На Новом гробљу обележена годишњица смрти Војводе Путника

Војвода Радомир Путник умро је 17. маја 1917. године у Ници. Један од највећих српских војсковођа, више пута начелник генералштаба умро је у Ници, где је био на лечењу, не дочекавши ослобођење своје отаџбине за коју се целог свог века успешно борио. Државном церемонијом обежен је са поштовањем и пијететом овај тужни дан.

У име Владе Србије, Одбора за неговање традиција венац је положио Зоран Антић, државни секретар.

Испред Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. цвеће су положили Слободанка Беговић, председник ГО Савеза за Београд, Владимир Албијанић, председник ОО Савеза Раковица и Никола Томашевић.

Божица Велоусис је код гробнице војводе Путника прочитала свој ауторски текст посвећен великом ратнику.

Војвода Радомир Путник

Није носио Србију на застави,него у костима
У уморним рукама старог војсковође
дрхтала је судбина једног народа.
Док су мапе гореле под прстима генерала ,он је ћутао.
Велики људи најмање говоре онда када историја најгласније удара.
Ишао је спорим кораком као човек који више припада времену рата него сопственом животу .
За њим су остајали :војници,снег и тишина Балкана.
А онда Албанија.
Планине пуне мртвих корака,
Лед који улази у кости државе.
Глад који не пита за чин и народ који у снегу полако постаје сенка самога себе.
Тада је Путник носио Србију као последњи пламен кроз мећаву.
Не на коњу,
Не у слави.
Него и болу који не сме да поклекне
Јер постоје људи који постану већи од живота онда када остану само пред пропадањем отаџбине.
Није Војводу сломила старост,
него тежина земље коју је покушавао да сачува док се распадала пред његовим очима.
И данас када историја отвори своје најтеже странице ,међу снеговима Албаније.
И даље стоји један старац
Који ћути
Док иза њега пролази Србија

Божица Велоусис
Председник Општинске организације Савеза потомака „Мајор Драгутин Гавриловић“ на Старом Граду

Полагању венаца присуствовали су бројни чланови Савеза.
Овог хладног и кишног дана светили смо се и нашег дугогодишњег председника пуковника Љубомира Марковића који је умро на овај дан полазећи да положи цвеће војводи Радомиру Путнику.