Деда Мирко Оцокољић из села Лиса
Причу о деди Мирку Оцокољићу из села Лиса послао нам је Милош Ћирковић као заоставштину деда Мирковог недавно упокојеног унука Радета. Ова прича била је присутна на академији Потомци говоре о својим дедама у Ивањици 2017 године.
Деда Мирко је рођен у селу Лиса 1872 године и био је учесник ратова од 1912. до 1918. године.
Почео је као кувар у СРБСКОЈ војсци, али зверства која су радили бугарски војници, а поготово силовање девојчице од 7 година створила су у његовој глави жељу за осветом и да кутлачу замени са пушком.
Старешне су дале сагласност да деда Мирко буде у пешадији. После рата мало је причао о себи и своме јунаштву, а ово што је његов унук Раде записао и оставио је на основу прича његових комшија и сабораца које су стигле до фамилије деде Мирка. Био је неустрашив и према причама његових сабораца велики број бугарских војника је ЗУБИМА заклао. Био је заробљен од стране Бугара, али је после фотографисања побегао.
Једна од прича је да је сам од Бугара отео топ од трешње и тада га је бугарски војник посекао у продужетку десног брка, а он је зубима заклао бугарског војника.
Једног дана на планини Ниџе и врху Кајмакчалан Бугари су били немилосрдни са паљбом из рова испод утврђеног Борисовог града. Деда Мирко је добио дозволу од претпостављеног старешине да са два добровољца покуша да униште ров. Један саборац је отишао десно а други лево од правца рова са задатком да се неопажено привуку бугарском рову.
Деда Мирко је без оружја са закаченим бомбама на опасачу на леђима пошао право пред бугарски ров. Бугари су помислили да хоће да се преда и изашли пред њега. Деда Мирко је командовао десно крило напред, лево крило напред, а саборци су почели да бацају бомбе, а и сам Мирко је откачио бомбе са леђа и бацао у ров. Ров је сравњен са земљом без преживелог Бугарина.
Рат се завршио и деда Мирко је пошао кући неколико месеци касније и стигао је у Гучу, у Војни одсек да се јави и продужи кући. Када се представио службеник му је одмах рекао да је он избрисан и списка живих и да је добро дошао. Затим му је рекао да има три дана да РЕШИ проблеме ако је породица имала док је био у рату /значи ако је неко малтретирао породицу, премеђио, секао шуму, узурпирао имовину и слично/ и после три дана да не покушава НИШТА.
Очигледно је да је КРАЉ поштовао борце, са напоменом да Миркова кућа није имала проблема.
Када је деда Мирко стигао на пропланак са кога је видео своју кућу бацио је бомбу и најавио свој долазак. Дошао је са пушком на рамену, са неколико реденика муниције, неколико одликовања, медаља и фотографија.
Пензију није хтео да прима, јер је сматрао да је била дужност бранити отаџбину, са напоменом да је много био замишљен и да је мало причао, као и многи, о рату који је дуго трајао.
Деда Мирко је умро 1951. године у својој Лиси.
БОГ ДА ДУШЕ ПРОСТИ ДЕДИ МИРКУ И СВИМ ДИВ ЈУНАЦИМА