Ауторски радовиСРБИЈА 1912. – 1920.

МИЛУТИНУ БОЈИЋУ

Пуковник Љубомир Марковић

Царске галије су стале,
у бурама потонуле,
илузије све су пале,
империје оронуле.

Оста слава поколења,
апостола и прометеја,
и време једног васкрсења,
које памти епопеја.

Сада изнад Гробнице Плаве,
туга, јад и понос плове
и славе невине откинуте главе,
опомињу нараштаје нове.

Песник Бола и поноса,
пророк нашег васкрсења,
песмама туге и пркоса,
храбри и сад поколења.

Песме поноса и туге,
кључају у крви потомака,
после одисеје дуге и
наших Бесмртних предака.

Синоним славе овенчане,
Милутин Бојић живи у нама
поносом вечно кити дане,
сјајним делом у песмама.

Овом одом о песнику,
одајем пошту потомака,
славном песнику и војнику,
наших Бесмртних предака.

ПС: Пошто је аутор песме, обележавање Дана смрти песника бола и поноса учинио традиционалним, 8.новембра на Митровдан, када је песник умро код Солуна 1917.године, за обележавање 2014.године, написа песму.