ПОБЕДНИЧКЕ ЛОЗИНКЕ СРБИЈЕ 1914.ГОДИНЕ

Аутор текста МИЛОШ КОВИЋ,
Професор на Филозофском факултету

У тренутку избијања Великог рата 1914.године, Србија је живела у златном добу. Главни извор њених невоља био је упорни притисак Аустро-Угарске, који је реметио њен унутрашњи политички живот, подстицао борбени, понекад неодговорни национализам и заустављао њену индустријализацију. Ипак, размишљајући о том времену из перспективе свих невоља које ће Србија искусити у 20.веку, Слободан Јовановић ће написати да је доба од 1903. до 1914. упркос узбурканим партијским страстима и привидној нестабилности, било време демократије, са поштовањем парламентарних процедура, владавином права и слободом штампе.

Нико није могао да оспориприврженост краља Петра Првог Карађорђевића либералним и демократским идејама; био је вероватно најпопуларнији владар у историји обновљене Србије. Цео живот централне личности политичког живота Србије тога доба Николе Пашића, вође Народне радикалне странке, био је обележен борбом за идеје које до данас не губе на актуелности – за националну независност и слободу, за достојанство и просперитет “малих људи”, за демократију, владавину права, слободу штампе и локалну самоуправу

Да је Србија 1914.године живелау свом златном добу, много боље од политике показивала је елитна српска култура. То потврђује само набрајање неколико најважнијих имена оних који су тада у Србији живели и стварали у кљижевности то су Милан Ракић, Јован Дучић, Владислав Петковић Дис, Сима Пандуровић, у књижевној критици Богдан Поповић и Јован Скерлић, у сликарству Надежда Петровић, Коста Миличевић, Милан Миловановић, у музици Стеван Стојановић Мокрањац, у природним и математичким наукама Милан Миланковић, Коста Стојановић, Михаило Петровић Алас у географији и антропологији Јован Цвијић, у филозофији Бранислав Петронијевић и Божидар Кнежевић, у теологији Николај Велимировић, у историографији Стојан Новаковић, Слободан Јовановић, Михаило Гавриловић, Станоје Станојевић.

Милан Миланковић је прешао из Аустро-Угарске у Србију 1909.године на неупоредиво мању плату, тачно на време да са њом подели све муке од 1912. до 1918.године, да би управо ту, на универзитету у Београду, створио дело светског значаја.

Ови људи су чинили елиту која је 1914.године водила Србију. Образовани на водећим европским универзитетима, они су из прве руке познавали велике земље, такозване велике силе, од којих је најнепосредније зависила судбина Србије. Њихово знање и реализам, и њихов патриотизам, учинили су српску спољну политику успешном.

Родољубље и реализам економских стручњака (Коста Стојановић, Лаза Пачу) и војника (Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић) донели су Србији победе 1912-1918.

У науци и уметности, српска елита из 1914.године, одбацивала је националистичку, провинцијалну ускогрудост и болећивост и наметала висока, европска академска и уметничка мерила.

Патриотизам, искуство и реализам у политици, сређено знање, отвореност и ширина у култури – то су биле победничке лозинке Србије из 1914.године