„Предаја кључева градова…“ – пишу Павле Лучић и Милена Харамбашић

…. У описивању догађаја:“ДАНИ ПРЕДАЈЕ КЉУЧЕВА ГРАДОВА..!“, запазили смо да је наша лепа СРБИЈА, у том периоду у својим редовима имала сјајног дипломату и државника, који остаје до данашњих дана један од најбољих које је Србија икад имала, а то је: ЈОВАН РИСТИЋ. Његов највећи дипломатски успех је свакако, предаја кључева градова од турака. Био је српдки капућехаја (заступник) у Цариграду од 1861 до 1867. године.
Ако се подсетимо на свечани говор Кнеза Михајла, са балкона кнежевог конака, у вечери славља остварене слободе Београда, видећемо и ову реченицу:“ … Народ је мој љубав моја, радост моја, снага моја! Живео народ…! Живео народ…! Народ у коме сам ја поникао, народ у коме ја живим…!“
То исто вече у слављеничкој атмосфери, био је поменут и Други српски устанак, подигнут од стране његовог оца Кнеза Милоша Обреновића 1815. године.
Кнез Михајло је обећао још пре поласка у Цариград, да ће обележавање дана подизања Другог српског устанка, учинити те године у београдској тврђави на „ЦВЕТЕ“ , и заиста чинило се да неће успети…!?
Сви наредни догађаји показали су да је неизвесност и сумња била неоправдана. ЦВЕТИ, су те године прослављени, заиста свечаније него икад.
Управо у дану када су ради дана предаје кључева градова, организован велики пријем са слављем, за стране диплимате, црквене великодостојнике и све друге угледнике, сам Кнез је неколико пута нагласио и подигао чашу да наздрави његовом оцу и устаницима Другог српског устанка.
Поштовани потомци, у склопу претходне приче о слободи градова Србије од турака, неможемо, а да се као тада Кнез Михајло, ми данас не подсетимо на 23. Април 1815. када је подигнут Други српски устанак.
За нас потомке још више значајан и 23 април 2015. године, када смо у част 200. годишњице Другог српског устанка, одржали ВЕЛИЧАНСТВЕНУ АКАДЕМИЈУ, у Дому гарде на Топчидеру, чији су сценарио и сам саџај креирали г-ђа Милена Ген. секретар Савеза и председник ГрОрг потомака Београда госп. Павле.
Треба истаћи да је тада било присутно 1200 гледалаца ( потомци, старешине и гл. ВС, званице и грађани), а прорам изводило 87 извођача из КУД „Шумадија“ из Г. Милановца, а међу њима и веома истакнута лица уметничког-глумачког миљеа Србије.
Међу гостима били су и министри и црквени великодостојници, и нама најдаражи почасни члан, тадашњи Н ГШ ВС генерал ДИКОВИЋ, који је неколико пута примао званичну делегација Савеза и увек је резултат таквих сусрета био, конкретна помоћ САВЕЗА.
БИО ЈЕ ТО ДОГАЂАЈ ЗА ПАМЋЕЊЕ.
А како је почео Други српски устанак…!?
Почетком те 1815. живот је наметнуо чачански крај, као средиште за припрему новог устанка. На скуповима народних стрешина у Рудовцима и Вреоцима, после доласка Кнеза Милоша Обреновића у Црнућу, усмени договори, претворени су у план по коме је Арсеније Лома требао да нападне Рудник, Лазар Мутап Чачак, а Петар Топаловић Крагујевац.
Борбе су почеле пре ЦВЕТИ, спонтаним нападима на турке у: Јасеници, Докмиру, Коњуши…!
На црквеном и народном сабору у Такову 23. априла 1815., пред народ је изашао Кнез Милош Обреновић и позвао на устанак. Памтимо његове речи, када је пред својом кућом у Црнући развио војводски барјак и узвикнуо: “ ево мене, ево вас, рат турцима…!“
Против устаника из Београда је кренула војска под командом Имшир паше. Почели су сукоби. Ратна дејства, која су предузимали устаници и турци на територији Рудничке и Пожешке нахије, први с циљем да заузму Чачак, а други да се одрже у њему, претворила се у велику битку 25. априла 1815. године, и трајала до 13 јуна, исте године. Изваредном организацијом и веома добром кординацијом за тадашње време, пропала је замисао турске војске о енергичној акцији против побуњених срба.
Кнез Милош је са својим устаницима онемогућио пролаз из Београда.
Битка је решена на простору између брда Љубића и шанца у Чачку, у неколико узастопних бојева, између 6. И 10 јуна.
Можемо рећи са ове временске дистанце, да је битка на Чачку завршена после више од месец и по дана борби, 13 јуна 1815. потпуним поразом најбоље турске војске у београдском пашалуку. Њени губици били су преко 7.000 војника, док су српски били нешто изнад 2.500 устаника.
Уследило је даље ослобађање српских градова. Нажалост ту није био крај устанка. Тада је на дрину избио Хуршид паша са својом војском, а Маршали али паша на Мораву са својом војском,.који су онемогућили заузимање последњих турских упоришта у Србији.
Навели смо оне кључне моменте из Другог српског устанка, и два битна разлога због чега смо то урадили као ГрОрг потомака Београда, која је истовремено главна логистичка подршка руководству САВЕЗА, на челу са председником г. Љубом Марковићем. Управо из ове непосредне повезаности и узајамног подржавања, на активностима САВЕЗА, како нам је на то указала Ген. Секретар Милена Харамбашић, већ за пар дана следи још један важан догађај који у низу историјски гледано има и те какву повезаност са темама и догађајима о коима смо говорили, као и странама на које се односи и личност о којој ћемо говорити. И како то предложи Г. секретар г-ђа Милена, што здушно подржавамо, одморите се кроз разговор са укућанима у акцији „Остани код куће..!“, а након тога, подсећамо се и обележавамо велику личност српске историје.