Учешће СУПРС у оквиру државне делегације на комеморативним свечаностима у Грчкој поводом пробоја Солунског фронта (3)

Са комеморативног пута у организацији Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања јавља се један од наших представника Хаџи СРЕТЕН ЦВЕТОЈЕВИЋ – ЦВЕЛЕ:

5. данa комеморација у Грчкој на повратку у области централне Македоније – општине АЛМОПИА испод КАЈМАКЧАЛАНА.
Данас смо на споменик у селу ЕГЗОПЛАТАНОСУ нашим ДИВ ЈУНАЦИМА који су својим надчовечанским напорима и беспримерним жртвовањем успели да освоје неосвојиво, коту 2525. метара звану КАЈМАКЧАЛАН или „Борисов неосвојиви град“ како су га Бугари популарно звали на планини НИЏЕ.

Као и на сваком месту до сада након верског обреда парохијских свештеника положени су венци Владе Републике Србије, Министарства одбране и Војске Србије, председници грчких локалних и месних власти као и наших удружења.
Државну церемонију предводио је државни секретар Зоран Антић, који се између осталог бираним речима и са пуно емоција обратио представницима локалних власти а посебно окупљеним мештанима који су припремили дочек за све нас.
Е тај дочек је за мене данашњи централни догађај у склопу комплетне државне церемоније. Зашто?
Па управо зато јер на најбољи могући начин показује љубав и поштовање грчког народа према држави Србији и српском народу. И то од стране оних обичних људи, мештана грчког села, који су данас оставили своје радове у пољу а домаћице у кућама и дошли да нас сачекају. Очи су ми и сада пуне суза док Вам ово пишем. Јер поред уређеног и зеленилом окруженог каменог споменика нашим ДИВ ЈУНАЦИМА у сеоској раскрсници чекају нас мештани са послужењем, храном и освежењем.

Замислите сцену у којој старији човек са корпом пуном јабука прилази нашим високим војним официрима, кадетима војне и полицијске академије и појединачно сваком од нас и нуди управо узбране јабуке из свог дворишта или воћњака. Пратим га погледом и видим задовољство на његов лицу када му узму јабуку из руке или корпе и тужан поглед ако неко од нас љубазно се захвали и одбије. Е ЗАТО ЈЕ ТО ЗА МЕНЕ ДАНАС НАЈВАЖНИЈИ И ЦЕНТРАЛНИ МОМЕНАТ КОМЕМОРАЦИЈЕ.
Осетио сам огроман излив поноса што сам СРБИН и потомак тих наших предака због којих се ови људи и данас век и 5.година односе овако, како се односе.
У исто време осетио сам и талас срамоте, јер ми ПОТОМЦИ тих наших славних предака то ничим нисмо заслужили. Чак напротив! Нисмо заслужили ни да нас погледају а камо ли са оволико љубави и понудама дочекају. Зашто?
Па наша отаџбина и ми смо ЗАБОРАВИЛИ те наше славне претке, А ОНИ НИСУ. Е због тога ме је срамота и стид.
Па ми и у својој отаџбини имамо запуштене, неодржаване и заборављене споменике и спомен обележја својим прецима а при том ДИВ ЈУНАЦИМА НЕ САМО СРПСКЕ, ВЕЋ И СВЕТСКЕ ИСТОРИЈЕ.

Испраћени смо срдачним и топлим братским поздравима ових дивних људи узод њих научене српске речи ДОГОДИНЕ ОВДЕ.
Одлазим тужан и у исто време сретан и задовољан због наших предака, јер сам данас коначно схватио и разумео следеће:
Могу наши преци да буду безбрижни ЈЕР ОВДЕ У ТУЂОЈ ЗЕМЉИ ОЧИГЛЕДНО ИМА КО ДА БРИНЕ О ЊИХОВИМ СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈИМА и у исто време дубоко разочарани јер у њиховој Србији за коју су несебично положили више него јуначки своје животе, ОЧИГЛЕДНО НЕМА КО ДА БРИНЕ!

А ми смо данас након завршетка горе поменуте комеморације и државне церемоније продужили на сеоско гробље „СВЕТИ ЛАЗАР“ где је такође одржана државна церемонија коју је предводио државни секретар Миодраг Капор.
Наравно сеоско гробље није ни Крф, ни Видо и њима слични меморијали и овде је то свакако било скромно, без помпе, министара, сниматеља, новинара, бројних делегација, грађана и сл. Пре свега вредан пажње је изузетно емотиван говор државниг секретара Капора који је поред спомен обележја ставио слику свога деде СОЛУНЦА и симболично га „позвао“ да му помогне у говору. Вредно пажње и сећања.
Иначе, поред венаца Владе и министарства Одбране и Војске Србије, једино је наша делегација САВЕЗА положила венац. И због тога ми је посебно драго и топло око срца. Скромно смо мој поштовани и драги цимер, члан делегације САВЕЗА Драгослав Јовичић – Уча и ја положили тај ловоров венац, баш покушавајући да у њега „уткамо“ сву љубав према славним прецима, хиљада и хиљада исто тако скромних и обичних чланова нашег САВЕЗА из целе Србије, које овде са поносом представљамо.
Нека ПРЕЦИМА буде у СЛАВУ И ЧАСТ а потомцима на понос и сећање.