МАЊЕ ПОЗНАТО О ПОДИЗАЊУ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА И СРЕТЕЊСКОМ УСТАВУ

Пише: потпредседник Савеза потомака ратника Србије 1912-1920. хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле 

С обзиром да о овим више него значајним датумима и догађајима из наше српске историје, скоро све знамо, желим да све нас тим поводом подсетим на неке мање познате појединости и детаље.

Кад се тиче договора о ПОДИЗАЊУ УСТАНКА на пролеће 1804 године у Марићевића јарузи, врло битан детаљ је био, да Турци НЕ САЗНАЈУ за намере српских вођа.
Сходно томе на предлог проте АТАНАСИЈА сви су се заклели на ћутање, а ТЕКСТ ЗАКЛЕТВЕ је гласио:

„Ко издао, издало га тело: пожелео поћи али не могао! У кући му се не јављало ни старо ни младо! Од руке му се све скаменило: у тору му овце не блејале: у обору краве не рикале. Дабогда се у сињи камен претворио, да се други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лица Божјег икад видео!“

Такође, сматрам да је БЕСЕДА хаџи РУВИМА архимандрита манастира Боговађа и духовног вође нашег народа у тим тешким временима, изречена на једном од окупљања пре подизања устанка била врло мудра и пророчка, па да се и ње у целини подсетимо.
А гласила је:

„Уверен сам да ће доћи дан када ће Србин опет имати свог краља, који ће нас све под исту круну сабрати. А круна неће бити од злата и драгог камења, већ изливена од оружја којим смо слободу извојевали. Такав владар, који неће за себе богаство сабирати, већ и свом народу свесрдно бринути и који ће поштовати и овоземаљску и још више Божје законе, биће способан да Србе од сваке силе одбрани и обезбеди процват државе. Док будемо имали таквог поглавара, биће добро. Уколико пак дође неко без хришћанске свести и без Божјег страха, слаткоречив, похотан и самољубив, тај ће гледати да само своје страсти задовољи. Уколико таквом поверујемо и препустимо да нас такав води, проћи ћемо још горе него под Агарјанима (мисли на Турке и муслимане назване по једном арапском племену). Бог ће нас ставити на велика искушења што такве вође са жељама да постану богови на земљи подржавамо. Зато, ако икада будете у прилици да себи у овоземаљском животу вође бирате, чините то судећи по њиховим делима, а не по речима. Ђаво је отац лажи, кога само уз Божју помоћ можемо победити“.

Као што из историје знамо, хаџи РУВИМ је био и једна од првих жртвама (пре сече кнезова), јер први удар није био усмерен на представнике световне власти (кнезове), већ на духовне на челу са хаџи РУВИМОМ. Турци су га након страшног мучења у Београду (Небојшина кула испод Калемегдана) погубили крајем јануара 1804. године.
Турци су знали одакле им „прети“ права опасност, јер је хаџи РУВИМ био изузетно мудар човек, просветитељ, полиглота, уметник, историчар и путник по страним земљама. Његова писменост, мудрост, углед и везе са иностранством изузетно су поштоване у народу и његова реч значила је и вредела више од других међу Србима са обе стране Дрине, Саве и Мораве. Све то је била већа опасност и више плашила дахије него српски кнезови, хајдуци, пушке и јатагани.
Скоро у исто време погубљен је и његов ученик и сарадник хаџи ЂЕРА у својој парохијској цркви.
Није случајно, ни што је за прво седиште устаничке владе (Правитељствујушчег совјета) одабран баш манастир ВОЉАВЧА, где је хаџи РУВИМ након повратка са ходочашћа по Светој земљи и Светој Гори рукоположен за игумана истог. Под његовом управом манастир је постао просветни центар за младе даровите Србе који су се ту учили писмености, као и уметничким дрворезачким и каменорезачким вештинама, а посебно сликарству као једном од најзначајнијих облика уметности.
Њихова погубљења била су увод у предстојећу сечу кнезова, која ће се показати као катастрофална и погубна за осионе дахије а на другој страни пламен који ће прерасти у велику буктињу СЛОБОДЕ и ВАСКРСНУЋА отаџбине нам Србије ни из чега.

И на крају, да додам и неке појединости у вези првог српског историјског, авангардног и тада једног од најмодернијих Устава Европе, тзв. СРЕТЕЊАКОГ УСТАВА СРБИЈЕ. Усвојен од стране Велике народне скупштине 16. фебруара 1835.г. у порти старе Крагујевачке цркве. Уједно и да поставим питање себи али и свима нама заједно. Где би смо можда као народ и држава били, да га под нечувеним притиском и претњама тадашњих а и данас великих и моћних сила, нисмо морали, након само две седмице ПРИВРЕМЕНО а 11.априла и КОНАЧНО прогласити неважећим и УКИНУТИ?

А шта је то СРПСКИ СРЕТЕЊСКИ УСТАВ тада чинило тако авангардним, важним и једним од најмодернијих у Европи?

Између осталог
предвиђао је:
поделу власти на ЗАКОНОДАТЕЉНУ, ЗАКОНОИЗВРШИТЕЉНУ и ИЗВРШНУ.
Баш као што и данас у свим демократским земљама света имамо поделу власти на ЗАКОНОДАВНУ, СУДСКУ и ИЗВРШНУ.

Централни органи били су:
кнез, Државни совјет и Народна скупштина.

Кнез је шеф државе који „послушавши Државни совјет даје законе и уредбе“. Наслеђују га мушки потомци, ако их нема, мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема, мушки потомци кнежевих ћерки.

Проглашено је начело независности судства а судска власт припадала је Окруженим судовима, Великом суду и одељењу Државног сивјета.

Права грађана која су прокламована Уставом су:
Неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.

Чиновници су на положају (радном месту) доживотно. Њихов положај је ненаследан. Могу бити отпуштени само уз судску кривицу. Имају право на пензију.
Не смеју се бавити трговином ни занатством.

И на крају, оно по чему можемо бити ПРЕПОНОСНИ ма где били?
Док се у другим државама света није ни помишљало на укидање робовласништва (РОПСТВА) члан 118. СРЕТЕЊСКОГ УСТАВА, кратко, јасно и прецизно је гласио:
„СВАКИ РОБ КОЈИ СТУПИ НА СРПСКУ ЗЕМЉУ, ОДМАХ ПОСТАЈЕ СЛОБОДАН ЧОВЕК“.
Е па нису нам велики и моћни дозволили да слободарска српска земља буде ТАПИЈА И ПОТВРДА СЛОБОДЕ за свако људско биће које ступи на њено тло.
А данас и после пуних 191. годину од доношења тог слободарског СРЕТЕЊСКОГ УСТАВА ти исти тврде да ми нисмо демократска држава.
Па процените и сами донесите свој суд о томе.