У ПОВОДУ 132-ГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА БЕСМРТНОГ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле

Честити ПОТОМЦИ

На данашњи датум пре 132.године, тачније 25.јула 1894.год. у селу ОБЉАЈ, општина ГРАХОВО у тада царској БиХ, рођен је ГАВРИЛО ПРИНЦИП.

Дете крајишких сељака ПЕТРА и МАРИЈЕ, чији живот испоставиће се биће кратак, али БЕСМРТНО ЗАУВЕК УПИСАН У ИСТОРИЈУ СВЕТА и СРПСКО ИСТОРИЈСКО ПАМЋЕЊЕ.

Цео његов кратки овоземаљски живот могао би се сместити у неколико поглавља, од којих је свако постало и остаће ХРАБРА БЕСМРТНА МЛАДОСТ и НЕЗАБОРАВНА ЕПСКА ИСТОРИЈА.

Почиње рођењем у Босанскохерцеговачкој општини Грахово и селу ОБЉАЈ удаљеном од било каквих значајнијих збивања.

Школовање у сеоској ОШ-и, у којој је два пута похађао 4. разред (са одличним успехом) јер је најближа за даље школовање била удаљена дан хода од његовог родног села Обљаја.

ОДЛУКА да га по наговору свог старијег брата ЈОВЕ, отац ПЕТАР, као бистро и паметно али сиромашно 13-годишње дете зарад даљег школовања доведе у Сарајево код ЈОВЕ (који је у Хаџићима код Сарајева имао закупљену малу пилану за резање грађе).

Први сусрет са цивилизацијом, након 3-дневног пешачења од Обљаја до Бугојна и 2-дневног путовања возом од Бугојна до Сарајева, испуњен страхом од великог града и свега до тада непознатог а што се у тако великом граду могло видети и доживети?

Већ сутрадан, стицајем околности или промишљу Божјом, уместо да конкурише у војну Аустроугарску школу (како је то предлагао његов брат Јово), отац Петар га на наговор сарајевског трговца Јове Пешута, уместо у војну УПИСА У ТРГОВАЧКУ ШКОЛУ. И ето тог дана Аустроугарска царевина изгуби будућег официра, Јовина пилана доби још једног радника, а СРБИЈА почетак једне нове „странице“ своје славне историје.

Релативно брзо прохуја три године школовања у трговини (чије занимање ТРГОВАЦА – зеленаша је Гаврило из дна душе презирао) те умоли брата Јову да му уплати приватне часове за допунске испите и након истих успешно положених у августу 1910.год. УПИСА 4-ти разред ГИМНАЗИЈЕ у ТУЗЛИ.

Тамо је често је због невероватне страсти и вештине играња билијара у механи „КОД СТАРОГ РОГА“ иза гимназије, изостајао са часова, па када се у прва три месеца накупило 20 неоправданих (што је аутоматски подразумевало избацивање из школе) на залагање проф. Српског језика, Веће тузланске Гимназије удовољило је МОЛБИ ученика Гаврила Принципа да буде премештен у сарајевску Гимназију.

Пред лето 1912. године, да ли немирни дух или нешто више од тога „терало“ га је да без знања родитеља и старијег брата Јове напусти Сарајево и како је често говорио „ОДЕ У СЛОБОДНУ СРБИЈУ“?

Та одлука није била донета на пречац, већ је дуго сазревала у њему. О томе сведочи и чињеница да је исте те 1912. на Савиндан по огромном снегу и „цичи“ зими отишао у родно село да види своје родитеље и родну кућу, пре одласка у Србију.

Када је освануо дан поласка, имао је новца да се из Сарајева превезе само до Власенице на равној Романији, а онда пешице настави до Нове Касабе (где је преспавао код школског друга из тузланске гимназије). Сутрадан је пешице наставио даље и преко Коњевић поља стигао до Братунца на левој обали Дрине и граници са Србијом. Преспавао је код непознатог обућара на кога су га пријатељи упутили. Исти тај обућар га је под окриљем ноћи, око 4 часа ујутру провео до Дрине и „газа“ на истој, који је Гаврило са водом до пазуха некако успео да прегази и коначно пређе у мајку Србију. По изласку из воде „ПОЉУБИО ЈЕ СЛОБОДНУ СРПСКУ ЗЕМЉУ“ и кренуо према граничној караули српске војске која се налазила у непосредној близини. У истој се захваљујући граничарима војницима осушио, окрепио храном и након јутарњег саслушања код граничног официра у Љубовији (рекавши да иде на школовање у Београд) наставио даљи пут такође пешице до М. Зворника. У истом се јавио једном трговцу који је свраћао код његовог брата Јове у Хаџиће и који му је позајмио новац за даље путовање до Београда.

А Београд тог времена је буквално „кључао“ због надолазећег Првог Балканског рата.

[ Sunday, July 26, 2026 5:52 PM ] ⁨Cvele⁩: Следеће поглавље је његов ТЕЖАК ЖИВОТ БЕЗ НОВЦА и КРОВА НАД главо у БЕОГРАДУ. Брат Јово љут што је без његовог знања и одобрења напустио школивање у Сарајеву и отиснуо се у непознато није му одговарао на писма, нити слао новац у Београд. Гаврило се углавном дружио са студентима и ђацима из Босне и спавао испод тезги на београдској пијаци Зелени венац. Тек након два месеца брат Јово му опрашта и шаље нешто новца. Наравно све се одвијало преко кафане „ЗЛАТНА МОРУНА“ изнад Зеленог венца према Теразијама, коју су још звали и „БОСАНСКО ПОСЛАНСТВО“ с обзиром да су се у њој окупљали ђаци и студенти из Босне.

Гаврило испуњава обећање дато брату и уписује 5-ети разред у Првој београдској гимназији.

У предвечерје Првог балканског рата, када мајор српске војске ВОЈИН ТАНКОСИЋ почиње регрутацију добровољаца КОМИТА, Гаврило због крхе грађе, ниског раста и потпуне неухрањености бива одбијен.Међутим, упорност и изнад свега изражено родољубље и патриотизам младог Гаврила одводе директно у ПРОКУПЉЕ и штаб мајора Танкосића.

Тако се први пут укрштају путеви мајора Танкосића и ГАВРИЛА ПРИНЦИПА, а када се сретну и други пут, биће то почетак ИСТОРИЈЕ КОЈА ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ.

А почетак тог дела промене историје, у ствари започео је још 5. ОКТОБРА 1908. год.у 11 часова, када је цар ФРАЊО ЈОСИФ издао проглас о ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ БиХ АУСТРОУГАРСКОЈ. Већ у 16,30 часова истог дана по подне, ПОЛИТИКА је штампала ванредно издање са текстом ЈОВАНА ДУЧИЋА на насловној страни „БЕОГРАЂАНИ, ОТАЏБИНА ЈЕ У ОПАСНОСТИ“.

Наредног дана 6. октобра на тргу испред споменика књазу Михаилу одржан је скуп какав до тада Београд није доживео.Након ватреног говорника Дучића и бројних професора, студената и других, разапет је шатор и започело је уписивање добровољаца. Први се уписао Јован Дучић, за њим оснивач „Политике“ Владислав Рибникар, па писац Бранислав Нушић и за кратко време преко 2.000 добровољаца.

Све остало је углавном скоро свима добро позната ИСТОРИЈА.

Следи повратак Гаврила Принципа, Недељка Чабриновића и Трипка Грабежа у Сарајево са намером да изврше атентат на престолонаследника Аустроугарског царства надвојводу Франца Фердинанда и коначно на ВИДОВДАН 28.јуна 1914. године ИЗВРШЕЊЕ АТЕНТАТА.

Следе хапшења не само оних који су директно или индиректно довођени у везу са атентатом, већ и несносни терор према припадницима целокупног српског народа у БиХ.

Ко жели више сажетих и обједињених информација на једном месту, препоручујем бриљантну књигу „САРАЈЕВО 1914“ аутора ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА. Слава му и част у све векове векова.

Не треба пропустити ни књигу ГАВРИЛО ПРИНЦИП У БЕОГРАДУ, аутора Ратка Парежанина као и неизоставно историјски роман БЕСМРТНА МЛАДОСТ, аутора Момчила Петровића из 2014.године.

Следеће поглавље је СУЂЕЊЕ или тзв. „Сарајевски процес“ који је започео 12. ОКТОБРА 1914. године и трајао 11. дана у судници Војног затвора у Сарајеву, као и изрицање ПРЕСУДА Гаврилу Принципу и осталим припадницима „МЛАДЕ БОСНЕ“ учесницима атентата.

Пресуду су изрекли странци у ВЕЋУ СУДИЈА који су сачињавали:

председник ЛУИЂИ фон КУРИНАЛДИ, пореклом Италијан и судије МАЈЕР ХОФМАН Немац и БОГДАН НАУМОВИЋ Украјинац.

Пресуда је донета и прочитана пет дана након завршетка процеса, тачније 28. октобра 1914.

Гаврило Принцип осуђен је на 20.ГОДИНА ТЕШКЕ ТАМНИЦЕ,

с обзиром да је у моменту извршења кривичног дела (атентата) имао 19 год. и 11 месеци, по тада важећем Кривичном закону НИЈЕ МУ МОГЛА БИТИ ИЗРЕЧЕНА СМРТНА КАЗНА.

Пресуда је била пооштрена и једним постом месечно и на дан 28.јуна, када је починио убиство, са тврдим лежајем у мрачној самици.

И коначно завршно поглавље ИЗДРЖАВАЊЕ КАЗНЕ.

Осуђени на смртну казну ОБЕШЕНИ су 3.фебруара 1915.г.

Сви осуђени на дугогодишње ТАМНИЦЕ спроведени су у Зеницу на издржавање, осим ГАВРИЛА ПРИНЦИПА, ТРИФКА ГРАБЕЖА и НЕДЕЉКА ЧАБРИНОВИЋА који су 2.децембра 1914. из Сарајева возом преко Беча пребачени у злогласну Чешку тврђаву ТЕРЕЗИН.

Терзинска тврђава важила је за најсуровији казамат на подручју целе Аустроугарске.

Примера ради, сваки заточеник на ногама је имао окове тежине 10 кг. Влажне затворске ћелије у бедемима тврђаве старе век ипо, уопште нису загреване током зиме. Чист веш за преобуку добијали су само једном месечно а употреба сапуна за њих је била строго забрањена. При том за осуђеника ГАВРИЛА ПРИНЦИПА важило је још једно СТРОГО правило, да не сме да чита и пише и ДА СА ЊИМ НИКО НИЈЕ СМЕО ДА ПРОГОВОРИ НИ ЈЕДНУ ЈЕДИНУ РЕЧ.

Током јануара 1916. Гаврило је био у изузетно тешком здравственом стању са отвореним туберколозним ранама на грудима и мишићима руку величине тањира. Том приликом покушао је да изврши самоубиство вешањем (пешкиром) али није успео.

Током априла 1916. год. због ТБЦ (туберколозе) костију поново је упућен у гарнизонску болницу и том приликом одсечена му је рука. Током наредне две године углавном се селио између затворске ћелије и гардијске болнице.

Стравичан период мука током тамновања Гаврила Принципа у Терезинском казамату завршио се

28.априла 1918. год. када је ПРЕМИНУО. Само њему остаће познато како је изгледао тај период „пакла“ на земљи од 28.јуна 1914. па до момента када је у Терезинској тврђави Свевишњем Господу Богу предао своју напаћену душу.

Злогласна АУСТРОУГАРСКА монархија, против које се свим својим бићем борио Гаврило Принцип, надживела га је само шест месеци, јер је војно поражена у Првом светском рату и као таква распала се и од 31.октобра 1918. престала да постоји.

Напомињем да је од укупно 13-есторице припадника покрета „МЛАДА БОСНА“ којима су 28.октобра 1914.год. изречене временске казна тамновања, по завршетку Првог светског рата и коначног слома Аустроугарске 1918.године, на слободу ИЗАШЛИ само ПЕТОРИЦА:

Васо Чубриловић, Цветко Поповић, Иво Крањчевић, Цвијан Стјепановић и Бранко Загорац.

УМРЛИ СУ:

прво 1914.год најмлађи Марко Перин. Током 1916.г. Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж, Јаков Миловић, Митар и Неђо Керовић.

И последњи 1917.године од глади полудео је и умро Лазар Ђукић.

Нека је вечни СПОКОЈ њиховим напаћеним душама и нека их се Господ Бог сети у свом царству небеском.

Амин Боже дај.