Учешће СУПРС у оквиру државне делегације на комеморативним свечаностима у Грчкој поводом пробоја Солунског фронта (6)
Са комеморативног пута у организацији Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања јавља се један од наших представника Хаџи СРЕТЕН ЦВЕТОЈЕВИЋ – ЦВЕЛЕ:
Честити потомци и поштовани пријатељи.
Остао сам Вам дужан или боље рећи ускратио сам Вас за комплетирање извештаја о повратку наше државне делегације из братске нам Грчке у милу нам отаџбину Србију.
А она изгледа овако.
Одмах по завршетку савезничке државне церемоније на ПОЛИКАСТРУ, собзиром да је гранични прелаз ЕВЗОНИ у непосредној близини, убрзо напустамамо територију братске нам Републике Грчке. Преостаје нам још транзитирање кроз Северну Македонију, коју сходно закону морамо напустити у року од 5.часова. Зато ту законску могућност и користимо да неизоставно посетимо и одамо дужне државне почасти полагањем венаца ВАЛАНДОВСКИМ МУЧЕНИЦИМА у спомен костурници у селу УДОВО.
На нашу националну и индивидуалну бруку и срамоту, многи у лепој нам отаџбини Србији никада нису ни чули за страшни покољ 281.српског војника, регрута, кадета, рањеника и тифусара баш на „ВЕЛИКИ ПЕТАК“ 1915.године.
Бугари, али не бугарски војници са територије Бугарске, већ локални становници из суседних села у сеоским оделима, њих око 3.до 5.хиљада у зони од 34 км. распоређени у две групе напали су УДОВО и ВАЛАНДОВО. Без милости и са невероватном дозом дивљаштва масакрирали су наше војнике, регруте, кадете, рањенике и тифусаре који су се ту опорављали и лечили. Тела су била тако масакрирана да ни родбина није могла да их идентификује. Поред осталих мука, пекли су их на ражњевима а свих 20.кадета рањеника у болници су поклали.
На иницијативу краља Александра Карађорђевића подигнута је и 1936.године освештана ова спомен костурница и у њу су поред поменутих 281.сурово масскрираних војника, пренети и похрањени земни остаци и око 2.000 српских војника из оба балканска и Првог светског рата са ових простора. На жалост бугарски војници су је 1941.вандалски оскрнавили, светећи се и на тај варварски начин за претрпљени војнички пораз у Првом светском или Великом рату.
Обновљена је тек 1998.год.
И тако, још једном заставе напред, полагање венаца од стране делегација Владе републике Србије, Министарства одбране и Војске Србије и министарства за борачка и инвалидска питања Владе Републике Српске. Потресна прича чувара и незваничног кустоса спомен-костурнице господина Зорана и опор укус у устима, неко стезање у грудима са питањем постављеним самом себи. О Господе Боже, да ли ми то колективно као српски народ окајавамо некакав велики национални грех или нас Бог ставља на искушења, када смо територију целог Балкана па и шире од Јонских острва до Туниса па даље преко Албаније, Румуније, Чешке, Словачке, Аустрије, Мађарске, Немачке, Хрватске, БиХ…натопили крвљу и поплочали костима својих предака СРБА? Да ли је и да ли ће томе једном и заувек доћи крај?
Тужни напуштамо вечну кућу својих преко 2.000 несрећних мученика предака и остављамо их сада у туђој држави препуштене на милост и немилост некима који се често према нама не понесу као добре комшије, пријатељи и „браћа“, већ дијаметрално супротно. Али, живот никада не стаје и у таквим и сличним размишљањима тачно у 01,30 часова у свом смо главном граду, прелепом белом Београду.
Разилазимо се брзо на различите стране и у различите правце, баш онако како смо се и окупили тачно пре седам дана, тачније у понедељак 20.септембра лета господњег 2021.
А ја са својим мислима испуњеним тугом, срећом, поносом и чиме све још не, седам за волан и још пуна 3.часа јездим кроз ноћ далеко на запад и своју малу варошицу Љубовију успавану на најлепшој реци на свету, као смарагд зеленоокој ДРИНИ.
До следећих комеморација, а на нашу несрећу честе су, бројне и на свим странама. Остајте ми здрави, сретни и ПОНОСНИ ПОТОМЦИ и нека Вас Господ Бог чува, штити и закриљује увек, свагда и на сваком месту МА ГДЕ БИЛИ.