Милутину Бојићу песнику бола и поноса

МИЛУТИНУ БОЈИЋУ, песнику бола и поноса

Живиш у нама,
и својим песама,
заувек.

Због Вида и Плаве Гробнице,
цвили лице и Престонице,
читав један век.

И две хиљаде двадесете године,
патимо од зле судбине,
коју си доживео.

Хиљаду девесто седамнаеста,
оста као опомена честа,
јер је ниси преживео.

Почиваш у Престоници,
да Те славе и песници,
и да се Тобом поносе.

Потомци славних предака,
тебе и бесмртно дело јунака,
у срцу носе.

Пролазиће године и дани,
Твојим песмама одабрани,
чуваћемо Твој лик и дело.

Памтиће Те нараштаји,
отимаће се уздисаји,
потомство Те заволело.

Ево нас, око Твога споменика,
поздрављамо бесмртног песника,
јер од идеала живимо.

Увек ћеш у нама бити,
никад Те нећемо заборавити,
са Тобом се дивимо!

Пуковник Љубомир Марковић

ПС: На Митровдан 1917.године умро је славни Милутин Бојић, песник бола и поноса. Сваке године, традиционално на Митровдан, потомци славних предака, окупљају се око Споменика песника бола и поноса у Београду, да положе венце-цвеће пред споменик,одају пошту и изразе захвалност.