Обележавање годишњице смрти сердара Јанка Вукотића и пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе

Поводом обележавања Дана смрти сердара Јанка Вукотића и пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, а у организацији РО и ГО Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. година, ОпОрг Савеза „Сердар Јанко Вукотић“ у Раковици и ОпОрг „Миливоје Анђечковић Кајафе“ на Звездари, данас, 4.фебруара у 11.сати на Новом гробљу у Београду, положено је цвеће на њихове гробове и одата им је дужна пошта и изражена захвалност за све што су учинили за своју земљу и народ.

У КУ програму су учествовали: Милена Харамбашић, г.секретар Савеза, в.д.председник ГО Сававеза у Београду, Иван-Вања Стратимировић, председник ОпОрг.Савеза „Миливој Анђелковић Кајафа на Звездари, Васо Глигоревић, потпредседник Литерарне секције Савеза „Милутин Бојић“ Дара Трифовић и члан Одбора литеране секције Горан Лучић.

На данашњи дан, 04.02. 1927.године умро је сердар Јанко Вукотић

српски војсковођа и црногорски Сердар, генерал југословенске војске, један од највећих војсковођа у балканским ратовима и Првом светском рату, учесник чувене Мојковачке битке,

Као начелник штаба црногорске Врховне команде, командовао је 1915. Санџачком војском, и вероватно је пресудно утицао на победу у бици код Мојковца. Био је присталица уједињења Срба у једну државу и противио се Николи Петровићу и његовој политици упереној против уједињења Срба.

Рођен је на Чеву, код Цетиња 18. фебруара 1866 као осмо, најмлађе дете од мајке Марице, рођене Мрављевић из села Томића и оца сердара Станка Вукотића, сенатора и члана Великога суда. Отац је био у сродству с краљичиним оцем, војводом Петром Вукотићем.

Основну школу је започео у родном месту 1872, али је због рата са прекидима завршио тек 1882. Нижу гимназију је учио на Цетињу, а пешадијску официрску и подофицирску школу (1882—1886.) је завршио у Модени у Италији, као други у рангу и постао један од првих школованих официра Књажевине Црне Горе.

Био је из познате породице Вукотића са Чева, која је у срдоству са краљевским домом династије Петровић. Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене. Његов отац Станко Машанов Вукотић био је син Машана Вукотића и унук Перка Вукотића.

Јанко Вукотић био је дивизијар (1914), предсједник владе,војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, Вукотић је у све окршаје увек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је пре тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу. Од кћерке дванаест година био је млађи син капетан Вукашин Вукотић, ађутант краља Александра Карађорђевића, који је после Другог светског рата, живео у иностранству – у Паризу, где му је рођен син Јанко Вукотић, који данас живи у Подгорици.

Умро је у 61. години у Београду 4. фебруара 1927. године Сахрањен је 6. фебруара, о државном трошку, на Новом гробљу у Београду. На дан сахране, опелу, које је чинодејствовао патријарх у Саборној цркви, присуствовао је и краљ Александар I Карађорђевић. Сахрани су, осим породице, присуствовали чланови владе, официрски кор Београдског гарнизона, са војводом Петром Бојовићем и петнаест генерала, студенти из Црне Горе и велики број грађана. Његово ордење је носило 17 официра. Говоре испред цркве су држали помоћник министра војног, генерал Милош Михајловић и министар Спасоје Пилетић, док се на гробљу артиљерија од њега опростила почасним плтоуном. У породичној гробници, сахрањена је и његова супруга Милица као и његова ћерка Василија.

„У кући мојих родитеља, Милице и Јанка, у којој су се окупљали народни главари и угледни политичари Црне Горе, најчешће се говорило о ратовима. А о чему би друго? Ми као да других тема немамо. И увек су те седељке биле праћене гуслама и песмом како је Милош распорио Мурата. Гуслар би ту мало застао, направио паузу, а мени се чинило да видим ту слику“ често је Василија то истицала.

На гробу Сердара песму о Кајмакчалану, данас је прочитао аутор, млади песник и члан СУПРС, Горан Лучић.

У славу 104. годишњице Битке за Кајмакчалан, посјетио сам Народни музеј у Краљеву због оригиналне композиције Стјепана Фјодоровича Колесникова – „После Кајмакчалана“, насликане 1925. године.

КАЈМАКЧАЛАН

Сви наши страхови умрли су давно,
И на врху једном све победе живе,
Ево има цело, то столеће равно,
Васкрса и смрти да се бију гриве.

Са гребена једног, ко сломљено ребро
Тежака и сина кога тажак роди,
Сузом озидана скрушено и шчедро,
Капела славе њихов бој сад води.

А погледом доле, куд се вихор слама,
Лежи дворска земља, сва китна и бавна,
Кроз њу Вардар тече, кап утехе сама.

Док преко земље, траг народа води,
Крајпуташ, олтар, ћирилица тавна,
Мис`о неутихла – Вечност у слободи!

Г.Л. (2019.)

СЕРДАР ЈАНКО ВУКОТИЋ
(18.02.1866. -04.02.1927.)

Одавно је Црна Гора,
за подвиге вечне славе,
у свом крилу подизалa,
најхрабрије српске главе.

У дом Станка Вукотића,
из букета пет синова,
стасао је сердар Јанко
то чобанче, чудног кова!

Школовање светског гласа,
њему проблем није било,
већ напротив, дало снагу,
да небо додирне крилом.

Судбина је само знала,
да у њему нешто има,
што га, с кућом Петровића,
спаја с тешким дужностима.

Сви вихори по Балкану,
што хранише ратно доба,
ко да нису хтели проћи,
док их Јанко не опроба.

Памтиће га Брегалница,
Дрина, стазе Албаније
и Косовско судилиште,
да узмако никад није.

Још бадњаци по Мојковцу,
из тог дома црпе крви,
кад је стао на бранику,
да се душман не острви.

Визионар лављег срца,
свог Краља је натерао,
да се каје за живота,
што га није послушао!?

Из његове руке искра,
зажегла је пламен свеће,
терајући дугу тмину,
да Косметом не надлеће.

Сад одмара српски јунак
и медаље с ћерком броји.
Зрак је роду оставио,
да се сећа док постоји.

Дара Трифовић,
п.председник
Литеране секције
Савеза „Милутин Бојић“