ, ХРАНУ, ПОПУНУ И СВУ ОСТАЛУ ЛОГИСТИКУ? СА САВЕЗНИЦИМА ЈЕ И ОНАКО КОНТАКТ БИО ПРЕКИНУТ ЊИХОВИМ ПОВЛАЧЕЊЕМ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ У РЕЈОН СОЛУНА. А И СВИ, АЛИ БАШ СВИ ПОКАЗАТЕЉИ ГЛЕДАНО СА СВИХ АСПЕКТА НИСУ НАМ ИШЛИ У ПРИЛОГ.

Стога, на последњој седници 2.децембра донета је КОНАЧНА ОДЛУКА КОМАНДАНАТА АРМИЈА – ДА СЕ БЕЗ ОДЛАГАЊА ИЗВРШИ ДИРЕКТИВА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ ОД 25.новембра 1915.

Све остало о повлачењу или боље рећи страшној „АЛБАНСКОЈ ГОЛГОТИ“ до ПРИМОРЈА и каснијој евакуацији из албанских лука, првобитно у Француску (Kорзику) и на север Африке у Тунис и Алжир а потом и дефинитивно на грчко острв КРФ у Јонском мору је ПОЗНАТА ИСТОРИЈА, о којој ћу писати од 5.јануара 2026.г. због подсећања на 5. јануар 1916.г. када је започела историјска евакуација са Јадранског приморја и искрцавање СРПСКЕ ВОЈСКЕ на грчко острво КРФ у Јонском мору.