О неким важним датумима из периода Великог рата

Пише проф хаџи Сретан Цветојевић „Цвеле“,потпредседник САВЕЗА ПОТОМАКА РАТНИКА СРБИЈЕ 1912-1920.

3. децембар у нашој СРПСКОЈ ратној историографији, када се тиче Првог светског рата, врло је значајан или можда боље рећи био је опредељујући за СРПСКУ војску у КОЛУБАРСКОЈ БИТЦИ 1914. а опредељујући и са више него далекосежним последицама и за повлачење наше војске из Србије 1915. и полазак на авантуру звану „Албанска голгота“.
Кад се тиче 3.децембра 1914.год. у питању је вероватно и преломни дан током трајања „КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ“! Зашто?
Па из разлога, што је на данашњи дан 3.децембра командант Прве српске армије, генерал Живојин Мишић, наредио да српска војска одлучно крене у општу контраофанзиву са све три армије и Одбраном Београда на целој ширини фронта.
И као што је већ познато, ПРВА српска армија страховитим контра ударом брзо је пробила непријатељску одбрану Шесте АУ армије и избила на планински масив тзв.Ваљевских планина Сувобор – Маљен стварајући моћни ослонац за даље гоњење непријатеља према Дрини, а ДРУГА српска армија и ОДБРАНА Београда, сломиле су отпор Пете АУ армије и одбациле је преко Саве у Срем.
О КОЛУБАРСКОЈ БИТЦИ из различитих углова (а пре свега војној, политичкој, моралној и свим другим аспектима) писаћемо опширније у наредним данима закључно са 15.децембром,
а о 3.децембру 1915.године, треба посебно напоменути следеће појединости.
Као увод:
прво чињеницу да је наша Влада на ванредно сазваној седници одржаној 4.новембра 1914.год.у Рашкој ОДБАЦИЛА ЗАХТЕВ О ПОТПИСИВАЊУ СЕПАРАТНОГ МИРА и било каквог захтева О ОБУСТАВИ ДАЉИХ БОРБИ.
Донета једногласна ОДЛУКА ВЛАДЕ И ВРХОВНЕ КОМАНДЕ О ПОВЛАЧЕЊУ ВОЈСКЕ ПРЕКО КиМ-е, ПРИЗРЕНА И ДЕБРА У СТАРУ СРБИЈУ (МАКЕДОНИЈУ) па даље преко АЛБАНИЈЕ у ЈАДРАНСКИ ПРИМОРЈЕ.
6.октобра обавештена француска Влада и генерал Сарај о почетку пробоја српске војске и молба да французи пошаљу своје инжињеријске јединице у циљу поправке путних праваца у Албанији, међутим италијани то нису дозволили.
Французи су тада започели војне операције у Македонији (код Криволака) дејствима 57.пешадијске и 122. и 156. дивизије према Велесу, брзо заузимајући Градско.
На нашу жалост, врло брзо, тачније већ 11.децембра француска Влада обуставила је даљу офанзиву своје војске уз наредбу да се са заузетих положаја повуку у рејон Солуна сматрајући „ДА ЈЕ ИГРА У СРБИЈИ ИЗГУБЉЕНА“ а при том имали су у виду и „НЕПРИЈАТЕЉСКИ СТАВ ГРЧКЕ, КОЛЕБАЊЕ РУМУНИЈЕ И КАШЊЕЊЕ РУСКЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ „.
Честити ПОТОМЦИ, овде желим посебно да потенцирам, као врло битно следеће:
СА ОВАКВИМ СТАВОМ СВОЈЕ ВЛАДЕ НИСУ СЕ САГЛАСИЛИ И НИСУ ЈЕ ПРИХВАТИЛИ ФРАНЦУСКИ ГЕНЕРАЛШТАБ И ЕНЕРАЛ САРАЈ, СМАТРАЈУЋИ ДА ЈЕ ПРЕУРАЊЕНА И НЕМОРАЛНА.
Постигнут је компромис тако што француске трупе нису повучене према Солуну али није настављено ни њихово напредовање. Таква ситуација само је додатно допринела одлуци Бугарске да појачају своје снаге у Македонији.
Ипак,
21.новембра француска Влада издала је НАРЕДБУ свом команданту Сарају ДА СВЕ ФРАНЦУСКЕ ТРУПЕ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ ПОВУЧЕ У РЕЈОН СОЛУНА.
24.и 25.новрмбра све француске јединице прешле су грчку границу на путу према Солуну.
ТАЈ МОМЕНАТ ЈЕ И КОНАЧНИ КРАЈ НЕУСПЕЛОГ АНГАЖОВАЊА САВЕЗНИЧКИХ ТРУПА УПУЋЕНИХ У ПОМОЋ СРБИЈИ 1915.године.
Ова ситуација је сасвим логично из основа променила ГЛАВНИ СТРАТЕГИЈСКИ ПЛАН НАШЕ ВЛАДЕ И ВРХОВНЕ КОМАНДЕ И УМЕСТО СПАЈАЊА СА САВЕЗНИЧКИМ СНАГАМА у Македонији
с л е д и
24.новембра НАРЕДБА:
ДА СЕ СА НЕПРИЈАТЕЉСКИМ СНАГАМА НЕ ПРИХВАТА БИТКА, НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ ОСТАВЉА ОРУЖЈЕ, већ да се одсупање настави и продужи према Јадранском мору, где ће се војска уз помоћ савезника обновити и припремити за нова дејства и наставак борби са агресором.
Тиме је практично завршено повлачење наше војске од северних до југозападних граница наше земље, које је под борбом трајало готово пуна два месеца и по дубини од скоро 500.км уз беспримерно јунаштво официра и војника у заштити своје отаџбине.
Од 563.180 наше војске на почетку напада 1915. при чему 420.597 из оперативних јединица на КиМ је пристигло око 300.000, што значи да је око 260.000 изгубљено (погинуло, умрло, заробљено или остало у цивилним болницама.).Непријатељски губици су били далеко мањи, тачније око 67.000 од чега (37.000 Бугара, 18.000 Аустроугара и 12.000 Немаца), али план немачког команданта фон Макензена ДА СРПСКУ ВОЈСКУ „УКЉЕШТИ“ И ПОТПУНО УНИШТИ НИЈЕ УСПЕО.
25 новембра у име Владе и Врховне команде, начелник ђенералштаба војвода Радомир Путник потписао је НАРЕДБУ следеће садржине:
„…ДА СЕ ЦЕЛОКУПНА ВОЈСКА ПОВУЧЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ У ПРИМОРЈЕ И ДА СЕ УЗ ПОМОЋ САВЕЗНИКА ОБНОВИ И ПРИПРЕМИ ЗА НОВА ДЕЈСТВА..“ Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава и поверење савезника, а повлачење има за циљ
„ДА СЕ САЧУВА КОНТИНУИТЕТ ДРЖАВЕ КОЈА ЋЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈАТИ, ЈЕР ЋЕ ОНА И АКО НА ТУЂЕМ ЗЕМЉИШТУ, САЧУВАТИ СВОЈЕ БИЋЕ ДОКЛЕ ГОД ЈЕ ТУ ВЛАДАЛАЦ, ВЛАДА И ВОЈСКА, ПА МА КОЛИКО ЊЕНА ЈАЧИНА БИЛА“?
Повлачење је извршено у три правца од 25.11.1915. до 21.1.1916.године и то:

СЕВЕРНА ГРУПА коју су сачињавали Прва, Друга, Трећа армија и трупе Одбране Београда од реке Ситнице у 4.колоне правцем ПЕЋ – АНДРИЈЕВИЦА – ПОДГОРИЦА – СКАДАР око 300 км.

СРЕДЊА ГРУПА коју сачињавају ТРУПЕ НОВИХ ОБЛАСТИ у 2 колоне правцем ЂАКОВИЦА – ПРИЗРЕН – СПАС – ЉЕШ – ДРАЧ. Са њима одсупа команда, краљ, Влада, дипломате, архива, реликвије, укључујући и свете мошти краља Стефана „Првовенчаног“.

ЈУЖНА ГРУПА коју сачињавају ТИМОЧКА ВОЈСКА, КОЊИЧКА ДИВИЗИЈА, око 20.000 РЕГРУТА и још неке мање јединице, правцем ПРИЗРЕН – ЉУМ КУЛА – ПИШКОПЕЈА – ДЕБАР – СТРУГА – ЕЛБАСАН – ДРАЧ.
Одступне правце штитили су Прва армија СЕВЕРНУ ГРУПУ, а Тимочка војска ЈУЖНУ ГРУПУ.
Па у чему је онда суштина и значај данашњег 3.децембра који сам поменуо на почетку?
Па у оном о чему смо мало учили у школи и врло мало или уопште ништа не знамо, а ради се о следећем:
Да се након примљене НАРЕДБЕ О ПОВЛАЧЕЊУ У ПРИМОРЈЕ, већ 27.новембра истој успротивио начелник Штаба Шумадијске дивизије другог позива генералштабни мајор Душан Симовић, упућујући допис војводи Степи Степановићу у којем између осталог истиче …ДА ЈЕ ЈЕДИНИ ИЗЛАЗ ИЗ ПОСТОЈЕЋЕ СИТУАЦИЈЕ ПРЕДУЗИМАЊЕ КОНТРА ОФАНЗИВЕ….На исто му је војвода Степа одговорио „…да се и у овим страшним временима „БЕЗУСЛОВНО СЛУША И СА ПОЖРТВОВАЊЕМ ИЗВРШАВА НАРЕЂЕЊА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ, КОЈА БОЉЕ ПОЗНАЈЕ ЦЕЛОКУПНУ СИТУАЦИЈУ…“.
Наредног дана 28.новембра командант Прве српске армије, војвода Живојин Мишић такође тражи да се српска војска не повлачи у приморје већ да преузме офанзиву на север и захтева ХИТАН САСТАНАК СВИХ КОМАНДАНАТА АРМИЈА. Исти су одржани од 29.новембра до 3.децембра у Пећи на укупно 6.седница. Присутни ду били:
војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, ђенерали Павле Јуришић Штурм и Михајло Живковић. Као најстарији међу њима председавао је војвода Степа. На свих 6.седница вођени су записници које су сва четворица потписали.

***
А шта се дешавало од 29.новембра до 3. децембра 1915.год. у Пећи, на 6.састанака команданата све три српске армије, по питању неслагања са Одлуком да војска напусти своју територију и крене преко Албаније на Јадранско приморје у сусрет савезницима?
Будући да је Врховна команда, након издавања директиве о повлачењу, већ 26.новембра, отпутовала у Скадар да организује прихват јединица у Приморју и до што ургентније успостави непосредни контакт са савезницима, више није имала директну везу са трупама и командантима армија у рејону Пећи, па команданти истих по захтеву команданта Прве армије војводе Мишића покушавају да изнађу најбоље могуће решење у тадашњој више него неповољној ситуацији у којој се војска нашла.
Војвода Мишић свој предлог о потреби хитне ОФАНЗИВЕ српске војске на север а не повлачење и напуштање своје државе, образлаже следећим стањем;
Да је притисак непријатеља на целом фронту попустио, јер су немци од својих 11.дивизија само 3.задржали у првој линији, а непријатељске трупе у додиру, услед оперативне исцрпљености и глади нису могле да наставе гоњење наших снага без одмора. Двомесечне непрестане борбе исцрпеле су непријатељске снаге, а због отежаног снабдевања недостајало им је и хране. Стога војвода Мишић закључује, ДА ЈЕ ОПЕРАТИВНА СПОСОБНОСТ НЕПРИЈАТЕЉА ИСЦРПЉЕНА И ДА БИ СРПСКА ВОЈСКА, АКО БИ ПРЕДУЗЕЛА ЕНЕРГИЧНУ ОФАНЗИВУ, ИМАЛА ДОБРИХ ИЗГЛЕДА НА УСПЕХ. Ово су Мишићеве речи које су остале уписане у записнику са њихове прве седнице, одржане 29.новембра 1915.године. Између осталог стоји и следеће:
„..енергичном противофанзивом спречило би се опасно осипање људства И ИЗБЕГЛО ПОГИБЉЕНО ПОВЛАЧЕЊЕ КРОЗ АЛБАНИЈУ И ЦРНУ ГОРУ“. Међутим, после детаљне анализе тешког стања наших трупа и свих других чинилаца који би могли да утичу на такву врсту офанзиве, ПРЕВЛАДАЛО је следеће МИШЉЕЊЕ које се констатује у записнику „…ДА ОФАНЗИВА НЕМА НИКАКВЕ ШАНСЕ НА УСПЕХ, ПА ЈЕ СТОГА И ОДЛУЧЕНО ДА СЕ ИЗВРШИ ДИРЕКТИВА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ“. Поред тога у напоменама поред записника војвода Степа Степановић је записао, да је у току седнице пало доста тешких речи на рачун Врховне команде, што бар једног свог представника нису оставили заједно са трупама код Пећи и који би представљао везу са Врховном командом и тумачио њихове ставове у конкретној ситуацији. Војвода Мишић је предлагао да војвода Степа Степановић ПРЕУЗМЕ ОПШТУ КОМАНДУ НАД СВЕ ТРИ АРМИЈЕ, али војвода Степа је то категорично одбио, наводећи да је Врховној команди било потребно тако нешто она би то и учинила, а пошто није, он то себи не може да дозволи и тако нешто прихвати. Такође војвода Степа је у својим белешкама констатовао да је војвода Мишић такође тражио, да ако већ неће као најстарији да прихвати ту дужност, онда у том случају да именује њега (Живојина Мишића) као команданта Прве српске армије, али војвода Степа је и то такође одбио.
Тако је завршена та прва седница команданата 29.новембра, али већ по подне истог дана, војвода Мишић поново захтева од војводе Степе да сазове нову седницу команданата армија, истичући да је од начелника Штаба црногорске Врховне команде, пуковника Петра Пешића са Цетиња добио извештај, да је њихова телеграфска станица „ухватила“ званично саопштење немачке Врховне команде у којој се констатује да су немачке трупе успешно помогле Бугарску и Турску у кампањи против Србије и ДА ЗАТО ПРЕКИДАЈУ ДАЉЕ ОПЕРАЦИЈЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ. Стога војвода Мишић поново инсистира на свом предлогу и поткрепљује га и додатним подацима који указују да је непријатељ исцрпео своје офанзивне способности па стога предлаже „ДА СЕ ИЗВРШИ ГРУПИСАЊЕ СВИХ СНАГА СА КОЈИМА РАСПОЛАЖЕМО И ПРЕЂЕ У ОФАНЗИВУ ПРЕМА МИТРОВИЦИ“.
На седници команданата одржаној 1.децембра, скоро да је била прихваћена Мишићева идеја, а остале су записане и његове речи у записнику „…ОД КОГА БЕЖИМО, ПА АКО СЕ УСПЕ ДОБРО ЈЕ, А АКО СЕ НЕ УСПЕ, ОНДА ДА СЕ ОД НЕПРИЈАТЕЉА ЗАТРАЖИ МИР“. Ипак, након дуготрајног састанка и исцрпних анализа дошло се до закључка ДА НЕ ПОСТОЈЕ НИКАКВИ РЕАЛНИ УСЛОВИ ЗА УСПЕХ ПРОТИВОФАНЗИВЕ, те су у духу директиве Врховне команде од 25.новембра НАРЕДИЛИ ПОЧЕТАК ПОВЛАЧЕЊА НА ЈАДРАНСКО ПРИМОРЈЕ.
Ако бих на крају овог неупитно потпуно тачног историјског прегледа догађаја и дешавања на седницама команданата све три српске армије у вези тадашње изузетно тешке ситуације у којој се нашла наша војска, па и држава у целини, требао да дам своје скромно мишљење, онда би оно изгледало овако.
Иако је потпуно тачно било гледиште војводе Мишића, да су непријатељске трупе заиста успориле гоњење наших снага због оперативне исцрпљености и недостатка хране, као и да су немци стварно у првој линији имали само три од укупно једанаест дивизија, јер су преосталих осам заједно са бугарским биле заротиране и окренуте према савезничким трупама у Македонији. АЛИ, УЗ СВО УВАЖАВАЊЕ СТАВА КОЈИ ЈЕ ЗАСТУПАО ВОЈВОДА МИШИЋ О ХИТНОЈ КОНТРАОФАНЗИВИ, ОНА БИ СВАКАКО ДОЖИВЕЛА НЕ САМО СИГУРАН НЕУСПЕХ, ВЕЋ УЗ УЖАСНЕ ГУБИТКЕ И ПОТПУНО ОПКОЉАВАЊЕ СИГУРАН СЛОМ СВЕ ТРИ АРМИЈЕ, БЕЗУСЛОВНУ КАПИТУЛАЦИЈУ ВОЈСКЕ И СВИ БИ ЗАВРШИЛИ У АУСТРОУГАРСКИМ ЛОГОРИМА.
Не треба за то бити много аналитичан, јер довољно је само констатовати ДА НИОТКУДА НЕ БИ МОГЛИ ДОБИТИ МУНИЦИЈУ, ХРАНУ, ПОПУНУ И СВУ ОСТАЛУ ЛОГИСТИКУ. СА САВЕЗНИЦИМА ЈЕ И ОНАКО КОНТАКТ БИО ПРЕКИНУТ ЊИХОВИМ ПОВЛАЧЕЊЕМ ИЗ МАКЕДОНИЈЕ У РЕЈОН СОЛУНА. А И СВИ, АЛИ БАШ СВИ И ДРУГИ ПОКАЗАТЕЉИ ГЛЕДАНО СА ШИРЕГ И УЖЕГ АСПЕКТА НИСУ НАМ ИШЛИ У ПРИЛОГ.
Стога, на последњој седници 2.децембра ДОНЕСЕНА ЈЕ КОНАЧНА ОДЛУКА КОМАНДАНАТА АРМИЈА – ДА СЕ БЕЗ ОДЛАГАЊА ИЗВРШИ ДИРЕКТИВА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ ОД 25.новембра 1915.године.
Све остало о повлачењу или боље рећи страшној „АЛБАНСКОЈ ГОЛГОТИ“ до Приморја и каснијој евакуацији из албанских лука, првобитно у Француску и на север Африке у Тунис, а потом и дефинитивно на грчко острв КРФ у Јонском мору је ПОЗНАТА ИСТОРИЈА, о којој ћемо писати када за то дође време, или да будем одмах одређенији од 5.јануара 2023.године.

***

НАРЕДБА начелника Генералштаба војводе Путника у целини.

„Настао је тренутак,када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију.
Потребно је да се војницима објасни циљ овог нашег повлачења и да се они убеде о његовој потреби. Капитулација би била најгоре решење,јер се њоме губи држава а наши савезници би нас сасвим напустили и онда не би имао ко о нама да води рачуна, да нас снабдева новцем, оружјем и свим потребама, нити да заступа наше интересе. Ми би били сасвим изгубљени. Једини је спас из ове тешке ситуације повлачење на Јадранско приморје. Ту ће се наша војска реорганизовати, снабдети храном, оружјем и муницијом, оделом и свим осталим потребама коју нам шаљу савезници, те ћемо опет представљати једну чињеницу, са којом ће наши савезници морати да рачунају. Држава није изгубила своје биће, она и даље постоји, иако на туђем земљишту, доклегод је ту владалац, влада и војска, ма колико њена јачина била.
Готовост савезника да нас до краја помогну и неисцрпна њихова снага, на крају ће сломити заједничког непријатеља, а наша отаџбина опет ће бити слободна и увећана. Убедите све да је ово повлачење државна потреба, спас државе, и да је у овим тешким данима наш спас у истрајности, стрпљењу и крајњем пожртвовању свију нас, са вером у коначан успех наших савезника и да стога треба у борби истрајати до краја“.

Такође, мислим да би Вам могао бити врло интетесантан и занимљив ИНТЕРВИЈУ који је тим поводом дао председник Владе НИКОЛА ПАШИЋ, чувеном америчком ратном новинару из Србије, родом из Орегона ЏОНУ РИДУ, који је за својих 28 дана проведених у Србији, прошавши пут од Ниша преко Крагујевца, Београда, Раковице, Аде Циганлије, Обреновца, Шапца, Прњавора, Лознице, Гучева, Крупња, Завлаке, Ваљева и Ниша могао да лично потврди страшне злочине које је Аустроугарска војска починила на сваком кораку у Србији. Своје сведочанство о томе објавио је у књизи „СРБИЈА -ЗЕМЉА СМРТИ“. Остао је упамћен у целом свету и по књигама „ДЕСЕТ ДАНА КОЈИ СУ ПОТРЕСЛИ СВЕТ“ и „РАТ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ“ у којој је и део о рату у Србији. Умро је у Москви од тифуса са непуне 33.године и сахрањен је у зидине Кремља 17.октобра 1920.године.
На нашу жалост и националну срамоту, његови текстови о страшној трагедији државе Србије и Срба с пролећа 1915.год. стигли су у Србију тек 1975.године.
Ево аутентичног извода из интервијуа:

Џ. РИД: А да Вам рецимо Аустријанци и Немци понуде мир?
Н.ПАШИЋ: А, овај, шта да за њега понуде? Овај, да не дамо Македонију Бугарима, који су већ са њима?
Џ. РИД: То не. Али да Вам понуде више од онога што су Вам нудили савезници да дате Македонију Бугарима да дођу на њихову страну док су могли…А Вама целу Босну и Херцеговину, целу војну границу у Славонији, Банију, Лику, Дубровник и већи део Далмације…
Н. ПАШИЋ: Господине Џоне Рид, овај Србија нема два одговора, ако буде Немачке понуде о миру…
Џ.РИД: Ако буде? А он је.
Н. ПАШИЋ: Ако буде, ако прихватимо немачке понуде о сепаратном миру, а они ће нам све те понуде без икаквог обзира одузети – оно што су обећали. И више: уништили би нашу самосталност, јер нас мрзе, јер им је циљ да нас сатру. У случају да савезници поведе, страшно би нас казнили за издају. Ни они не праштају. Самим тим наше националне тежње биле би бесповратно упропашћене. Мучно је да и у самом Бечу рачунају на толику глупост српских државника. Зато и кажем да мир не примимо.
Џ. РИД: Хвала Вам, господине Председниче. Нећу Вас питати: да ли Вам га је господин Михајло Банковић донео изјаву лорда Херберта Кичинера, министра рата Велике Британије: „Балкански фронт је мртав за мене, јер је неподесан да се на њему окушају операције већег стила“.
Н. ПАШИЋ: Господине Рид, одговор препуштам Вама. Став Владе Србије и Врховне команде је: КАПИТУЛАЦИЈА ЈЕ НАЈГОРЕ РЕШЕЊЕ. ЈЕДИНИ СПАС ИЗ ОВЕ ТЕШКЕ СИТУАЦИЈЕ ЈЕ ПОВЛАЧЕЊЕ НА ЈАДРАНСКО ПРИМОРЈЕ.