Преминуо – Антоније Ђурић

СЛАВА МУ И ВЕЛИКО ХВАЛА ЗА ХРАБРОСТ И ПОШТОВАЊЕ нарочито историјског периода балканских и Првог светског рата чије традиције чува и бројно чланство нашег Савеза, широм наше прелепе Србије. Активно је сарађивао са Савезом удружења потомака ратника Србије 1912-1920. још од 1976.године и са старим ратницима, које је изизетно уважавао, ценио и поштовао. Наоружан пером и оловком и великим поштовањем према улози и делу старих ратника у борби за слободу сбоје Отаџбине и народа у периоду 1912-1920. године,за које се после Другог св. рата веома мало, или нимало, није чуло, учило а самим тим ни поштовало.

Он је као дугогодишњи новинар дневног листа „Политика“ и као аутор књиге „Солунци говоре“ црпећи аутентичне приче актера – учесника а њих је највише било међу члановима нашег Савеза. По овој Његовој књизи настала је и позоришна представа „Солунци говоре“ која је небројено пута пунила сале Народног позоришта и у време 1980. Част је била, упознати Овог човека а привилегија бити у Његовом друштву. Ја сам ту привилегију и част имала још од 1980. године. Последњи пут смо га посетили и видели пре две године тј.2018.када смо обел.100-годишњицу завршетка Првог светског рата. Поводом обел. Дана смрти нашег славног војводе Степе Степановића (27.априла) у Чачку, делегација Савеза састава: пред.Савеза, г.дин ЉУБОМИР МАРКОВИЋ, пред. Регионалног одбора Савеза за Западну Србију, г.ђа МИЉКА ПИЛЧЕВИЋ и моја маленкост, посетли смо г-дина Антонија и Његову супругу. Дирљив је то био сусрет човека који нас је, иако више у кући и кревету, дочекао, заједно са својом супругом, у дворишту своје куће, препуној шареноликог цвећа у Чачку. Том приликом а поводом 100-годишњице од завршетка Првог светског
рата у име РО нашег Савеза уручена му је ЗАХВАЛНИЦА. Обрадовао се као мало дете, не верујићи да га се још неко сећа а а нарочито да заслужује неко признање. Жеља му је још била да у Ратничком дому – сада Дому Војске Србије, промивише неке своје књиге. Међутим погоршавањем Његовог здравственог стања, нисмо били у прилици да му испунимо ту Његову жељу. А хтели смо и била би нам ЧАСТ И ВЕЛИКО ЗАДОВОЉСТВО. Јер је то тако мало за човека који је заслужио МНОГО. Нама остаје НЕЗАБОРАВ и апсолутно од нашег Савеза ће га Он, Антоније Ђурић и имати, баш као што је и он имао НЕЗАБОРАВ ЗА СТАРЕ РАТНИКЕ – СОЛУНЦЕ. Вечнаја памјат и широке Ти стазе небеске, поштовани наш Антоније. Г. секретар Савеза Милена Харамбашић

Отишао је заувек на пут без повратка велики син српског народа Антоније Ђурић. По Божијој вољи отишла је Антонијева душа, али међу нама потомцима старих српских ратника и свим будућим нашим покољењима,заувек ће остати да „живи“ дух и само њему својствена и препознатљива књижевна дела „СОЛУНЦИ ГОВОРЕ – ОВАКО ЈЕ БИЛО“ и „ЖЕНЕ – СОЛУНЦИ ГОВОРЕ“. Романи који су са толико снаге, једноставности и лепоте сваком читаоцу дочарали ОТАЏБИНУ, родну груду, њиву, виноград, гробља, мајке, супруге, сестре, старе баке чуварице огњишта, српског војника, подофицира, официра, сељака, а изнад свега оданост и непресушни извор љубави војника СОЛУНЦА према својој родној груди и ОТАЏБИНИ. Нико то није могао на тако једноставан а у исто време пун емоције „до пуцања“ начин (а многи су писали) да дочара читаоцу. Непоновљиво Антонијево дело СОЛУНЦИ ГОВОРЕ…као календар при руци треба да буде у сваком српском дому и не само да буде, већ да се и редовно користи (чита и исчитава). Зато што је то непоновљиво дело КАЛЕНДАР СВАКОГ СРБИНА са уписаним генетским кодом и свим оним што он кроз овоземаљски живот диктира и манифестује кроз сваког Србина. А све најбоље и највредније особине тог генетског српског кода, код цивила, војника, официра, политичара, интелектуалаца, песника, књижевника, државника (краља и његове породице) и других, показали су се и манифестовали у периоду Првог светског или ВЕЛИКОГ РАТА. Уосталом, то је препознао и о томе чуо и сазнао цео слободољубиви свет на свих пет континената.
Зато нека Господ Бог својом милошћу да спокој племенитој и осећајној Антонијевој души и подари јој рајско насеље.
ПОЧИВАЈ У МИРУ ВЕЛИКИ И ДОБРИ АНТОНИЈЕ ЂУРИЋУ, ПОТОМЦИ И ПОТОМСТВО НИКАДА ТЕ НЕЋЕ ЗАБОРАВИТИ.
Председник ОпОрг Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. „Браћа Рибникар“ у Љубовији, хаџи Сретен Цветојевић – Цвеле.

Јуче, 18.08. делегација Градског одбора Савеза „Мајор Коста Тодоровић“ у Ужицу, у име својих и у име чланова РО Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године и свих других наших чланова широм РС, опростила се од незаборавног АНТОНИЈА ЂУРИЋА, положивши цвеће на Његов гроб, поред гробова његових родитеља на гробљу у Ужицу ( што је пред смрт пожелео и заветовао). Још једном слава му и хвала за храброст, хвала за све написано, хвала за достојанство и доследност ПОТОМКА а по угледу на наше претке!!! Мирно почивај, наш поштовани Антоније, одужио си се и својој земљи и свом народу са својим личним мотом, животом, радом и деловањем, према оној нашој народној „ИСТИНА ЈЕ ДРАЖА ОД СВАКЕ КОРИСТИ“. Теби је истина била путоказ за ВЕЧНОСТ, коју си заслужио!!!