Сећања никад не умиру

Општинска организација Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. године „Тамнавски бесмртници 1912-1920“

Коцељева

Репортажа из Туниса

Поводом обележавања 100.годишњице историјских догађаја у Првом светском рату, комеморација на српским војничким гробљима, посете и обиласка значајних историјских места у Тунису, Републички одбор Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920.године у сарадњи са Амбасадом Републике Србије у Републици Тунис, државним органима и осталим структурама друштва, организовао је пут за потомке ратника, чланове општинских-градских организација и окружних-градских удружења, у Тунис, у периоду 21.05.2019-31.05.2019 године.

За овај пут се пријавило 28 потомака ратника из општинских-градских организација-удружења: Београда, Земуна, Новог Сада, Јагодине, Косјерића, Коцељеве…(моја маленкост)

Пријатан лет авионом туниског превозника, из Београда до Туниса трајао је тачно 2 сата, са напоменом да је у Тунису време померено за један сат унапред. По слетању на аеродром, пребачени смо аутобусом у центар тог региона, у град Набел, који се налази на сат времена од главног града Туниса. Хотелски смештај (хотел „Пирамидес“ са 4 звездице) подразумевао је полупансион, обезбеђено преноћиште у двокреветним собама и бунгаловима, са доручком и вечером (шведски сто). Храна је била у неограниченим количинама из њихове националне кухиње са предивним хлебом и посластицама, воћем… Немају слатку воду за пиће (полуслана) па смо користили куповну, флаширану и она је веома јевтина.

Хотел је купљен од стране руских тајкуна и тамо су гости из Русије било одомаћени и привилеговани. Имали су аниматоре за вечерње сате и одмор крај базена (боћање, одбојка, мали фудбал, пикадо, а увече дискотека са арапским, руским и светским хитовима и разна такмичења и игрице). Хотел има отворен базен са лежаљкама и плажу на средоземном мору ( 50 метара).

Туниска валута је динар (туниски динар), а плаћа се и у еврима и америчким доларима, тако да 10 евра је вредело 34 туниска динара.

После два дана прилагођавања на афричке услове (време било око 25 степени са сунчаним интервалима и похладном водом у отвореном базену), кренуло се аутобусом на комеморацију на Српско-војничко гробље у Мензел Бургиби. Тамо нас је дочекао наш амбасадор, г-дин Никола Лукић. Гробље је уређено и одржава се захваљујући једној сиромашној породици Тунижана који за мале паре одржавају наше војничко гробље састављено од низа редова са крстовима и спомен обележјем, као и славолуком који су направили Французи.

Имао сам част да, испред нашег Удружења, заједно са амбасадором и председником Републичког одбора, пуковником Љубом Марковићем, положим венац и запалим свећ, за све оне наше ратнике што својим животима извојеваше нама слободу. Њих је у северној Африци остало 2.700, а опорављено је 50.000 ратник, да причају о љубави Тунижана (били Француска колонија) и Срба, који су се од 1916. до 1919. године тамо се медицински, физички и психички опоравили и одморили и вратили у Србију. Опорављених ратника је било и из наше општине, али нажалост и неколицина Тамнавских ратника је тамо остало да лежи у туђој земљи и зато ми је и драго што сам имао прилику да им испред наше Општине, запалим свеће и одам дужну пошту.

Свеће смо запалили и у другом, познатијем граду по имену Бизерта. И тамо је једна мала капела са именима сахрањених ратника (нажалост само имена и презимена на плочи, па се не зна одакле су). На наше изненађење, тамо су нас поред нашег амбасадора дочекали и градоначелник Бизерте и његов заменик и у говору нагласили, да је Тунис једина афричка земља, која није увела визе Србији и да нису и неће признати независно Косово. Хвала им од срца на тим лепим речима.

По повратку у Набел, осетио сам се некако испуњеним што сам доживео да будем тамо и сетио се колико смо жртава дали за слободу, коју још немају сви у нашој земљи, мислим на Косово и Метохију.

Следећа два дана су проведена на факултативном путовању у Сахару. Виђена је пустиња из џипова, са камила. Сликање са соколима, па прелепа оаза и хотел у Дузу где смо преноћили и древни град Керуан, па ручак са староседеоцима Берберима …лепо је све то доживети.

У уторак, 28 маја, ишли смо до Сиди Бу Саида и упознали овај лепи градић на путу за Картагину, чувени град и престоницу некадашње државе. Ту смо положили венац на улазу у стару некадашњу болницу (наши лакше рањени ратници су били у пољским болницама под шаторима).

На ред је дошао и главни град Тунис, много леп град са мешавином Африке и Европе. Имали смо пријем у амбасади и провели три сата у причи са нашим домаћином г- дином Николом Лукићем и конзулом Јасном који зна за Коцељеву , амбасадора Срећка Ђукића из Суботице и „Фестивал зимнице“. Уручио сам им поклоне из наше Општине и одрецитовао песму „Осветници“ која је са одушевљењем прихваћена од свих присутних у амбасади..

Сутрадан смо били у граду Хамамету, а у петак је био повратак кући после десет дана.

Све у свему, задовољан сам и посебно срећан што сам на достојан начин репрезентовао нашу Општину, запалио свеће нашим Тамнавским бесмртницима испред Удружења и тако показао да их нисмо заборавили. Биће још путовања и ко воли, нека изволи да се распита. Што се тиче организације путовања она је била на високом нивоу.

Председник нашег Савеза здрзжења потомака ратника Србије 1912-1920.године, г дин пуковник Љубомир Марковић је елоквентан историчар, зналац, да не кажем експерт за Први светски рат, надахнути говорник и велики родољуб, тако да смо знали где идемо и зашто баш тамо идемо. Секретар удружења, г- ђа Милена Харамбашић је показала да је прави вођа екипе, јер поседује стрпљење, шарм, позитивну енергију и велико искуство у раду са групама и технички је веома добар организатор, какав и треба да буде секретар.

Туристичка организација „НОМАД“ је имала одличне водиче, познаваоце Туниса, његове историје, политике и у многоме је помогла да укупан утисак буде одличан кад су у питању факултативни излети, помоћ око превода,телефона…

Председник Општинског организације Савеза

„Тамнавски бесмртници 1912-1920“ Коцељева

Драган Ђермановић – Ђеле