Учешће СУПРС у оквиру државне делегације на комеморативним свечаностима у Грчкој поводом пробоја Солунског фронта (4)

Са комеморативног пута у организацији Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања јавља се један од наших представника Хаџи СРЕТЕН ЦВЕТОЈЕВИЋ – ЦВЕЛЕ:

Честити потомци, поштовани и драги пријатељи.
Јуче нисам успео да Вам посветим ни делић времена, јер једноставно речено, нисам стигао.
А јуче предзадњег дана нашег боравка у Грчкој, посебно битна церемонија на нашем СРПСКОМ ВОЈНИЧКОМ ГРОБЉУ У СОЛУНУ.
Додуше, ове године за разлику од претходних, државна церемонија се одржавала само на нашем војном Меморијалу, док на осталим савезничким војним гробљима Француске, Велике Британије, Италије и Русије, због мера поводом COVIDA, није било никаквих државних и верских церемонија, чак нису били присутни ни представници тих земаља савезница из Великог рата.
О детаљима саме државне церемоније сматрам да је сувишно да пишем јер су јуче већина наших електронских медија а данас и штампани пренели извештаје о јучерашњој државној церемонији у Солуну.

У сваком случају била је велика част као и увек до сада, бити учесник државне церемоније, а овог пута и посебно лично задовољство, јер смо били чланови државне делегације Владе Србије и представљали своју отаџбину.
Наравно поред делегација Владе Србије, Владе Републике Српске, министарства Одбране и Војске Србије, венце су положиле и делегације свих борачких организација и удружења потомака која негују револуционарне традиције ослободилачких ратова и ПИО Србије, који је ове године заједно са свима нама у саставу званичне државне делегације Владе Србије.
За мене лично, а претпостављам и за већину присутних посебно интересантан моменат је био, када се присутнима требао обратити ЛЕГЕНДАРНИ ЧУВАР СРПСКОГ ВОЈНИЧКОГ ГРОБЉА – чика ЂОРЂЕ. На одмах принету и понуђену столицу да седне и обрати се седећи, врло одсечно и категорично је рекао „НЕ, НЕЋУ ДА СЕДНЕМ“. А након подуже беседе на подневних 30. Солунских степени који су пржили, опет га је неко из протокола или званичника добронамерно замолио да беседу приведе крају, а чика ЂОРЂЕ је љутито рекао „НЕМОЈ ДА МЕ СКРАЋУЈЕТЕ, КАДА СУ НАШИ ЈУНАЦИ У ПИТАЊУ, МОГУ ЈА ДА ПРИЧАМ САТИМА“.
Е то је моменат који је изазвао опште одушевљење и салве аплауза свих присутних.
По завршетку званичне церемоније, чика ЂОРЂЕ нас је баш као и сваки добар српски домаћин позвао да му се придружимо испред спомен капеле и попијемо по неку чашицу ракије за душе наших ДИВ ЈУНАКА. Наравно, да нам је то свима представљало личну и част и задовољство. И са госпођом министарком др.Даријом Кисић Тепавчевић на челу, сви смо се преместили на супротну страну испред улаза у спомен костурницу. Е тек тамо се чика ЂОРЂЕ распричао и одобровољио уз максималну показану пажњу госпође министарке али и многих од нас који га годинама познајемо.
За пример колико га још добро сећање служи, наводим Вам пример да се још увек добро сећа ГРУМЕНА ЗЕМЉЕ КОЈИ САМ МУ ЈОШ ДАВНЕ 2008.године ДОНЕО СА МАЧКОВОГ КАМЕНА и који је чика ЂОРЂЕ чувао на крају ходника све до 2018.год. када је извршена нова поставка у спомен костурници.
Док смо се ми неуобичајено дуго дружили са чика ЂОРЂЕТОМ и упорно фотографисали, наши кадети су са својим старешинама и професорима обишли све остала војна савезничка гробља.
И док је солунско септембарско сунце и даље немилосрдно пржило као да је летње, напустамамо НАШЕ војничко спомен-гробље, али овог пута чика ЂОРЂЕ није могао да нас испрати до улазне капије како је то увек и сваке године чинио. Наравно, није нас могао ни сачекати на улазној капији, опет како је то сваке године са пресретним изразом на лицу чинио. Свима Вам је јасно зашто је то тако и да године чине своје. Логично да му је свако од нас најискреније пожелео да још дуго година поживи и да нас као тако драг и свима омиљен лик и легенда која траје, као и увек још пуно година дочекује. И опет ми се нешто стегло у грлу и срцу, али нисам га смео загрлити при поздраву како сам то увек чинио, због проклете КОРОНЕ, а тако сам имао потребу да га загрлим, чији ми се, као никада до сада. Сигуран сам и да сам му видео неку тугу и сету у очима коју до сада нисам имао прилике да видим, или ми се можда само чини. Наравно, волео бих, да ми се само учинило.
И ето прође и 105.годишњица обележавања ПРОБОЈА СОЛУНСКОГ ФРОНТА, додуше овог пута само на нашем војничком гробљу без савезничких. Али нека ми не буде замерено и без намере да умањим значај и допринос савезника, НАША СРПСКА ВОЈСКА И ЈЕСТЕ НАЈЗАСЛУЖНИЈА И СА НАЈВЕЋИМ ПОДНЕТИМ ГУБИЦИМА ЗА ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА И КОНАЧНУ ПОБЕДУ НА ОВОМ ДЕЛУ БАЛКАНСКОГ ВОЈИШТА, ПА И ШИРЕ.