ВАРОВНИЧКА БИТКА

Варовничка битка je највећи и најтрагичнији догађај који je задесио Космајски крај. Ha фронту на Космају и Варовницама, у коме су учествовали и трећепозивци махом из младеновачког краја, одиграо се бој од 2. до 9. децембра 1914. године.

Ha овим положајима скршен je одлучујући покушај 5. аустроугарске армије и генерала Оскара фон Поћорека, да наглим ударом из освојеног Београда изврши пробој северног фронта Варовнице – Космај, да продру правцем Младеновац – Топола – Крагујевац у позадину српских армија и да заврше рат још 1914. године у своју корист.

Космајско – Варовничка битка, која се водила од 6. до 9. децембра 1914 године, вођена je у оквиру чувене Колубарске битке, a која je битно допринела остварењу најблиставије победе српске војске – победе на Колубари.

Тридесет километара фронта Космај – Варовнице – Сибница био je тас на ваги од којег je зависио успех српских снага на западу. Све je почело наредбом Врховне команде да се напусти Београд и да се снаге одбране престонице повуку на Варовнице и ту организују одбрану десног крила и залеђа главних снага на западном фронту.

За одбрану северне српске границе, првобитно, били су одређени Дунавска дивизија I позива из састава II армије, која je бранила сам Београд, затим Обреновачки одред, такође у саставу II армије и Браничевски одред (бранио je сектор Смедерево – Голубац), који je директно био потчињен Врховној команди. Управо je први командант одбране Београда, био командант Дунавске дивизије I позива, пуковник Миливоје Анђелковић – Кајафа, који je и донео одлуку о одбрани Београда.

Престоница je 30. новембра те ратне 1914. године напуштена без борби, a трупе запоседају линију Варовнице – Космај. Напуштање Београда наводи на идеју команданта балканске војске црно – жуте монархије Оскара Поћерака да 5. армијом пробије овај фронт и нападне српске снаге са леђа. Зато je од држања војске на Варовницама зависио успех свих даљих операција на западу.

Ha Варовницама, непријатеља су чекали слабо опремљени трећепозивци, махом из младеновачких села, старости између 40 и 55 година, под командом пуковника Јована Ивковића.

Радомир Путник наредио je 5. децембра Тимочкој дивизији, да се што пре упути ка Младеновцу и појача одбрана Варовница. Ha овој линији елитне јединице непријатељске војске чекале су српске. Непријатељ je у ноћи између 7. и 8. децембра груписао своје снаге и у зору 8. децембра започео одлучујући, али како се показало узалудан напад.

Ha брдима Варовница и шумама Космаја водиле су се крваве битке, у којој су се истакли трећепозивци, a о жестини говори и назив једне варовничке падине – Касапско брдо.

Ha Касапском брду српски војници су испред својих ровова поставили снопове глоговог трња, уместо бодљикаве жице која се постављала као последња препрека пред борбу прса у прса, али жица je тада у Србији била луксуз. Међутим, Аустријнци нису успели бајонетима да пресеку жилаво трње које се показало ефикаснијим од жице. Непријатељ који je запео код глога, масакриран je бомбама, након чега je уследио јуриш пo чему je ово брдо добило име.

У том боју, од 2. до 9. децембра 1914. године, када je изгинуло преко 2.000 аустро-угарских војника, a на хиљаде њих je било рањено или заробљено, цифра губитака од 5.840 стоји уклесана на споменик и јасно говори о величини и важности саме битке.

Војвода Радомир Путник, написао je у једном од својих потоњих извештаја да je од држања војника на космајско – варовничкој линији фронта зависила судбина операција и свих осталих армија на западном фронту.

За време битке штаб команданта Одбране Београда генерала Михајла Живковића Гвозденог, налазио се у Младеновцу, a за време вишемесечног примирја после битке, штаб 2. армије војводе Степе био je стациониран у младеновачкој основној школи поред цркве.

Oko 800 погинулих српских војника и преминулих тифусара сахрањени су у заједничкој гробници (костурници) на младеновачком гробљу. Од године 1938. на северним падинама Космаја испод врха званог Бели камен налази се споменик са белим крстом на врху, посвећен борцима изгинулим на Космају 1914. године. Колико je страдао народ младеновчаног краја говори први попис после рата 1921. године. Ha врху Варовница, кота 406, 10 км од Младеновца, поред пута за село Шепшин, урађен je спомен-комплекс Варовнице, са каменим обелисцима. Споменик je подигнут 1948. године.

Трећепозивачка чесма, je подигнута како кажу за време окупације Србије у Првом светском рату ратницима VII пешадијског пука трећег позива који су изгинули у децембру 1914. године у Колубарској бици, у тешким борбама на Варовници. Подизањем ове чесме, највероватније 1915. године, Београд и Србија су показали захвалност српским ратницима трећег позива који су учествовали у одбрани града и државе, и то не само онима из Седмог, већ и онима из Четвртог, Осмог, Једанаестог и Петнаестог пешадијског пука. Ha спомен плочи на Трећепозивачкој чесми je написано:“УП пешадијски пук III позива Народне војске, својим врлим друговима, који ветешки падоше за отаџбину на Варовници 1914. године“. Чесму je 1927, године обновило друштво за улепшавање Булбулдера, када je истакнута и спомен плоча са именима бораца Седмог пешадијског пука тређег позива. Свечаност отварања обновљене чесме je 19. октобра 1982. године у присуству више хољада звездараца и Београђана.

Многи учесници Варовничке битке који су преживели голготе рата су сами изјављивали да у рату нису побеђивали само пушке, топови и тешке хаубице већ фантастична храброст људи који су бранили своје куће, своје мајке, жене и децу и своје прагове.

Наши преци који су овде одбранили Србију живеће док буде живело сећање на њих. Kao што за њих није постојала реч повлачење за нас не сме постојати реч заборав. Зато ми потомци имамо част, дужност и обавезу да сваке године обележавамо и одамо заслужени помен изгинулим херојима који су дали своје животе за нашу свету земљу мајку Србију.

Зато нека им je вечна слава и хвала.