Милорад Мића Котарлић

Пише: Драгица Симеуновић

У малом мачванском селу Засавица II (данашњи природни резерват Засавица) рођен је 1982. године Милорад Котарлић – Мића, учесник Првог светског рата од 1914. – 1918. године.

Отишао је 1912. године редовно у војску Краљевине Србије и као војник мобилисан у редове војске за одбрану краља и отаџбине.

Краљевина Србија била јенападнута од много моћнијег непријатеља. Са северозапада нападали су Аустро-Угари, са севера Немци, а са југа и истока Бугари.

Милорад Котарлић -Мића учествовао је у Колубарској бици, код Мачковог камена, једној од најкрвавијих и најжешћих борби. Ту је изгинуоо велики број ратника са обе стране. По нестанку муниције борбе су се водиле прса у прса, кундацима и бајонетима. На све стране су се чули јецаји рањених. Српски војници због немогућности да се бране, сломљеног духа, без довољно ратне опреме започели су повлачење према југу, а уз њих су ишли и збегови цивила.

Зверства Аустро-Угарске војске су се наставила над недужним народом.

Жене, деца, старци и изнемогли бежали су пред надмоћним непријатељем који је пред собом палио српске куће и уништавао све што је стигао. Од кућа су остајала само згаришта. На све стране чуо се јаук, жена и деце који су бежећи пред собом гонили нешто стоке, а у рукама носили завежљаје одеће и хране.

У Мачви непријатељ је клаои убијао цивиле. Често се крај пута могао видети заклан, убијен или о дрво обешен обичан српски сељак. Аустроугари су за собом сејали вашке и тифус. Тако је изгледала Мачва тих ратних година. Али српски војник није одустајао.

Преживели ратник Котарлић -Мића, често је причап да иако је осуђена на повлачење српска војска је пружала отпору Сувобору, Овчем Пољу, Мојковцу, …..

Да би се опоравила и и ишла у победе српска војска је чекала помоћ од савезника. Требала је да дође до луке Драч где би је чекали савезнички бродови и превезли до острва Крф. Али до Драча требало је преживети албанску голготу.

Војска гладна, мокра, боса, гола, исцепаних шињела, без шатора пешке је газила козијим стазама по дубоком снегу кршевитих планина Албаније. Била је то зима 1915. – 1916. године. Албанска голгота је трајалаоко месец дана уместо планиране једне недеље.

Многи српски војници су остали замрзнути у снегу. Пут до Драча био је направљен од српских леђева – српских војника. Дуж целог пута током повлачења српску војску бомбардовали су аустроугарски авиони.

Али ни у Драчу није за Србе било спаса – бродови спса их нису чекали. Тек на интервенцију нама савезничке Русије, за спас српској војсци стигли су у Валону савезнички бродови француске. До валоне требало је пађачити још 250 км.

Голгота по Албанији се наставља, али сада кроз блато и мочваре. Војници су изнемогли и болесни падали у мочваре и ту умирали. Хране није било. Српска војска је јела корење које је успут налазила, секла делове угинулих коња и волова и тако се прехрањивала. Од коже угинулих животиња обавијала је ноге и правила обућу.

Само срећни су преживели и стигли до Крфа. Али ни ту нема много среће. Ту их стиже тифус. Острво Видо постало је смештај за тешко оболеле и то је острво смрти. То је пакао у коме је умрла српска младост. Умрли су бацани у море и тако је настала Плава гробница. Била је то 1916. година.

Војник Милорад Котарлић – Мића је све то преживео и од костура поново постао војник.

Сада опорављена српска војска уз помоћ француских бродова и комплетно добре војне опреме враћа се у Србију. На том путу у јесен 1916. године сукобила се са Бугарима, који су долазили са бочне стране, на превару и изненада, на Кајмакчалану. Овде, српска војска физички опорављена и духом јака, пробија Солунски фронт и то је прва победа српске војске после повлачења. Затим долазе биткеу Црној реци код Битоља, 1917. године пробој на Добром Пољу, 1918. последњи јуриш на Могрену. Бугари су капитулирали.

Срби напредују у новембру 1918. године долазе у Београд. Краљевина Србија је слободна.

Милорад Котарлић – Мића у свом родном месту, познат као Солунац вратио се кући после свег овога што је преживео носећи одликовања на прсима и неколико гелера у потколеницама.

Поживео је 77 година и много ширу причу често причао пријатељима и потомцима који су га без даха слушали и дивили му се.

Често је понављао да му је жао што су му сва документа и одликовања, као и Албанске споменице са лентом, Немац заједно са кућом запалио у Другом светском рату.

Од његових директних потомака днас је жива његова ћерка Даринка (1929.) која ужива његово домаћинство, унука Драгица, дипл. инг. орг. наука (1955.), праунуке Јелена, фармацеут (1975.) и Весна праунука Весна правник (!986.).

Милорад Котарлић – Мића сахрањен је на сеоском гробљу у родном селу Засавица II где се налази и надгробни споменик на коме су исписана сећања на његово ратно путовање у Првом светском рату.