НЕОБЈАВЉЕНА ПИСМА ВОЈВОДЕ ПУТНИКА

Петог маја 1983.године, у Београду је умрла Радојка Путник – Радосављевић, кћерка војводе Радомира Путника, супруга др Александра Радосављевића, академика, личног Путниковог лекара.

Рођена је у Београду 23.марта 1892.године (по старом календару). Живела је, дакле, деведесет и једну годину.Преживела је многе тешке, велике и значајне догађаје, везане за опстанак и судбину Србије и име њеног оца, нарочито оне из друге деценије прошлог века.

У драматичном периоду мала Србија је из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан писала најславније странице своје ратне историје, у којима је име Радојкиног оца, војводе Путника, унето златним словима. Стварана је великом војном вештином, која је имала пресудан допринос за опстанак народа и државе.

Иако је био здравствено ороноуо (физичка снага му је била на измаку), војвода Путник је бриљантно вршио функцију начелника штаба српске Врховне команде у ратовима Србије 1912-1920.године. У тим тешким данима, за његово здравље борили су се одани и брижни лекари, уз огроман допринос Путникове породице, у првом реду његове две ћерке – Милице и Радојке. Њихова брига за лечење, опоравак и одржавање здравља и кондиције војводе Путника, заслужује дивљење и похвалу.

Најмлађа Путникова кћерка Радојка, била је уз оца у најтежим тренуцима и ситуацијама у којима се Војвода налазио. У оваквим приликама њена брига, предузимљивост, смелост, храброст, сналажљивост, одмереност и истрајност достојни су дивљења.

Радојка је од малих ногу нучила у родитељском дому, како се мора борити за живот. Реално и племенито васпитање, које је владало у Путниковој породици, учинило је децу узорном и пажљивом према родитељима, јер су доживела родитељску топлину, пажњу и брогу, коју ће касније узвратити родитељима истом мером, па и већом, када су се налазили у изузетним приликама. Учени су да буду и самостални у детињству и одраслим годинама, да се умеју снаћи и борити за живот.

Радојка је као дете, после завршетка основне школе, упућена на школовање у Русију; родитељи су били сигурни у њену самосталност и успех. Прво је дошла у Кијев где је остала две године. Године 1906.прелази у Петровград, у знаменити институт Смољни, где се 1917.године, у драматичним октобарским данима, налазио Лењинов штаб. У том институту васпитаване су биране девојке руског друштва. У току школовања, овде је упознала многе виђене и значајне личности државног, политичког и културног живота ове велике словенске земље. Упознала је и многе обичаје руског народа, и његову богату литературу и уметност, музику и архитектуру.

Док је била у Петробграду, Радојка је била у сталном контакту са српским војним изаслаником у Русији, пуковником Стеваном Хаџићем и његовом породицом. Они су је посећивали у институту и примали у свом дому, као своје дете.

Са оцем се дописивала веома ажурно. Свако наредно писмо очекивала је са нестрпљењем и дочекивала са радошћу и стрепњом. Бринула је за његово здравље које није било добро и плашила се изненађења. Мајка јој је умрла 1913.године и тиме је била дубоко погођена.

Радојкина старија сестра Милица, после мајчине смрти, потпуно се ангажовала и преузела породичну бригу у кући и бригу око оца и његовог здравља.

Док се у априлу 1914.године Радојка припремала за долазак у Београд (завршавала је школовање и да би помогла Милици), под крај месеца стигла су јој два писма од оца, у којима поред појединости о њеном путовању у Београд и обавештењу да јој је упутио новац за путни трошак, пише да ће путовати на лечење у Глајхенберг у Аустро-Угарску, и да она може са њим поћи. Радојка је сачувала оба писма следеће садржине:

Београд, 23.IV 1914.

Драга моја кћери,

Данашњом поштанском упутницом шаљем ти 70 рубаља и надам се да ће ти то бити довољно за путни трошак до Београда.Напомињем ти,да подвоз I. кл. од Беча до Београда стаје 73 круне, без пртљага. Пртљаг твој стаће око 7,5 круна. Тако је по мојим прибелешкама, које сам водио приликом нашег путовања од Београда до Ривијере. У нашем новцу 70 рубаља по 2,65 чине 185,50 динара.

Г.Ђ.Симић преселио се овамо у Београд те сада нема од наших рођака никога у Бечу, који би те могао сачекати и испратити даље за Београд. Стога сам данас писао нашем војном аташеу, господину пуковнику Лешјанину и замолио га да те дочека и смести на преноћиште у својој кући.

Ако, дакле, не би имала никога, који би с тобом путовао овамо, треба да г.Лешјанина известиш кога ћеш дана стићи у Беч, те да те он сам или са својом госпођом сачека на станици.

Његов је стан: IVFavortten strasse 12. Тако исто треба да јавиш и нама о твом поласку из Беча, да би те сачекали на нашој станици.

Ми смо здрави и почели смо да се селимо у нови стан, бр.75. који нам је сасвим близу, а може бити да га се и сећаш.

До твог доласка бићемо, сигурно, сасвим смештени, те ћеш се моћи да одмориш.

Од Мите и Владе (Путникови синови на школовању у Русији) добили смо дописну карту и они ми траже паре за пут, те сам им данас послао.

Чим будеш примила паре, извести ме одмах писмом у коме да нам означиш и дан твога поласка из Петровграда.

После 1.јуна одмах, можемо ићи у Глајхенберг ако имаш вољу, да тамо останемо најмање 6 недеља, да се купам.

Грли те и љуби твој Отац.“

Друго писмо:

Драга моја кћери,

Послао сам ти упутницом 80 а не 70 рубаља за путни трошак. То у нашем новцу износи 213 д. и држимда ће ти то за пут бити сасвим довољно.

Од г.пуковника Лешјанина и његове госпође добио сам одговор, да ћете обоје сачекати на Северној станици у Бечу и одвести својој кући да одспаваш и одмориш се па ће те сутр- дан испратити на станицу за Београд. Али, како у Беч не долази само један воз из Варшаве него више, треба да им јавиш кад ћеш (у колико часова) поћи и којим возом (брзим или којим другим), у Беч те да не одлазе бадава на станицу. На то не треба да заборавиш.

Адресу његова стана (Favorrtten strasse 12)послао сам ти тачно, те немаш шта да сумњаш. Ако их не затечеш случајнона станици терај право њиховом стану. Уосталом паметна си, па ћеш умети и сама да се снађеш.

25. IV 1914. Београд.
Поздравља те и грли твој Отац“

Почетком јуна, војвода Радомир Путник отпутовао је, по савету лекара, на лечење у бању у Глајхенбергу (Аустро-Угарска), у пратњи кћерке Радојке.

Непосредно после тога 28.јуна у Сарајеву је извршен атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда. Бечки владајући кругови бацили су кривицу на Србију и оптужили је да је организовала овај атентат. Одмах су почели узнемиравати и нападати војводу Путника упућујући му претећа писма. Чим је Аустро-Угарска заузела претећи став према Србији, Путник се одмах почео припремати за повратак у Отаџбину. Предвиђао је да ће на путу бити узнемираван и о томе је разговарао са Радојком.

Како су текле припреме Путниковог повратка, види се из његове забелешке која гласи:

„Депешу у Глајхенбергу добио сам у петак у 9.сати увече. У недељу изјутра пошао сам у Фелдбах, на путу се разбила гума на аутомобилу и због тога сам одоцнио на воз и пошао не у 8.сати изјутра, него истога дана у 2.сата по подне из Граца (Бијах отишао у Грац због узбуђења публике у Фелдбаху). У 10.с и 15.м стигох у Пешту у пратњи два детектива (који су ме ради моје сигурности требали да испрате до границе). Али у Пешти чим стигох дочекаше мене и моју Радојку (дочекала их је група наоружаних војника са официрима) и мене затворише у плац Команду а њу у један оближњи хотел. Мени је доцније саопштено…“ (На жалост остали део обелешке није сачуван).

Према казивању најближе Радојкине родбине, када се група војника и официра појавила на вратима Путниковог купеа, Радојка је енргично протествовала овим речима: „Ушли сте са оружјем! Нећу дозволити да ми ухапсите оца! И ја имам оружје, могу да га употребим“.

Радојка је била смела, одлучна и храбра. Кад су их раздвојили уплашила се за оца и његово здравље. Затворена у хотелу није мировала, одлучно је интервенисала и тражила да је обавесте о очевој судбини. Убрзо је дошао генерал Тршћански, и извинуо се и обавестио је да се њеном оцу неће ништа догодити.

Путник је на овом мучном путу добио запаљење плућа и када му је дозвољено да настави путовање за Србију, задржао се у Румунији на лечењу. Радојка је и овом приликом била стално уз оца, пратила болест и колико је могла чинила да се болест што пре савлада.

Чим је могао, Путник је наставио путовање и преко Параћина, где га је сачекао дворски воз, стигао у Крагујевац и преузео дужност Начелника штаба Врховне команде.

И лекари и породица, овде у Путниковом родном Крагујевцу, чине максималне напоре да се стање његовог здравља поправи и поврати радна кондиција. Преокупиран пословима које је тражио рат и ситуација на фронту, Путник није ни мислио на себе, па је лекарима и породици остајало веома мало времена да се ангажују око његовог здравља. Кћерке Милица и Радојка користиле су погодне тренутке да дођу до очевог радног места да га упитају за потребе и да виде да ли отац узима лекове на време и какво му је стање здравља у тим тренуцима. Њихова брига према оцу била је свестрана. Али, ово је био и њихов однос према својој Отаџбини и народу коме припадају. Да нису биле ангажоване око очевог здравља, биле би оне у некој болници на фронту за прихват рањеника са бојишта. Поднеле су огромне напоре по напуштању Крагујевца и одступању српске војске на Косово и повлачење преко Црне Горе и Албаније до Крфа.

Преко Црне Горе и Албаније никада нису заостале од групе која је пратила војводу Путника. Пре него је кренуо са Косова преко Црне Горе и Албаније, Путник је извршио темељну припрему кретања војске, све прецизирао, одредио извршиоце и потом кренуо са Врховном командом и стигао на Крф.

Са Крфа је упућен на лечење у Ницу (у Француској). И овде су га пратиле његове кћерке Радојка и Милица, помагале су лекарима и пазиле га и неговале до краја живота. Умро је на рукама Милице и Радојке у Ници 17.маја 1917.године и у присуству личног лекара др Александра Радосављевића.

До краја живота Радојка се сећала многих појединости које им је отац говорио за време лечења у Ници као например: „Србија ће бити слободна! Преко Солунског фронта ће ослободити Србију! Српски војник је најхрабрији и највећи патриота своје Отацбине! Када будем умирао нека ме одавде изнесу српски војници који су били на фронту обучени у српску унифрому и у српским опанцима. Ви, моја децо, поднесите моју смрт достојанствено, будите поносе као и до сада!“

После тога дошла је смрт и сахрана у Ници 17,маја 1917.године.

После девет година (новембра 1926.године) пренет је у Београд и сахрањен на Новом гробљу.

Гроб у виду капелице у коме почива вовјода Путник увек је био посут свежим цвећем које су полагала његова деца за живота.

Али на гроб овог великана, ове знамените личности српске историје, доносе и полажу цвеће и многобројни поштоваоци којима није непознато велико дело војводе Радомира Путника.

Најбројнији међу њима су чланови Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године, који традиционално, сваке године, 17.маја на дан обележавања смрти славног Војводе, испред његовог Музолеја, одају му дужну пошту и полажу цвеће.

Данило Буха, пуковник у пензији

Члан Савеза