ДОБРОПОЉСКА БИТКА

Одсудна битка српске војске, септембра 1918, којом је извршен пробој Солунског фронта у ширем простору Доброг поља. Доласком српске војске на Солунски фронт 1916. почело се размишљати у српској Врховној команди о офанзиви која би требало да доведе до избацивања бугарске војске из рата, одвајања Турске од Централних сила и њиховог угрожавања на балканском ратишту. Ту идеју савезници су, нарочито Британци и Италијани, одбијали, па су и били склони да се Солунски фронт ликвидира за рачун главног, Западног фронта. Доласком Франше Д’Епереа за команданта Источне војске (савезничке снаге на Солунском фронту) јуна 1918, и после обиласка целог фронта и саветовања са начелником Штаба српске Врховне команде војводом Зивојином Мишићем., усвојена је идеја о офанзиви на Солунском фронту. По плану главни удар имала је да изврши српска војска (6 пешадијских и 1 коњичка дивизија) ојачана двема француским диви­зијама, ради пробоја фронта и избијања у рејон Кавадараца, Демир-Капије и Неготина, чиме би била одсечена немачка 11. од бугарске 1. армије, а самим тим и њихове снаге у простору Битоља од оних у долини Вардара. Тек када се сагледа успех тог пробоја и угрози вардарска комуникација, требало је три дана касније да отпочне напад француских, британских и грчких снага у долини Вардара и Струме, а 9 дана касније напад француске Источне војске из рејона Битоља према Прилепу и италијанских снага кроз Албанију. Одлука о почетку офанзиве препуштена је Франше Д’Епереу. — За припреме планом је било предвиђено преко два месеца (извиђање, прегруписавање, смена и вежбање трупа, извођење радова, постављање артиљерије и др.). Од 60 км фронта српске војске, фронт за пробој смањен је на 33 км од р. Сушице до р. Лешнице, и подељен на два одсека од Сушице до Сокола, додељен је 2. армији, а од Сокола до Лешнице 1. армији. Тежиште пробоја било је на правцу напада 2. армије. Пошто су српске дивизије биле кроз дуге борбе од 1916. до септембра 1918. стално у првој линији фронта, Франше Д’Епере ојачао је српску војску са две француске дивизије и наредио да буду употребљене на правцу главног удара I ешелона. Поред тога придао јој још 220 арт. оруђа од којих 12 топова 240 мм, 34 рововске батерије од 58 и 155 мм. Француска 16. колонијална дивизија сменила је Тимочку дивизију, која је до тада држала положаје ван одређеног дела фронта за пробој и упућена у II ешелон 2. армије, а 17. колонијална и француска 122. дивизија смениле су Југословенску дивизију. Положаји 1. и 2. армије били су највећим делом на падинама 1 у близини бугарских на 40 до 350 м; израђене су траншеје у 3—4 реда, а негде и више, а иза њих склоништа за људство; препреке од бодљикаве жице најчешће су се додиривале, а маскирање је извршено у потпуности. — После извршених свих припрема предвиђено је да арт. припрема отпочне 14. септембра у С ч., а напад на одсеку 2. армије и десне колоне Дринске дивизије 1. армије, која је нападала Сокол са западне стране, 15. септембра у 5 ч. и 30 мин. и на одсеку 1. армије у 9 ч. Ноћу 14/15. септембра јединице су заузеле распоред: Друга армија (кдт војвода Степан Степановић) на одсеку п. Сушица, Сокол (к. 1822), ширине 17 км, у I ешелону Шумадијска дивизија (кдт пуковник Петар Мишић) од потока Сушица до Камена са 85 арт. оруђа; 17. колонијална дивизија (кдт генерал Прино (Прунеау) од Камена до Тестерастог камена са 112 арт. оруђа; 122. француска дивизија (кдт генерал Топар, Топарт) од Тестерастог камена до Сокола са 136 арт. оруђа; у II ешелону Тимочка дивизија (кдт пуковник Ђура Ђокић) позади 17. дивизије, и Југословенска дивизија (кдт пуковник Војислав Зивановић) позади 122. дивизије са 18 оруђа армијске артиљерије. Било је предвиђено да правац главног удара буде на одсеку Камен — Сокол, због чега су дивизије II ешелона биле на километар иза француских дивизија, а њихови команданти стално на осматрачницама француских команданата, затим да после заузимања главног бугарског положаја дивизије II ешелона пређу борбени поредак француских дивизија и продуже напад на међуположај и резервни положај а потом наставе експлоатацију успеха. Армија је требала да после пробоја фронта енергично наступа и избије на Вардар од Демир-Капије до Неготина и да на том простору образује мостобране; Прва армија (кдт генерал Петар Бојовић) на одсеку Сокол, Лешница ширине 16,5 км, у I ешелону Дринска дивизија (кдт пуковник Крста Смиљанић) од Сокола до с. Градешнице са 100 арт. оруђа; Дунавска дивизија (кдт пуковник Драгомир Милој евић) од с. Градешнице до потока Лешница са 81 арт. оруђем; у II ешелону Моравска дивизија (кдт пуковник Панта Грујић) са 14 топова армијске артиљерије. Коњичка дивизија (кдт пуковник Ђорђе Ђорђевић) додељена је 1. армији. Армија је после пробоја фронта имала да наступа правцем Кучков камен—Ђуров камен—Чатена, да одбаци непријатеља на леву обалу Црне реке, заузме мостобране ради операција према Прилепу. На пл. Ниџе под непосредном командом Франше Д’Епереа задржано је 12 дугачких топова. Од авијације српска војска имала је 6 ескадрила, од којих 2 борбене (укупно 81 авион).

Укупне снаге у српској војсци пред пробој: 75 батаљона (од којих 18 француских), 18 ескадрона, 757 митраљеза, 2610 пушкомитраљеза, 580 оруђа од којих 136 брдских, 184 пољска, 170 тешких топова, и 90 рововских оруђа.

Пред фронтом 1. и 2. армије налазиле су се бугарске 2. и 3. дивизија, које су биле у саставу нем. 11. армије: 3. дивизија (3 бригаде — 7 пешадијских пукова) од Мале Рупе до потока Катунца и 2. дивизија (3 бригаде — 6 пп) од потока Катунца до с. Старавине. Одсеци бугарских дивизија утврдивани су од 1916. у виду утврђеног појаса који је имао главни, међуположај и разервни положај. Главни положај протезао се линијом Ветреник (Ветерник)—Камен—Котка (к. 1850)—Добро поље (к. 1871)—Сокол (к. 1822)—Долги рид—Змејца—к. 1301—Градешнички превој—Камени врх к. 1151 (Старавински вис)—с. Старавина, био је најјаче утврђен и имао три местимично испрекидане траншеје с препрекама, а дубина му је била око 2 км; доминирао је српским положајима и имао низ одличних осматрачница. Позади на око 3—4 км од предњег краја главног положаја био је међуположај: Шлем (к. 1345)—Борова чука— Кравички камен (к. 1842) — Кравица (к. 1682)—Шеиновац (к.Т776) — Стојанов вис (к. 1823)—Градешничка коса-—северније од Старавинског виса, а на 8—9 км резервни положај: Студена вода (к. 1591)—Тополац (к. 1243)—Камила (к. 1564)—Мали Козјак (к. 1782)—Козјак (к. 1814)—Козјаков камен, природно врло јак, али недовољно утврђен, са две испрекидане траншеје. Јачина бугарских јединица: 26 батаљона, 3 ескадрона, 245 митраљеза, 146 арт. оруђа и 24 авиона.

Извршење пробоја. — Артиљеријска припрема почела је 14. септембра у 8 ч. У подне је оцењено да је пред фронтом Шумадијске дивизије резултат дејства био врло добар, пред 122. дивизијом добар, а пред 17. дивизијом незадовољавајући, због чега је арт. припрема настављена несмањеном жестином. Ноћу 14/15. септембра пешадија је изашла из склоништа и посела полазне положаје и у 5 ч. и 30 мин. почео је напад I ешелона 2. армије и десне колоне Дринске дивизије

I. армије, која је садејствовала 122. француској дивизији у нападу на Сокол и Тестерасти камен. На осталом делу фронта 1. армије продужена је арт. припрема до 9 ч., кад је и на том делу требало да почне напад, али, пошто резултат није био задовољавајући, напад је почео тек у подне. — У борби за прву траншеју Бугари су извршили више противјуриша, али су борбом прса у прса, били одбијени на трећу траншеју (Велики букет и Чеп). Успех је убрзо проширен преко Рудине ка Сушици и Појатама; заузето је Слоново уво и Шлем, источни и западни Ветреник. Бугарису одбачени на Борову чуку, коју је напао 10. пешадијски пук Шумадијске дивизије и око 11 ч. у тешким борбама заузео је, а затим помогао 17. колонијалној дивизији у борбама око Обле чуке и Кравичког камена. — Француска 17. дивизија је у садејству са десним крилом 122. дивизије заузела у тешкој борби Тестерасти камен и у продирању на север задржана је отпором Бугара пред положајима на Кравици и Кравичком камену. Бугари су извршили три противнапада и принудили команданта 17. дивизије да употреби резерве ради одржања достигнутих положаја. — Једновремено је француска 122. дивизија десном колоном (45. и 84. пп) заузела прву траншеју, затим око 8 ч. и 15 мин. део Тестерастог камена и неке утврђене објекте и убрзо цело Добро поље, а око 14 ч. и 20 мин. и к. 1765. Лева колона (148. пп) водила је тешке борбе за Сокол. Њој је са западне стране садејствовао и део десне колоне Дринске дивизије. Око 14 ч. и 30 мин. обе француске дивизије морале су прећи у одбрану и обе су остале без резерви.

Међутим, заузимањем Доброг поља и к. 1765. био је отворен пут за продор према Козјаку. Убачена је у борбу пре времена Југословенска дивизија и њен 2. југословенски пук помогао је 17. дивизији да заузме Кравицу, осим врха на којем су се Бугари одржали. Пошто су са Кравичког камена Бугари ометали бочном ватром даљи рад 17. и Југословенске дивизије, убачена је у борбу Тимочка дивизија која је левом колоном, у оштрој борби, заузела Облу чуку, продужила продор према Кравичком камену и омогућила неометан^ продор на север 17. и Југословенске дивизије, и продор делова Шумадијске дивизије који су у 18 ч. и 30 мин. заузели Кравички камен. Тај успех омогућио је Југословенској и 17. дивизији да заузме Кравицу, а Југословенска дивизија са 21. пп оставила је иза себе 17. дивизију и избила на к. 1705 северно од Кравице. Око 20 ч. и 30 мин. 148. колонијални пук 122. дивизије заузео је Сокол. Тиме је цео главни положај бугарских јединица био у рукама 2. армије. — На фронту 1. армије напад је, сем десне колоне Дринске дивизије која је нападала са 122. дивизијом од 5 ч. и 30 мин., почео у 15 ч. Дунавска и Дринска дивизија водиле су тешке борбе на Усамљеном и Јајастом ћувику, на Грби, за Рововску косу и Градешнички превој. Обе дивизије нису постигле значајније резултате, а за 16. септембар предвиђен је напад у 5 ч. с претходном једночасовном арт. припремом.

Првог дана битке, после петнаесточасовне борбе, јединице 2. армије створиле су брешу у бугарском главном положају и медуположају од Шлема до Сокола, ширине 14, а дубине 3—4 км, и принудиле Бугаре да се повуку према Козјаку. Штабу немачке 11. армије и њеном команданту генералу Шолцу (Фриедрицх Сцхолтз) тек око подне било је јасно да је успео пробој главног положаја и да је начет међуположај, те су из Велеса т,Титов Велес) и Градског упућена хитно појачања и привучене резерве (81. пп, део 16. пп, нем. митраљеска чета, две батерије и три батаљона из 2. дивизије). Међутим, кад је командант 2. бугарске дивизије у 14 ч. и 50 мин. увидео да је већи део међуположај а заузет или угрожен, наредио је повлачење на линију Козјак—Козјаков камен—Градешничка коса — с. Старавина. Када је увече пала Кравица и Кравички камен, командант у. армије морао је повући и лево крило (3. дивизију) на линију Преслап—Тополац—Козјак—Јаребичка коса. Извршена је прегрупација немачких и бугарских снага ноћу 15/16. септембра: 2. дивизија је бранила одсек с. Старавина преко Градешнице до Чвора (к. 1246), група генерала А. Ројтера (Алеxандер Реутер) 10, 30, 53. и 83. пп и 13. ловачки батаљон (укупно 14 батаљона) на линији Козјакова коса—Козјак, и 3. дивизија од Камиле преко Тополца на Преслап. Француска 122. дивизија задржана је 16. септембра на Добром пољу као резерва Франше Д’Епереа. Према наређењу команданта 2. армије Југословенска и Тимочка дивизија заузеле су распоред у првом, а Шумадијска и француска 17. колонијална дивизија у другом ешелону. Рано ујутру продужен је напад 1. и 2. армије: Тимочка дивизија заузела је к. 923 и к. 1253 и на левој обали р. Порој избила пред мрак на око 2 км пред бугарским положајима на Тополцу и Камили. Југословенска дивизија је из рејона к. 1705 извршила напад на Козјак (к. 1810) и к. 1825, и у оштрим борбама заузела око 1 ч. к. 1825, а предвече Козјак и к. 1703 и приморала групу генерала Ројтера да одступи на Кучков камен (к. 1810). Тим успехом био је извршен пробој и резервног положаја, и створени су услови за гоњење разбијених бугарских јединица. — На фронту 1. армије Дринска и Дунавска дивизија извршиле су, после арт. припреме, снажан притисак и заузеле Лешничку косу, к. 1148 и Градешничку косу на којој је Моравска дивизија убачена у први, а Дринска дивизија у други ешелон. Дивизије су до краја дана задржане на линији: Козјакова коса—Лабиница—с. Градешница. — Овлађивањем положаја: к. 1253—к. 1825—Козјак—Козакова коса—Лабиница—Градешница (1. и 2. армија извршили су пробој у бугарском распореду ширине 25 км и дубине 10—12 км) Бугари су се повукли на линију: Блатец—Тополац—Кучков камен—Пандели (к. 1354). Трећег дана битке, 17. септембра, морал бугарских јединица знатно је опао; старешине су тешко успевале да јединице одрже на окупу. Енергично надирање српских дивизија унело је још већу пометњу: Тимочка дивизија до 16 ч. заузела је Тополац, к. 1368 и Камилу; Југословенска и Моравска дивизија разбиле су одбрану Бугара и Немаца и до 17 часова заузеле Кучков камен, а Дунавска дивизија Пандели и с. Бешиште. Организована непријатељева одбрана више није постојала, бугарске и немачке снаге су дивергентно одступале и то 3. дивизија према линији Дудица—Блатец—Рожден, а 2. дивизија и група Ројтер северно од Црне реке. У даљем надирању 18. септембра, дивизије 1. и 2. армије заузеле су Блатец, Рожден, Чатену и избиле на Црну реку и код Расин-беј моста, а Коњичка дивизија, која је придата 2. армији, надирала је преко Чатене према североистоку. До 21. септембра 2. армија избила је у рејон Демир-Капије, Кавадараца и Неготина, образовала на Вардару мостобран Криволак—Градско и упутила патроле према Штипу и Велесу, а 1. армија упућена је на правац према Прилепу. — Тим успехом битка је била завршена, а и стратегијски пробој непријатељевог фронта. Између 11. и 1. армије створен је међупростор ширине 50, а дубине 40 км. Угрожене су комуникације 11. армије од Прилепа за Велес и од Градског за Велес. Створени су повољни услови за предузимање опште офанзиве свих савезничких снага на Солунском фронту.

Материјали преузети из 
„Војне Енциклопедије“ 
– Друго издање,
Београд 1970