Мој јунак мој вољени деда

Пише: Славица Д. Дамњановић Саша

Трива, Чика Лазар, Дангузов, Стапар општина Сомбор

13.02.1899. година – 29.05. 1981. година (7410. – 7489. лета Господњег)

Мој вољени деда је био мамин отац. Од првог трептаја ока деда и ја смо имали посебну нит између нас која нас је спајала и то су сви знали. Био је мој заштитник, мој учитељ, мој разговор, све моје. Ретко са ким је разговарао и о свему, осим са мном. Његов поглед, његова реч, стрпљење, мудрост били су већ пословични. Директан одговор на нека моја питања нисам добијала, само би кажипрстом куцнуо у сто и рекао мућни главом што је био знак да морам сама да промислим о ономе што сам хтела да знам и да сама дођем до потребног одговора. Ако нисам одмах у томе успевала само би поновио исто. Његова храброст, мудрост и правичност су били јединствени и не превазиђени. До краја живота је читао без наочара. У обе вилице није имао зубе, последица логора.

Од малих ногу је ишао да ради и тако помаже мами у издржавању породице. Много тога је доживео, видео и прошао. Био је најстарији од деце и велики терет је понео.

У оба надолазећа рата је, као и многи са ових простора страдао од мађарске окупације. У Великом рату је присилно мобилисан од истих, а у Другом светском рату ј е заробљен од мађарских окупатора, држан прво у некој врсти логора у селу, затим депортован за Аустрију, из Аустрије за Немачку у логор. До данас није добио никакву одштету и надокнаду. У оба рата је за длаку избегао стрељање.

Уновачен присилно у аустроугарску војску и послат је на Руски фронт. Многима су мађарски окупатори фалсификовали године рођења и писали су им да су раније рођени него што јесу, а и имена су им преправљали на мађарска и тако их уписивали у кљиге.

Деда није хтео да се бори против браће Руса и на све начине је то избегавао и смишљао је како ће побећи. Свестан је био шта то значи ако би га ухватили, Једне ноћи је био одређен за мртву стражу . Одредиште је био неки мост. Од ране младости је пушио . У логору је мењао ону мрвицу хлеба које им је било следовање за цео дан за цигарету и тек под старе дане је оставио дуван, што многи нису могли да поверују и говорили су ако је Чика оставио дуван, онда то сви могу. На мртвој стражи није смео ни да пуши и причао ми је да се жар цигарете у ноћи далеко види.

На кратак временски интервал су им мењали лозинку и за време једне смене то се неколико пута дешавало. У једном тренутку високи царски доглавници су дошли у обилазак и проверу. Деда их је зауставио на одређеној удаљености и тражио је од њих да кажу лозинку. Нову нису знали и почели су да вичу на деду и да му прете. Деда је поновио да му кажу лозинку по други пут и при томе је и скинуо пушку са рамена. Како није добио прави одговор, а није ни устукнуо пред њиховим претњама, трећи пут је репертирао пушку и рекао им је да ако само направе корак пуцаће. Они су киптели од беса. У последњем тренутку их је спасао главни Метернихов официр. Деда је удаљен са страже и привидно је од тога главног похваљен као савестан и одговоран војник који је поступио по прописима, али је деда знао шта га чека и вероватноћа да ће добити метак у леђа. То је био знак да више не чека и некако је успео да се удаљи и побегне.

Дању се крио, а ноћу је бежао. Већ је толико био исцрпљен, уморан , малаксао, гладан и жедан да се једва кретао. Ту ноћ је легао под неку ћуприју, негде у Галицији. Снег и цича зима су већ оковали све. Толико је нападало снега да је затрпало и ту ћуприју и деду и још је био влажан и заледио је деду. Каже да је био скроз залеђен и само његова невероватна воља га је спасла. После много времена је прво успео да покрене мали прст на руци и онда мало по мало је успео некако да се одледи и извуче се испод те ћуприје. Тада је већ био на ивици снага и сам себи је рекао ако га ухвате ухватиће г и стрељати, али он не зна даље да ли ће моћи. У томе тренутку је у даљини угледао неко слабо светло и кренуо је према њему. Није знао ко га и шта га тамо чека, али без обзира на све некако је успео да дође до тамо. Био је то неки салаш, усамљен на целом том непрегледном простору. Када су му на куцање отворили врата стреепња шта га чека на тренутак га је обузела.

Срећа, били су неки баба и деда на салашу, Увели су га у дом, дали му суву преобуку и поставили му да једе. На столу је било топло млеко и кувани кромпир. Како деда није почео да једе, они су му показивали да удроби кромпир у млеко. Само ми једемо много хлеба и за деду је то било необично, јер је очекивао да ће му дати хлеб. Од тада, деда би само мрко погледао кромпир и млеко.

Богу хвала и Свим Светима деда је успео да стигне до куће пешачећи и преваливши огромну раздаљину од Руског фронта до Србије и Стапара.