Награђени радови 2019.

СТАРИЈИ РАЗРЕДИ – ПРВО МЕСТО

ДЕДИ У СПОМЕН

У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ,

ВРЕМЕНУ СТРАДАЊА, БОЛА И СТРАХА

ПОВЛАЧЕЊЕМ СРПСКЕ ВОЈСКЕ И ДЕЦЕ

АЛБАНСКИМ ПЛАНИНАМА ЗИМИ, КА ЈУГУ

МНОГИ ПОКАЗАШЕ СНАГУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.

НЕКИ ПРЕЖИВЕШЕ СТРАХОТЕ И ПОВЛАЧЕЊА,

ИЗМУЧЕНЕ ИХ ПРЕВОЗЕ БРОДОМ ДО КРФА,

У ЊИМА НЕ БЕШЕ СТРАХА ОД СТРАДАЊА

ВЕЋ НАДА У ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА.

СВАКА МАЈКА ЈЕ ГОДИНАМА ЧЕКАЛА,

СРПСКОГ ВОЈНИКА У ДАЛЕКИМ БИТКАМА,

ОНОГ КОЈИ ОТВОРИ ВАТРУ НА НЕПРИЈАТЕЉА,

У НЕКИМ ДАЛЕКИМ, ХЛАДНИМ СВИТАЊИМА.

ЗА ИЗУЗЕТНУ ХРАБРОСТ У БОРБИ,

КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ НАГРАДУ,

МОЈ ПРЕДАК, ЧЕДОМИР ПЕТРУШИЋ, ДОБИ.

НИЈЕ ЖАЛИО ЖИВОТ ЗА СЛОБОДУ.

Јулијана Петрушић, 7-2

СТАРИЈИ РАЗРЕДИ – ПРВО МЕСТО

Мој чукундеда Живојин је био у Великом рату

– Отаџбина зове, мора се, а још се јунаци нису опоравили од Балканских ратова. Ни ране нису извидали, а Шваба навалио – размишљао је тада мој чукундеда Живојин.

Оставио је двоје малолетне деце, жену, браћу, родитеље. Оставио је њиве и пашњаке. Србија се одбранити мора. То је питање части. Борбе су биле тешке и љуте, а непријатељ моћан и немилосрдан. Горела је Мачва, смрт је вребала на сваком ћошку. Црпели су снагу, проливали крв, али победили су на Церу, победили и на Колубари.

Дивио се мој чукундеда војводама Степи и Живојину. Због Србије, због њих и за њих није жалио погинути. Са српским војницима на челу са старим краљем чика Пером, го и бос, освајао је камен по камен Проклетија. Један камен му је дубоко прошао у ногу, никада га није извадио. Снег, мраз и хладноћа су му ледиле кости, али је издржао, преживео голготу Албаније и стигао у Грчку.

Болнице у Грчкој препуне српских војника, јунака. Болест, ране, крв и смрт на све стране. Ноћи су биле тешке, јутра још тежа, јер су се будили поред мртвих војника.

Питао се мој чукундеда шта ли његови тамо далеко, у Србији раде. Да ли су га ожалили или му се још увек надају.

Преживели, опорављени јунаци крећу у одлучујућу борбу, Солунски фронт. Води их чежња за кућом и окућницом, води их мисао о слободи, а предводе их величанствене српске војсковође. И победили су. Победили су силу, понизили непријатеља.

Рат се завршио, сад је мој чукундеда могао да оре њиве и да гаји децу. И одгајио је, две ћерке и четири сина. Дочекао је и да два голобрада сина испрати у рат јер је Шваба опет навалио.

Преживео је четири рата и доживео позну старост. Оставио нам је у наслеђе речи да слобода нема цену и да никада не заборавимо славне претке и да им име не упрљамо.

Мој чукундеда, Живојин ратовао је у Великом рату. Слава му! Поносна сам на њега.

Сара Танчић, 8/1

МЛАЂИ РАЗРЕДИ – ПРВО МЕСТО

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

Први светски рат се зове Велики рат. Србија из њега излази као победник али са великим бројем жртава. Сви војници који су се вратили својим кућама причали су о борби и јунаштву. Један од њих био је и мој чукундеда Нинко.

Мој чукундеда је са шеснаест година отишао у рат. У рату није пуцао у војника јер је мислио да га и његова мајка воли и чека да се врати кући. Мати мог претка, односно која чукунчукунбаба, када је пошао у рат, зашила му је у каиш дукате да би могао да преживи. Док је путовао кроз Албанију, да би имао шта да једе, давао је дукат за кукуруз. Његов отац Митар је био болничар. Заједно су били у рату и помагали један другоме. По доласку на острво Крф чекала их је француска лађа која их је одвела на опоравак у Француску.

Путовали су шест недеља. Када се опоравио, са српским војницима пробио је Солунски фронт и ослободио Србију од окупатора.

Веома сам поносан јер сам потомак овог храброг човека.

Вељко Јевтић, 4-2